Хајдегер и криза човековог саморазумевања

Јесмо ли ми рани весници зоре једног сасвим друкчијег светско-историјског раздобља?

Већ рани Хајдегер прихвата као нешто што се само по себи разуме да је људски живот лишен свега трајног, постојаног, непроменљивог, да је биће човека безнадежно расцепкано у вртлогу временског протицања. Њему је савршено јасно да нема никаквог узорног, смисаоног поретка који би био својствен бивствујућем као таквом, да нема никаквих апсолутних мерила која би била обавезна за све људе без разлике; он је сасвим начисто с тим да нема никаквих вечних истина којих би се човек морао придржавати, да нема никаквих вечних узора према којима би се морао управљати.

По Хајдегеровим речима, човек је ,,бачен” у свет, без знања одакле долази и куда треба да иде, он просто јесте и мора бити. Ова бесмислена ,,фактичност” људског постојања чини суштину човека, она је једна од битних црта његовог бића. При том само ваља добро уочити да ово голо ,,да јесте и мора бити” није никаква готова чињеница, већ нешто што човек мора стално изнова узимати на себе како би искусио истину свог постојања. За човека је од пресудног значаја однос према смрти, према коначној граници његовог живота, будући да човек постаје човек (то јест способан да се одлучи за једну од конкретних могућности бивствовања) тек онда кад свесно прихвати ову апсолутну немогућност егзистенције.

БАЧЕНОСТ У СВЕТ
У ситуацији неизвесности, застрашености и напетости, створеној његовом ,,баченошћу” међу бивствујуће, човек поуздано зна само једно: да му предстоји смрт, да је ништа његов крајњи циљ, његова несумњива, неотклоњива будућност. Све то јасно показује да је људски живот лишен чврстог упоришта, да човеку није дато ништа од онога што је неопходно да би његов живот имао смисла, да би био вредан живљења.

Али, колико год било тачно да је ова егзистенцијална ,,аналитика човекове онтолошке структуре” сумњива и опасна, утолико што подржава и оправдава заблуде и обмане данашњице, треба нагласити да је тек позни Хајдегер извукао најсумњивије и најопасније консеквенције. У другој фази свог филозофирања, после чувеног ,,преокрета” који је зедесио његову мисао, у фази у којој је упорно устрајао на основним тачкама свог радикално историјског становишта, упркос томе што је у средиште пажње ставио питање о самом бићу уместо питања о његовом смислу за човека, Хајдегер је до краја заоштрио данашњу кризу човековог саморазумевања.

Развијајући даље своју првобитну замисао о томе да свет постоји само као субјективна пројекција, у оквиру једног одређеног тумачења ,,на које се човек мора одлучити да би уопште могао живети“, Хајдегер је учинио одлучан корак напред: ставио је сав нагласак на стваралачку страну човековог постојања, ослободио је биће човека свих могућних стега и ограничења. Из његових накнадних објашњења произлази да је човек стваралац у правом, истинском смислу речи. Нема никаквих правила која би ограничавала човека у било ком погледу, нема никаквих закона који би га на било који начин обавезивали.

ОВЛАШЋЕЊА МОЋИ
Нису важни ни ,,ум”, ни ,,логика”, ни ,,етика”, нити било какво друго посредовање културе. Важно је само да човек чује зов бића, да нађе боравиште у његовој светлости, да прими оно што му биће додељује, да стави у дело његову истину. Будући повезан с бићем у нераскидивом јединству, човек ужива неограничену слободу, добија највиша овлашћења моћи. Као равноправни учесник у ,,игри света”, ако не већ и као стварни господар бића свега бивствујућег, он постаје способан да производи истински ново и невиђено, да ствара оно што никад и нигде још није било, што нико досад још није ни помишљао да би уопште могло бити.

