Sumorni bilans američkog intervencionizma

Sedam godina i 500.000 mrtvih Sirijaca kasnije, Obama, Sarkozi i Kameron su ti koji su otišli, dok Asad i dalje vlada iz Damaska

„Asad mora da ode, kaže Obama“. Tako je glasila naslovna strana Vašington posta dana 18. avgusta 2011. godine. U članku se nalazio i direktan citat predsednika Baraka Obame: „Budućnost Sirije mora da odredi njen narod, ali predsednik Bašar al Asad mu stoji na putu. (…) Došlo je vreme da se predsednik Asad skloni“. Nikola Sarkozi iz Francuske i Dejvid Kameron iz Britanije su se pridružili Obaminom ultimatumu: Asad mora da ode!

Sedam godina i 500.000 mrtvih Sirijaca kasnije, Obama, Sarkozi i Kameron su ti koji su otišli. Asad i dalje vlada iz Damaska, a 2.000 Amerikanaca se vraća kući iz Sirije. Uskoro, kako kaže predsednik Donald Tramp.

SIRIJA, AVGANISTAN, IRAK…
Ali ne možemo da „odemo sada“, insistira senator Lindzi Grejem, „inače će Kurdi biti masakrirani“. Pitanje glasi: Ko nas je gurnuo u sirijski građanski rat i upravljao našom intervencijom tako da, ukoliko nakon sedam godina odemo kući, naši neprijatelji budu pobednici, a naši saveznici „budu masakrirani“?

Pre sedamnaest godina SAD su napale Avganistan kako bi uklonile pokret Taliban koji je pružao utočište Al Kaidi i Osami bin Ladenu. Američki diplomata Zalmej Halilzad danas pregovara o miru sa istim tim talibanima. A ipak, prema bivšem direktoru CIA Majku Morelu koji je pisao za današnji Vašington post, „ostaci Al Kaide i dalje tesno sarađuju“ sa talibanima.

Izgleda da su nam nakon 17 godina borbe u Avganistanu ostale sledeće alternative: ostati tamo i boriti se zauvek kako Talibani ne bi ušli u Kabul, ili se povući i dopustiti talibanima da pregaze grad. Ko nas je uvalio u ovaj debakl?

Nakon što je Tramp odleteo u Irak za Božić i prosto odlučio da se ne sastaje sa iračkim predsednikom, parlament ove zemlje je to nazvao „američkim ignorisanjem suvereniteta drugih zemalja“ i nacionalnom uvredom, nakon čega je usledila debata o tome treba li proterati 5.000 američkih vojnika koji se i dalje nalaze u toj državi.

Džordž Buš mlađi je pokrenuo operaciju „Iračka sloboda“ kako bi Sadamu Huseinu oduzeo oružje za masovno uništenje koje nije imao, a sve da bi konvertovao Irak u demokratiju i bastion Zapada u arapskom svetu. Petnaest godina kasnije, Iračani debatuju o našem proterivanju. Muktada al Sadr – klerik sa američkom krvlju na svojim rukama kojim se borio protiv nas pre jedne decenije – u prvim je redovima inicijative za naše isterivanje. On je vođa stranke sa najvećim brojem članova u parlamentu.

Iračani sa slikom Muktade al Sadra slave rezultate opštih izbora u Iraku, Bagdad, 14. maj 2018.

Hajde da razmotrimo Jemen. Tri godine su Sjedinjene Države avionima, „pametnom“ municijom, vazdušnom dopunom goriva i obaveštajnim podacima podržavale saudijski rat protiv Huta, što se pretvorilo u jednu od najužasnijih humanitarnih katastrofa 21. veka.

Sada se Kongres sa zakašnjenjem pokrenuo u nameri da preseče američku podršku ovom ratu. Arhitektu ovog rata, prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, Kongres je osudio zbog saučesništva u ubistvu novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu. SAD traže primirje između zaraćenih strana. Ko nas je uvalio u ovaj rat? I kako su godine ubijanja Jemenaca – u čemu smo bili saučesnici – doprinele da Amerikanci budu bezbedniji?

PLODOVI INTERVENCIONIZMA
Osvrnimo se na Libiju. Godine 2011. SAD su napale vojsku diktatora Muamera Gadafija i pomogle realizaciju njegovog svrgnuća s vlasti, što je dovelo do njegovog ubistva. Kada su joj rekli za vest o Gadafijevoj smrti, tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton se našalila: „Dođosmo, videsmo, on umrije“.

Libijski konflikt je od tada proizveo na desetine hiljada mrtvih. Proizvodnja nafte, koja je od krucijalnog značaja za Libiju, je kolabirala do mrvice onoga što je nekada bila. Godine 2016. Obama je rekao da to što se nije pripremao za post-gadafijevsku Libiju verovatno predstavlja „najgoru grešku“ njegovog mandata.

A cena svih ovih intervencija za Sjedinjene Države? Nekih 7.000 mrtvih, 40.000 ranjenih i hiljade milijardi dolara. Za arapski i muslimanski svet, cena je daleko veća. Stotine hiljada mrtvih civila i vojnika u Avganistanu, Iraku, Siriji, Jemenu i Libiji, pogromi hrišćana, masakri, milioni oteranih iz svojih domova… Kako su sva ta osvajanja, bombardovanja i ubijanja učinila Bliski istok boljim mestom, ili Amerikance bezbednijim? Jedno istraživanje javnog mnjenja omladine na Bliskom istoku i u Severnoj Africi maja 2018. je otkrilo da više njih smatra da je Rusija blizak partner, nego da su to SAD. Plodovi američkog intervencionizma?

Govore nam da ISIS nije mrtav nego živ u srcima desetina hiljada muslimana; da će, ukoliko odemo iz Sirije i Avganistana, naši neprijatelji prevladati, a naši prijatelji biti masakrirani; da će, ukoliko prestanemo da pomažemo Saudijcima i Emiraćanima da ubijaju Hute u Jemenu, Iran zabeležiti pobedu.

Svojom odlukom da ode iz Sirije i povuče polovinu od 14.000 vojnika iz Avganistana, Tramp je razbesneo naše spoljnopolitičke elite, iako milioni Amerikanaca smatraju da nema tog datuma koji bi mogao biti preuranjen kad se radi o napuštanju tih mesta.

Američki marinac šeta tokom ranojutarnje straže u provinciji Helmand u južnom Avganistanu, 2011. godina

U ponedeljak je, u redakcijskom komentaru koji je pisan kao pohvala vodećim figurama spoljne politike u proteklih pola veka, Njujork tajms objavio sledeće: „Dok se ovi lideri povlače sa pozornice, na novim generacijama ostaje zadatak da pronađu put kroz haos koji je gospodin Tramp već uspeo da napravi“.

Ispravka – trebalo bi da stoji „kroz haos koji je gospodin Tramp nasledio“.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Buchanan.org