Суморни биланс америчког интервенционизма

Седам година и 500.000 мртвих Сиријаца касније, Обама, Саркози и Камерoн су ти који су отишли, док Асад и даље влада из Дамаска

„Асад мора да оде, каже Обама“. Тако је гласила насловна страна Вашингтон поста дана 18. августа 2011. године. У чланку се налазио и директан цитат председника Барака Обаме: „Будућност Сирије мора да одреди њен народ, али председник Башар ал Асад му стоји на путу. (…) Дошло је време да се председник Асад склони“. Никола Саркози из Француске и Дејвид Камерoн из Британије су се придружили Обамином ултиматуму: Асад мора да оде!

Седам година и 500.000 мртвих Сиријаца касније, Обама, Саркози и Камерoн су ти који су отишли. Асад и даље влада из Дамаска, а 2.000 Американаца се враћа кући из Сирије. Ускоро, како каже председник Доналд Трамп.

СИРИЈА, АВГАНИСТАН, ИРАК…
Али не можемо да „одемо сада“, инсистира сенатор Линдзи Грејем, „иначе ће Курди бити масакрирани“. Питање гласи: Ко нас је гурнуо у сиријски грађански рат и управљао нашом интервенцијом тако да, уколико након седам година одемо кући, наши непријатељи буду победници, а наши савезници „буду масакрирани“?

Пре седамнаест година САД су напале Авганистан како би уклониле покрет Талибан који је пружао уточиште Ал Каиди и Осами бин Ладену. Амерички дипломата Залмеј Халилзад данас преговара о миру са истим тим талибанима. А ипак, према бившем директору CIA Мајку Морелу који је писао за данашњи Вашингтон пост, „остаци Ал Каиде и даље тесно сарађују“ са талибанима.

Изгледа да су нам након 17 година борбе у Авганистану остале следеће алтернативе: остати тамо и борити се заувек како Талибани не би ушли у Кабул, или се повући и допустити талибанима да прегазе град. Ко нас је увалио у овај дебакл?

Након што је Трамп одлетео у Ирак за Божић и просто одлучио да се не састаје са ирачким председником, парламент ове земље је то назвао „америчким игнорисањем суверенитета других земаља“ и националном увредом, након чега је уследила дебата о томе треба ли протерати 5.000 америчких војника који се и даље налазе у тој држави.

Џорџ Буш млађи је покренуо операцију „Ирачка слобода“ како би Садаму Хусеину одузео оружје за масовно уништење које није имао, а све да би конвертовао Ирак у демократију и бастион Запада у арапском свету. Петнаест година касније, Ирачани дебатују о нашем протеривању. Муктада ал Садр – клерик са америчком крвљу на својим рукама којим се борио против нас пре једне деценије – у првим је редовима иницијативе за наше истеривање. Он је вођа странке са највећим бројем чланова у парламенту.

Ирачани са сликом Муктаде ал Садра славе резултате општих избора у Ираку, Багдад, 14. мај 2018.

Хајде да размотримо Јемен. Три године су Сједињене Државе авионима, „паметном“ муницијом, ваздушном допуном горива и обавештајним подацима подржавале саудијски рат против Хута, што се претворило у једну од најужаснијих хуманитарних катастрофа 21. века.

Сада се Конгрес са закашњењем покренуо у намери да пресече америчку подршку овом рату. Архитекту овог рата, престолонаследника Мохамеда бин Салмана, Конгрес је осудио због саучесништва у убиству новинара Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу. САД траже примирје између зараћених страна. Ко нас је увалио у овај рат? И како су године убијања Јеменаца – у чему смо били саучесници – допринеле да Американци буду безбеднији?

ПЛОДОВИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА
Осврнимо се на Либију. Године 2011. САД су напале војску диктатора Муамера Гадафија и помогле реализацију његовог свргнућа с власти, што је довело до његовог убиства. Када су јој рекли за вест о Гадафијевој смрти, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон се нашалила: „Дођосмо, видесмо, он умрије“.

Либијски конфликт је од тада произвео на десетине хиљада мртвих. Производња нафте, која је од круцијалног значаја за Либију, је колабирала до мрвице онога што је некада била. Године 2016. Обама је рекао да то што се није припремао за пост-гадафијевску Либију вероватно представља „најгору грешку“ његовог мандата.

А цена свих ових интервенција за Сједињене Државе? Неких 7.000 мртвих, 40.000 рањених и хиљаде милијарди долара. За арапски и муслимански свет, цена је далеко већа. Стотине хиљада мртвих цивила и војника у Авганистану, Ираку, Сирији, Јемену и Либији, погроми хришћана, масакри, милиони отераних из својих домова… Како су сва та освајања, бомбардовања и убијања учинила Блиски исток бољим местом, или Американце безбеднијим? Једно истраживање јавног мњења омладине на Блиском истоку и у Северној Африци маја 2018. је открило да више њих сматра да је Русија близак партнер, него да су то САД. Плодови америчког интервенционизма?

Говоре нам да ИСИС није мртав него жив у срцима десетина хиљада муслимана; да ће, уколико одемо из Сирије и Авганистана, наши непријатељи превладати, а наши пријатељи бити масакрирани; да ће, уколико престанемо да помажемо Саудијцима и Емираћанима да убијају Хуте у Јемену, Иран забележити победу.

Својом одлуком да оде из Сирије и повуче половину од 14.000 војника из Авганистана, Трамп је разбеснео наше спољнополитичке елите, иако милиони Американаца сматрају да нема тог датума који би могао бити преурањен кад се ради о напуштању тих места.

Амерички маринац шета током ранојутарње страже у провинцији Хелманд у јужном Авганистану, 2011. година

У понедељак је, у редакцијском коментару који је писан као похвала водећим фигурама спољне политике у протеклих пола века, Њујорк тајмс објавио следеће: „Док се ови лидери повлаче са позорнице, на новим генерацијама остаје задатак да пронађу пут кроз хаос који је господин Трамп већ успео да направи“.

Исправка – требало би да стоји „кроз хаос који је господин Трамп наследио“.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Buchanan.org