Марко С. Марковић о Француској и Србима

Не могу ни да замислим потресан утисак који би код чика Марка изазвале нове ране на лицу старе француске славе

Француска, као нација Јованке Орлеанке и као велика сила, више не постоји, говорио је пре тачно петнаест година Марко Србољубов Марковић (Београд, 1924 – Орлеан, 2012). Писац ненадмашне Истине о Француској револуцији поткрепио је своју историјску дијагнозу савременом националном тужбалицом Андре Каспиа, у којој се као рефрен понавља да Французи више не знају ко су. Да ли су и наш доктор политичких наука са Сорбоне и гласовити париски професор пренаглили у погледу својих процена? Да ли су се огрешили о прву земљу која је усвојила и почела да примењује Декларацију о правима човека и грађанина? Да ли су они који поштују националну и монархистичку традицију заиста постали незнатна мањина у Француској?

Као бивши припадник покрета ђенерала Драже Михаиловића Марковић је цео свој изгнанички век после Другог светског рата провео у Француској. Он је био најотменија фигура српске политичке емиграције коју сам упознао, а доскора и њено прво и најубоитије перо. Као прави коленовић, Марковић је био и представник треће генерације у породици који је стекао звање доктора политичких наука на престижној Сорбони. Пуне четири деценије провео је у браку са Никол, докторком медицине и кћерком француског генерала Мараира, са којом је изродио троје деце. Поред матерњег савршено је говорио француски језик, на коме је писао и објављивао радове у стручним часописима и публикацијама. Одлично је говорио и руски језик, а енглеским се солидно користио. Он је у Паризу завршио и студије на славном Институту Светог Сергија Радоњешког, на коме је слушао предавања Николаја Берђајева, једног од највећих хришћанских филозофа XX века.

Иако писац бројних књига, огледа, студија, есеја и расправа на српском и на француском језику Марковић никада у француским медијима није  добио прилику да се огласи и изнесе свој став поводом ратова на тлу бивше Југославије. Као врсни говорник он никада није добио позив да гостује на некој од бројних француских радио и ТВ станица. Док су позиве да, уз преводиоце, „заступају српску страну“ добијали бледи политичари, политиканти и набеђени политички аналитичари, дотле су у кошевима уредника завршавали чланци, па чак и његова писма-демантији утицајним француским листовима као што су Фигаро и Либерасион.

УГУШЕНИ ГЛАСОВИ
Њега то уопште није чудило, будући да га је још у раздобљу од педесетих до осамдесетих година прошлог века, како је црнохуморно приметио, Удба мање игнорисала од Француза. Писац антологијске Тајне Косова присећао се да су га Титови агенти три пута посетили: два пута Хрвати и једанпут Срби. Без претњи. Тек толико да му дају до знања како га држе на оку. У савременој Француској ви сте нико и ништа – сажимао је он и своје лично искуство – ако нисте ни католик, ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни масонској ложи, ни тајном сервису… Ако још долазите из туђине, онда ни угледна француска тазбина не може да вам замени другу породицу, у шта је Марковић наивно веровао све до смрти супруге. Када је преконоћ био „опатуљен“ и у овим тазбинским круговима.

Бројни примери „угушених гласова“ из домаће средине уверавали су писца Светог Саве да савремени медији знатно доприносе завођењу „тоталитарне демократије“ у Француској. Марковић је запазио како се из јавног простора и са одговорних положаја систематски уклањају и сви Французи који су се дрзнули да у југословенском конфликту нађу макар неку реч разумевања за медијски сатанизоване Србе.

