Десет изазова пред Евроазијом у 2019.

Већи војни издаци, заједно са опадањем трговине и еколошким проблемима, могли би да створе услове за веће јавно незадовољство и немире

Један од већих „мртвих углова“ у томе како амерички безбедносни апарат реагује и формулише политику за питања из евроазијског хартленда је начин на који је америчка влада одлучила да бирократски дефинише регион. Пре свега, континуирано гурање Русије у дипломатске оквире проширеног бироа за Европу је интелектуално ограничило процене о позицији Русије у свету, а руске потезе претежно ставило у оптику европских сочива.

Не само да се тако потцењује способност Русије да буде велики играч на Блиском истоку, у јужној и источној Азији, него се и прецењује важност балтичке обале за руску политику. Анкетирајте америчке стручњаке и видећете да је на врху било које листе предвиђених безбедносних ризика за 2019. опасност од руске инкурзије у балтичке земље, па се тако као закључак добија важност даљег јачања североисточне границе НАТО-а. Истовремено, бирократске линије које су исцртали Стејт департмент и министарство одбране одвајају добар део Централне Азије и припајају га било рејону Индије и Пакистана (у случају Стејт департмента), било арапском свету и Ирану (као што је случај са Пентагоном). У оба случаја, добар део срца Евроазије је сведен на другоразредни статус за америчку пажњу и приоритете.

ИНТЕГРИСАНИ РЕГИОН
Због тога је извештај Глобални ризици за Евроазију у 2019. који је објавио Астански клуб важан коректив. Казахстан је једна од најважнијих чворишних држава у свету, односно критични географски конектор између економија и сила азијско-пацифичког басена, јужне Азије и Блиског истока, и евроатлантског света. Политичка и економска дипломатија Казахстана, силом прилика, мора да избрише линије које су Американци исцртали између Азије и Европе, заједно са претпоставком да је Кина „источноазијска“ сила, а Русија „европска“. Казахстан свој портфолио водећих партнера држи разноврсним и ради на томе да у њему не буду укључена само два непосредна велика суседа (Кина и Русија), него и земље Европске уније и Сједињене Државе, уз привлачење Турске, Јапана, Индије и Ирана као интересената за независност и стабилност Казахстана.

Тако, када Казахстан посматра свет и питање евроазијске стабилности, он полази од премисе интегрисаног, повезаног региона који не може да се изолује од проблема који искрсавају у било ком од околних делова света. Клуб је зато издао своју листу десет „најизвеснијих и најразорнијих ризика“ за Евроазију у 2019, и то редом који следи.

Презентација извештаја Глобални ризици за Евроазију у 2019, Астана, 12. новембар 2018.

Први је ескалација конфликта између САД и Кине. Било да остане ограничен на трговинска и економска питања, или се разбукти у „врелије“ инциденте (као што су окршаји у Јужном кинеском мору), нема шансе да би Евроазија могла да избегне негативне последице тога, нарочито ако једна или друга страна почну да захтевају ексклузивну и пуну подршку. Критично значајан део политике Казахстана у протеклих 25 година је била вештина прилагођавања кинеским интересима, уз истовремено проширење односа са Сједињеним Државама – а Астана би била ужаснута тиме да мора да бира између ова два.

Други ризик је проширење светских трговинских ратова – што директно удара на настојање региона да промовише трговинску повезаност између различитих великих центара светске економије. Даље повлачење Европе и Сједињених Држава у економску аутархију би, на пример, елиминисало део смисла појаса путева, пруга и гасовода дуж евроазијског простора, што све заједно смањује интерес за одржавањем стабилности у овом делу света.

А трећи ризик је онај од великог конфликта на Блиском истоку који би дестабилизовао регион и прелио опасности у Европу и Евроазију заједно. Штавише, управо у тренутку када је толико труда уложено у изградњу нове комуникационе инфраструктуре, ризик од тога да ће се она користити не за увећање трговине и просперитета, већ за ширење претњи, показује ниво рањивости са којим се евроазијске земље суочавају на својим рањивим јужним границама.

СИСТЕМ НА ГЛИНЕНИМ НОГАМА
Само се четврта тачка тиче погоршања односа између Русије и Запада. У њој се не игнорише осећање опасности које нпр. Естонија или Летонија имају због Русије, али се процењује да су шансе за велику ескалацију између Запада и Русије ограничене услед мешавине економских иницијатива које потичу од међузависности и опреза који ефективни војни баланс наставља да намеће. Оно где би овај ризик међутим могао да има више простора за распламсавање је пета тачка, односно „одмрзавање“ евроазијских жаришта која су била у стању мировања – пошто би, на пример, Русија у обнављању конфликата могла да види свој интерес. Ово је повезано са шестим ризиком – растом опасности од сепаратизма и етничких и верских конфликата. Заиста, лако се може видети да у случају Украјине постоји опасност од интензивирања све три врсте конфликата, што би могло да доведе до сукоба у 2019. (Керчки инцидент и питање статуса украјинске православне цркве, када се посматрају у овом светлу, могу бити наговештаји онога што следећа година можда доноси).

Груписани заједно, ризици на седмом, осмом и десетом месту истичу технолошке и еколошке проблеме. Сајбер простор је на свачијем радару, нарочито након америчких избора из 2016, али могуће су и друге врсте катастрофа. Имајући у виду да је велика евроазијска суша из 2010. била фактор катализације Арапског пролећа које је уследило – због драстичних контракција у извозу хране на Блиски исток и последичног политичког превирања од раста цена хране, пре свега у Египту – намеће се питање шта би друге природне катастрофе – суше, пожари, нестанак залиха воде, итд. – могле да изазову у контексту политичких криза? Ту је и реалност све старије инфраструктуре, која, између осталог, укључује и нуклеарне електране.

Девети ризик окупља неколицину забрињавајућих феномена: америчко-кинеску конфронтацију, растући јаз између Русије и Запада, конфликте на ширем Блиском истоку, повратак трци у наоружању и гомилању оружја. Током године која истиче, свака велика сила је увећавала своје војне издатке, али са обновљеним акцентом на стратешко оружје, док поништавање споразума какав је INF враћа у игру категорије оружја за која се веровало да припадају прошлости. Већи војни издаци, комбиновани са опадањем трговине и еколошким проблемима, могли би да створе услове за веће јавно незадовољство и немире.

Припадница покрета Жути прслуци маше француском заставом током протеста на Јелисејским пољима, Париз, 8. децембар 2018.

Подвукао сам пасус који ми је нарочито запао за око. Након сумирања изазова, извештај Астанског клуба наводи: „Раније смо веровали да ће мултилатералне институције бити у стању да одрже трансформишући светски систем. Били смо склони игнорисању фундаменталних контрадикција и фрагилности светског система. (…) Постало је очигледно да је читав систем стајао на ‘глиненим ногама’“.

Вредно је обратити пажњу на ова упозорења из Евроазије. Можда ћемо успети да се провучемо кроз кризе и избећи веће катастрофе. Међутим, било би добро да се мање ослањамо на срећу, а више на информисано вођење политике да нас уведе у 2020. годину.

 

Николас К. Гвоздев је колумниста Нешнел интереста и професор студија националне безбедности на Морнаричком ратном колеџу Сједињених Држава.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор The National Interest