Мартин Хајдегер у свом дому

Тако је Хајдегер довео до врхунца нововековни субјективизам и антропоцентризам, упркос свим изричитим уверавањима да га је превазишао и савладао, припустио је човека у једну област од које га је филозофска традиција држала строго по страни, доделио је човеку много важнију улогу у процесу установљења света него што је то био случај чак и у трансценденталној филозофији, у филозофији која је прокламовала сувремену слободу ума.

Додуше, далеко од тога да би Хајдегерово схватање представљало ма какав напредак у односу према традиционалном, а камоли тек да би било на истој линији с овим последњим, као што се на први поглед може помислити. Једва да се његово указивање на неограничену слободу ,,стваралачког” човека уопште може довести у везу с некадашњим покушајима да се човек схвати као производ свог властитог деловања, односно као субјект који апсолутно поставља своје властито биће.

ДРУКЧИЈЕ РЕШЕЊЕ
Битна разлика између Хајдегера и његових идеалистичких претходника састоји се у томе што је он, за разлику од свих њих заједно, престао да верује у снагу духа, што је ставио у сумњу наслеђену хијерархију човекових душевних енергија, што је устао против владавине ума који све мири и искупљује. Овај непомирљиво критички став према традиционалном схватању човека као умног створења Хајдегер није заузео случајно, насумице и на брзу руку, да би тек само успут испробао једну недовољно искоришћену теоријску могућност. Тај став је проистекао из његовог преданог и методичког удубљивања у духовну прошлост Запада, тај став је директна последица његовог раскрштавања с метафизиком, његовог одбацивања супстанцијалног схватања бића.

Насупрот највећим представницима филозофске традиције, који су се заносили вером у провидност бића, који су чврсто веровали да је биће у својој бити светло, прозрачно, сређено, сабрано, умно, истинито или, ако не баш да је у свему такво, онда бар да су ова његова својства јача, моћнија, основнија, да преовлађују над свим другим својствима која оно још поседује, Хајдегер је предложио сасвим друкчије решење. По његовом мишљењу, биће је све друго пре него смисаони поредак, његова истина је светлост која се скрива, која изостаје, коју обавија тама.

БИТНА НОВИНА
Треба приметити да Хајдегерово одвајање од традиције није само у томе што је он оспорио провидност бића, што је скренуо пажњу на његову тамну, мрачну, тајанствену страну, што је поставио границе његовом рационалном увиђању. Његово одвајање од традиције смера на нешто много дубље, оно је много радикалније. Ствар је у томе што је Хајдегер дошао до закључка да је биће један динамички однос у коме су ,,снаге мрака” у потпуности изједначене са ,,снагама светлости”, у коме су заблуда и привид постали равноправни сарадници у збивању истине и стварности.

То је битна новина коју је Хајдегер донео својим делом, то је оно што највише збуњује и узнемирава у вези с његовим схватањем. Ако је, наиме, суштина истине у откривању које се догађа у оквиру једног мрачног хоризонта, ако истина укључује у себе и заблуду и привид, а не само нејасност и неизвесност, онда се разлика између правог, истинског људског бивстовања и искривљеног, извитопереног битисања своди на нулу, онда је оправдано све што се догађа, све што је у стању да се ма и за тренутак пробије и наметне, онда је све могућно у људском свету, будући да ништа више није обавезно.

Мартин Хајдегер на једном од својих предавања

У том случају, не преостаје нам ништа друго него да се заједно с Хајдегером, мада одлучно против њега, запитамо:

,,Налазимо ли се ми у предвечерје најсудбоносније промене читаве земље? Јесмо ли ми позни сведоци једне историје која жури свом крају? Јесмо ли ми рани весници зоре једног сасвим друкчијег светско-историјског раздобља? Јер, ако су добро и зло подједнако вредни и важни, или што излази на исто – ако се између њих не може направити никаква разлика, онда је све изгубљено, онда је неизбежна пропаст целокупне људске културе.

 

Из текста ,,Криза човековог саморазумевања“, Praxis, број 1-2, Хрватско филозофско друштво, Загреб, 1970.

 

Извор filozofskim.blogspot.com