Жак Мерлино, помоћник директора париског Канала 2, никада се више није појавио на малим екранима након што је из штампе изашла његова објективна књига Није добро рећи све истине о Југославији. Генерал Башле, који се усудио да изјави како су Срби из Сарајева принуђени да бирају између куфера и мртвачког сандука, одмах је опозван у Париз и никада се више није вратио у Босну… Француски пуковник Жак Огар превремено је пензионисан зато што је штитио косметске Србе од терориста ОВК и њихових савезника, лажних британских мировњака. ,,Хтео сам да растерам ту банду“, говорио је касније пуковник Огар. Најгоре је, ипак, прошао француски мајор Пјер-Анри Бинел. Он је допао затвора у покушају да спречи бомбардовање наше земље 1999. године. Мајор Бинел је Београду из најискренијих људских побуда доставио план могућих НАТО циљева, због чега је ражалован и осуђен на пет година робије. Никада се није покајао што се одлучио за овај хумани гест па је, по изласку из затвора и радећи као геометар, стално понављао да је најважније што му је савест мирна.

Бивши француски мајор и војни обавештајац Пјер-Анри Бинел

Одговарајући на питање зашто је још од 1991. стао на српску страну генерал Пјер Мари Галоа је наводио два разлога. Он је прво био убеђен да се Срби боре за истину и правду. Као други разлог наводио је да смо у оба рата били на истој страни с Французима. Генерал од највећег Де Головог поверења написао је са познатим париским адвокатом Жаком Вержесом и књигу Судски апартхејд, у чијем наслову је већ описана улога и изнета недвосмислена оцена Хашког трибунала.

Но, нису ли ови ретки и непоткупљиви гласови у прилог Срба уједно представљали и последње оглашавање оне Велике и Вечне Француске у прошлом веку? Шта је на почетку овог века остало од француског патриотизма?

Аутор Православља и новог светског поретка сматрао је да је остало мало, скоро ништа. Француски патриотизам се буди, говорио је Марковић, једино на паради поводом прославе пада Бастиље 14. јула, и када се уз „Марсељезу“ слави нека значајна победа француских спортиста. Слабљење и замирање патриотских осећања Француза Марковић је сагледавао као последицу американизације, мултимилионске имиграције и дугогодишње „антирасистичке“ пропаганде. На основу демографских података, који говоре да међу породиљама у Француској више од половине чине жене арапског порекла, Марковић је предвиђао да би Французе за само неколико деценија могла да стигне судбина Срба на Косову и Метохији. Ле Пен је био једини међу француским политичарима који је имао храбрости да отворено укаже на овај проблем. Међутим, он је одмах у јавности био жигосан као расиста и антисемита. Омладина је одмах изашла на улице француских градова да манифестује против њега када је на председничким изборима добио највећи број гласова после Ширака. За Марковића је то био најбољи знак да би у случају грађанског рата млађа популација могла да стане на страну туђинских досељеника, а против Француске армије.

ОБЕСМИШЉАВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
„После испирања мозга од 10 година“, износио је Марковић своје француско искуство, „коме сам присуствовао сваког дана и сваке ноћи, безброј непроспаваних ноћи због тога што сам све морао да препатим, мени нису успели да исперу мозак, јер сам Србин, али мислим да су масмедији уништили демократију. Модерни масмедији су смрт демократије. Кад ви можете на тај начин да поведете за собом, да манипулишете, да залудите стотине милиона људи, где је онда ту демократија, шта ту остаје од демократије. На почетку демократије шта је: слободан човек, личност; међутим, кад ви стотине милиона људи дресирате као псе па су они спремни за геноцид над српским народом, па то није људство, па то није народ, то нису народи, то је стадо, као крдо оваца“ [1] После свега наведеног Марковић је сматрао да савремени медији у Француској имају и такву моћ да за само три месеца кампање могу да учине неког политичара познатим. Додуше, није се усуђивао да изнесе прогнозу како су у стању да за само шест месеци неког потпуно анонимног Ротшилдовог чиновника испну на сам врх француске државе.

„Случај Сарду“ за Марковића је представљао најсликовитији пример колико је у Француској било уносно да се јавно устане против Срба. Наиме, овај популарни шансоњер је на телевизији изразио жаљење што у поодмаклој животној доби не може да крене у рат против српске гамади, па је убрзо наког ове изјаве одликован легијом части. Ко се још сећа грубих фалсификатора српске прошлости међу француским повесничарима и публицистима, попут Мишела, Кастелана, Гарда, Фејтеа, Ирене Брен… Ко би стигао само да поброји све француске лажне миротворце и хуманитарце, а праве ратне хушкаче и НАТО лобисте, попут Левија, Кушнера, Финкелкрота, Силвије Матон? Коме би пошло за руком да  одговори на све њихове лажи о наводној српској геноцидности?

На клевете Туђмановог пријатеља Финкелкрота изнете у књизи Како се може бити Хрват Марковић је одговорио Јеврејским сведочанствима о Јасеновцу. Пошто је „Либерасион“ одбио да га објави Марковић је овај чланак уврстио у своју књигу Пола века српске Голготе. Силвији Матон је на њен отровни памфлет Сребреница – најављени геноцид одговорио књигом Срби и Сребреница.

Марковић је сведочио и да су га синови двојице његових француских познаника, знајући да води порекло из Југославије, једном приликом упитали којим би путем најбрже могли да стигну на босанскохерцеговачко ратиште. Наиме, под утицајем антисрпске пропаганде два млада Француза су изразила своју спремност да тамо оду и да се боре против „злих Срба“. Марковић их је само запитао да ли би у том случају били спремни да се боре у истом строју и са муџахединима, који Србима одсецају главе и поносно се фотографишу држећи своје „ратне трофеје“ у рукама?

Марко Марковић прима 2007. године награду „Драгиша Kашиковић“ од председника Матице исељеника Србије Радована Калабића

Аутора двотомне Српске апологије Русије умиривале су, ипак, речи његовог млађег сина Ђорђа, који се умешао у овај резговор. Млађи Марковић, као резервни поручник у Француској армији који никада није видео Србију, без премишљања је изјавио да би у случају да га мобилишу за рат против Срба и Србије радије пристао да га баце у тамницу. Ништа боље прилике нису ни у савременој француској култури, коју је Марковић посматрао и процењивао у ширим оквирима општезападне културе, и у којој је запажао зјапећу празнину. По угледу на Освалда Шпенглера, он је подвлачио разлику између културе и цивилизације. При чему је под културом подрзумевао духовни живот и стваралаштво, религију, филозофију, књижевност и уметност. Док су наука, индустрија, економија и техника представљале цивилизацију.

Одајући признање цивилизацијским достигнућима Запада, писац Косова у ранама је са нескривеним жаљењем указивао да су тамо одавно окренули леђа Христу. Да су западна теологија и библијска критика у декаденцији. Да није прихваћен предлог Папе да устав савремене Европе у преамбулу унесе да она почива на хришћанским темељима. Да је све мање великих мислилаца, великих уметника, песника и писица. Да се огромно културно наслеђе Запада претвара у велики музеј, у који данашње генерације све ређе залазе. Уколико не дође до неког духовног препорода, говорио је Марковић, западни човек ће почети да личи на дивљака из Неандертала који је способан да скочи на Марс.

Марковић је сматрао да се култура у Француској свела углавном на филм и телевизију, те да је нестало истинско културно наслеђе. Нема ни на видику нових идеолога Морасовог кова. Пошто су из школских програма истиснути писци националне оријентације, нико се не би ни усудио да матурантима предложи анализу текстова Селина, Бразијака или Ла Рошела. У заборав су пали и неки аутори који су били високо цењени после Другог светског рата, попут Монтерлана, Ануја, Емеа… Иста је судбина задесила и Сартрове драме. Француски ђаци проучавају и знају своју националну историју и књижевност онолико колико уче и познају повест и литературу других народа. Када је упитао једну орлеанску матуранткињу који француски роман највише воли, Марковић је добио одговор да није прочитала – ниједан.

„МИ ОСТАЈЕМО ФРАНЦУСКА“
Од сликара, примећивао је Марковић, најпопуларнији је Пикасо. Док се међу осталим ликовним уметницима најчешће помињу Тулуз Лотрек и понеки импресиониста. Све у свему, у француској култури и великим медијима најприсутнији и најгрлатији су „ангажовани интелектуалаци“, који превасходно служе потребама дневне политике. Ако уопште та врста ангажмана може да се подведе под културну делатност. Какве су тек прилике у француској политици, коју неуморно опслужује поменути сој интелектуалаца? Међу којима су и многи од оних који су били најжешћи заговорници бомбардовања српских положаја у Босни 1995, као и НАТО агресије на Србију из 1999. А све под изговором да тако настоје да зауставе „српску агресију“ у БиХ и да спрече „хуманитарну катастрофу“ на Косову и Метохији.

Своје виђење француске послератне политике уопште и њеног односа према Србима Марковић је најпотпуније изнео у подужем тексту под насловом Француска политика и српске илузије.[2] Највећи политички парадокс XX века аутор Смрти и васкрсења је видео у томе што су, после пропасти Совјетског Савеза и окончања „хладног рата“, све европске државе изгубиле своју самосталност, па тако и Француска. Америка је постала неограничени господар света, ценио је Марковић. Де Гол је био последњи европски државник са којим Ширак нема никакве додирне тачке, сем у називу политичке партије. У односу на Американце Срби су, по Марковићевом мишљењу, представљали последње европске голисте.

Бивши француски председник Шарл де Гол пред постројеним војницима, Париз, 14. фебруар 1969.

„Да ли сте ви изабрали Европу или Америку?“ Овим питањем је председник Француске Шарл Де Гол 1962. године одговорио на питање британског премијера зашто је ветом онемогућио улазак Велике Британије у Европску заједницу. Још 1959. године Де Гол је из Северноатлантског пакта извео француску средоземну флоту, а након четири године је од НАТО-а под америчком врховном командом одузео и атлантску флоту Француске армије. Коначно, излазак Француске из НАТО алијансе Де Гол је извео 1966. Већ следеће године избацио је седиште Алијансе из Париза и Фонтенблоа, уз образложење да се Француска противи америчкој хегемонији у Европи. У некима од својих државничких и програмских говора Де Гол је, између осталог, истицао:

Ако се једној земљи као што је Француска деси да уђе у рат, то треба да буде њен рат. Треба да тај напор буде њен напор. Кад би било друкчије, наша земља би била у контрадикцији са свим што јесте од свог постанка, са својом улогом, са поштовањем саме себе, са својом душом (…) Ми нећемо да нам горостас са Запада заповеда, па ни да нас брани (…) Француска треба да буде Француска према свим великим земљама, ма колико велике оне биле (…) У тим организациијама, за нас је питање да ли ћемо се утопити, то јест стваити се у службу те или те стране земље – ми добро знамо које – или ћемо остати Француска. Е па кад је тако, ми остајемо Француска.“ [3]

РУШЕЊЕ ДЕ ГОЛА
За време владавине генерала Де Гола Француска је постала независна атомска сила. Шеф њеног нуклеарног програма и уједно човек од највећег Де Головог поверења био је већ поменути генерал Галоа, подсећао је писац Еволуције без Дарвина. У међувремену француска економија је доживела огроман раст, незабележен још од времена деветнаестовековне Треће републике. Први пут у последњих век и по француски БДП је 1964. надмашио британски. Де Голов економски тим ставио је монетарну политику у функцију привредног раста, осмишљеног уз помоћ петогодишњих планова. У оптицај је уведен нови франак вредан 100 старих, а штампање новца имало је златну подлогу. Француска држава покренула је замашне инвестиционе пројекте и улагања у инфраструктуру, након чега је цела земља премрежена савременим ауто-путевимима. Улагано је у развој националне авио-компаније и аутомобилске индустрије на челу са државним „Реноом“. Лука Марсеј је после проширења постала трећа европска и прва медитеранска лука…

Деголистички конституционални поредак успео је да стабилизује француско друштво, да га уведе у еру благостања и да неутралише негативне последице свих револуција које су у Француској – за разлику од Британије – избијале после прве Француске револуције кроз цео XIX век, да би у прошлом веку биле замењене пропалим републикама. Тако је десетогодишњи период владавине генерала Де Гола, од 1959. до 1969,  крунисан  неограниченим државним суверенитетом Француске и њеном пуном националном слободом.

Геополитички наум Де Голове Француске да се позиционира као независна европска сила између англосаксонског и совјетског блока, која би могла да одигра и посредничку улогу међу њима, изазивао је праву узбуну у Лондону и у Вашингтону. Тамо су добро схватили да за Енглезе нема места у новој европској заједници коју је Де Гол замишљао и као „конфедерацију отаџбина“. Овако замишљена Европа, у којој би свака држава имала право вета, протезала би се од Атлантика до Урала. То је значило и прихватање сарадње са европском Русијом и њено укључивање као пуноправног члана у нову европску заједницу. Све док није избио на овај геостратешки правац Де Голу је у англосаксонском свету и могло да се гледа кроз прсте. До тада је толерисан чак и Генералов поклич „Живео слободни Квебек“ упућен сународницима за време његове посете Канади. Од тада су се, међутим, са англосаксонске стране огласиле све јерихонске трубе, позивајући на узбуну првог реда и на општу мобилизацију. Де Гол је морао бити уклоњен са чела Француске, а Пета република сломљена.

Девојчица фотографише преврнуте аутомобиле током мајских демонстрација у Паризу 1968. године

У мају 1968. студентске и левичарске организације су уз подршку синдиката извели оно што се тада називало бескрвном, а данас је препознајемо као класичан пример тзв. обојене револуције. За само месец дана генералног штрајка Француска је изгубила своје златне резерве и била је, за почетак економски, сломљена. Већ наредне године Пета република је и политички сломљена, када је њен председник поражен на референдуму. Де Гол је након тога поднео оставку и из Председничке палате пешке отишао у свој породични дом.

НЕДОРАСЛИ НАСЛЕДНИЦИ
Након Де Гола на чело Француске дошао је Жорж Помпиду, који је одблокирао приступање Велике Британије Европској заједници. Тако је ова острвска земља с дугом колонијалном традицијом и званично 1. јануара 1973. приступила овом ексклузивном клубу европских држава. Помпидуов наследник Жискар д` Естен је као члан Трилатералне комисије верно спроводио у дело полтику Север – Југ, коју је осмислио њен главни идеолог Бжежински. Д` Естен је настојао да се пробије у прве редове светских државника играјући улогу „мондијалистичког“ председника Француске.

Франсоа Митеран је наставио да води војно неутралну политику и успешно је одолевао притисцима да Француску врати у НАТО пакт. На другој страни он је Париз све више удаљавао од  од Москве и оштро је критиковао њено гомилање наоружања, као и њену интервенцију у Авганистану. Противио се, међутим, уједињењу Немачке и брзом признању Словеније и Хрватске. За Митерановог другог мандата није долазила у обзир никаква војна акција против Срба у грађанском рату на тлу бивше Југославије.

Свој први мандат на месту председника француске Жак Ширак је отпочео у мају 1995. Након непуна два месеца Француску је почела да потреса серија терористичких напада, која је практично завршена 3. септембра после једне експлозије на тргу Бастиље. У међувремену се десила Сребреница, у којој су значајну али све до данас нерасветљену улогу одиграли и француски  специјалци. Затим су 25. јула исламски терористи извели убиствену експлозију на тргу Сен-Мишел, од које су смртно страдали четворо, док је педесет људи рањено. Средином августа откривена је мрежа исламистичке организације ГИА у Француској, међу којима су били и неки чланови обучавани у Босни. Од тада су утихнули и последњи гласови критике и повучене су све замерке које су се у француској јавности могле чути на рачун Американаца и босанских муслимана.

Овим поводом Марко Марковић је записао:

Као пуким случајем, Изетбеговић долази 31. августа 1995. у Париз, где сазнаје добру вест: опште бомбардовање српских положаја је почело (…) Босански председник је само могао да радосно ускликне: `Пут мира је отворен! `Није ли тај `мир гробаља` – српских наравно – био добијен закулисним договором који би се могао формулисати: `прекид исламистичког тероризма у Француској по цену бомбардовања српских позиција у Босни?` Питање заслужује да буде постављено. Утолико пре што је почетком априла 1996. француска полиција поново открила да су нови исламистички терористи добили наоружање из Босне (…) Можда то треба довести у везу са посетом француског војног министра Шарла Мијона Изетбеговићу, половином јула 1996. јер, сутрадан, после тог састанка у Сарајеву, Француска је захтевала да Караџић и Младић буду изведени пред суд!“ [4]

Тако је практично после економске и политичке коначно укинута и војна самосталност Француске. После дужих прегеовора она се вратила у крило НАТО-а и признала америчку команду, под условом да у извесим случајевима има право да сама изводи операције. Али и у тим изузетним ситуацијама она би остајала под америчком контролом. Иако све појединости француског повратка у НАТО још нису биле решене, оне су представљале само пуке формалности које је од Ширака наследио Никола Саркози. Двадесет и трећи по реду француски председник после више од четрдесет година вратио је 2009. Француску у НАТО, под команду САД. У међувремену француске снаге узеле су пуно учешће у бомбардовању Београда и Србије 1999, а потом и Авганистана и Либије.

Саркозијев наследник Франсоа Оланд отишао је корак даље од свог претходника на месту председника Француске. У његовом мандату Француска је предузела своје прве ваздушне ударе у Ираку, а тражила од америчког председника Барака Обаме да се предузме и бомбардовање Сирије.

 

***

Понекад у осами помислим да је утешно што Марко Србољубов Марковић није доживео да се до наших дана увери шта је остало од некадашње самосталне политике, од величине, од снаге и моћи Француске. Он се упокојио управо у години у којој је Француска са Оландом на челу почела да се спушта на најниже поданичке гране у својој историји. Чика Марко је, поред свега, волео ону Француску која му је пружила уточиште, у којој је завршио највише школе, оженио се, изродио децу и дочекао рађање и одрастање бројних унучади. Он је нераскидиво био везан за земљу у којој је провео сав зрели период свога живота. У којој је склопио очи и у којој, коначно, почива.

Марко С. Марковић и Радован Калабић, Београд, октобар 2010.

Иза француских интервенција нису остали само мртви и рањени у нашој земљи и по целом свету. Пале су нове жртве и на улицама самог Париза и других француских градова. Наставило се са понижавањем Србије и са циничним прекрајањем историје у земљи наших некадашњих савезника из оба светска рата. Нове су, такође, и увредљиве поруке одаслате из Париза током обележавања стогодишњице од примирја у Првом светском рату. Ново је и да Француску, до гуше потопљену у вашингтонску мочвару, сада представља типичан одливак глобалног Левијатана, тог смртног непријатеља свачије државне самосталности и свачије националне слободе.

Једноставно, не могу ни да замислим потресан утисак који би код чика Марка изазвале нове ране на лицу старе француске славе.

У Београду, 29. децембара 2018.

Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу ,,награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су ,,Српска емиграција“, ,,Грофовска времена“ и ,,Равногорска историја“. Ексклузивно за Нови Стандард.


УПУТНИЦЕ
[1] Марко С. Марковић: „Косово у ранама“, Хришћанска мисао, Београд, 2005, стр. 97.

[2] „Јавност“, 28. децембар, 1996, стр. 12 – 14

[3] Исто

[4] Исто

 

Извор Нови Стандард