Irinej Bački: Ne vidim kako protesti u Beogradu jačaju srpsku pregovaračku poziciju

Amerika nam otima rodnu kuću, na nama je da Kosovo sačuvamo, rekao je episkop novosadski i bački, somborski i segedinski Irinej Bulović

Naša država i Crkva dužne su da učine sve što do njih stoji kako bi srpski narod preživeo i ovu nevolju na Kosovu i Metohiji i sačuvao svoje svetinje, poruka je koju u intervjuu za božićni dvobroj Novosti celokupnom srpskom narodu upućuje Njegovo preosveštenstvo episkop novosadski i bački, somborski i segedinski dr Irinej Bulović.

U danima uoči praznika rođenja Bogomladenca Hrista, praznika ljubavi i mira, kada je srpski narod uznemirila odluka o formiranju vojske na Kosovu i Metohiji, Njegova svetost patrijarh srpski Irinej uputio je nedvosmislenu poruku da na “bezakonje Albanci ne bi ni pomislili da nisu imali jasan podsticaj SAD i drugih zapadnih sila, rukovođenih sopstvenim sebičnim interesima, koji su u krajnjoj liniji suprotni interesima i Srba i Albanaca”.

— Jasno i tačno se izražavajući i dajući gotovo nepogrešivu ocenu uzroka i posledica događaja koji se tiču našeg naroda, Njegova svetost nije zapravo rekao nešto što pažljivijem posmatraču naših prilika i neprilika nije i ranije bilo očevidno. Patrijarh, da se našalim gorkom šalom, nije ni imao nameru da “otkrije Ameriku”. Amerika je tu, u našoj rodnoj kući, na Kosovu i Metohiji – kaže episkop Irinej. – U našu kuću je uselila nove stanare, doduše naše susede sa obližnjih planina ili iz Albanije. Oni su odmah založili vatru, kuvaju ručak, gaje decu i u našim sobama, često sa našim nameštajem, žive kao da su ih stekli oni, a ne naši preci. Kada se neko, ipak, osmeli da samo naiđe pored kapije sopstvene kuće, deca novih stanara dočekaju ga kamenicama i psovkama, a bude srećan ako novi domaćin ne ispali kuršum ili ga lokalna policija ne uhapsi i pripiše mu neki izmišljeni zločin. Amerika, naravno, sve to pokroviteljski posmatra jer Kosovo, navodno nezavisno, jeste, ni manje ni više, nego “ključni partner Vašingtona za očuvanje mira i stabilnosti u Evropi”, kako stoji u pismu američkoga predsednika Trampa, upućenom čoveku sa pseudonimom i nadimkom Zmija. Kako veličanstvena pohvala Evropi!

Šta učiniti u ovoj teškoj situaciji da bi naš narod i naše svetinje preživeli i opstali na KiM?
— Ni naša zavetna kosovsko-metohijska zemlja, ni naš narod u celini, ne postoje, nadam se, radi toga da služe kao poligon za razmenu ovakvih komplimenata između Evrope i Amerike, niti kao “linija vatre” između Zapada i Istoka. Mi ne znamo dokle će Amerika biti u našoj kući i tu, realno, malo šta možemo da učinimo. Znamo, međutim, da su i naša država i Crkva dužne da učine sve što do njih stoji kako bi narod preživeo i ovu nevolju i sačuvao svoje svetinje. U tom cilju odgovorni predstavnici Crkve, države i kulture treba da zakucaju na svaka vrata, a nijedna ne smeju da zalupe za sobom.

Patrijarh Irinej apelovao je na podršku nastojanjima države Srbije da sačuva mir i obezbedi opstanak naroda na KiM. Imamo li, posle svih stradanja, vere i snage za jedinstvo?
— Postoje interesi naroda i države koji ne dozvoljavaju političkim činiocima razlike u pristupu konkretnim izazovima i iskušenjima. Patrijarh je svakako imao na umu veliki pritisak moćnih stranaca na državno rukovodstvo, u trenutku proglašenja šiptarske vojske na KiM i još veći pritisak na naš preostali tamošnji narod. Stoga je i pozvao na konsenzus političkih činilaca, makar po pitanju opstanka i očuvanja naroda i njegovih svetinja. Ja sam ne spadam, niti želim da spadam u političke činioce, tako da je moja ocena o korisnosti ili štetnosti stranačkih akcija za narod i državu privatna i baš nikoga ne obavezuje. Ne vidim, ipak, kako će pokretanje demonstracija na ulicama Beograda pomoći bezbednosti Zočišta ili Visokih Dečana i snabdevanju bolnice u Mitrovici, dečjih vrtića i škola, ili kako će osnažiti srpsku pregovaračku poziciju…

Šta je to što bi u ovom trenutku moglo da nam donese snagu i jedinstvo?
— Svestan tragičnosti hronične nesloge, naš narod je grb vizantijske dinastije Paleolog – četiri u krst upisana grčka slova vita ili beta, što je bio akronim slogana koji ukazuje na Hrista Gospoda kao “cara nad carevima” – pretvorio u četiri ćirilična “S” i tako sročio naš narodni slogan “Samo sloga Srbina spasava”. Vera u Gospoda donosi snagu i jedinstvo. Za vreme svog robovanja u logoru Dahau, o ovome je razmišljao i sveti vladika Nikolaj Velimirović i zapisao: “Sloga u dobru, za kojom Srbi odvajkada teže, znači veru u jednoga dobroga Boga, koji je samo Dobro i izvor svakoga dobra. Koji tako veruju gotovi su da se slože sa svim ostalim ljudima koji takvu slogu žele, to jest slogu u ime Boga dobra, koji je izvor svakoga dobra”.

Možete li da zamislite situaciju u kojoj bi bilo koji pripadnik srpskoga roda za posetu manastiru Ostrog morao da traži dozvolu crnogorskih zvaničnika?
— Treba da budemo zahvalni prvom čoveku podgoričkog režima na iskrenoj izjavi da će se država Crna Gora “temeljno i sa punom odgovornošću” baviti “obnovom autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve”. Sada svi, na Cetinju i u Beogradu, znaju na čemu su. Više niko ne može da zamera Njegovoj svetosti patrijarhu zbog poređenja položaja srpskog naroda u današnjoj Crnoj Gori sa onim u negdašnjoj NDH. Đukanoviću se očigledno žuri. On trčeći spaljuje mostove prema srpskom narodu i onemogućava odgovorne ličnosti iz SPC da odigraju bilo kakvu konstruktivnu ulogu, kakvu su, po njegovoj oceni, imali ranije.

Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok identitetskih poremećaja u Crnoj Gori?
— Nisam nadležan da iz Novog Sada dajem recepte za teške identitetske poremećaje u Crnoj Gori. Neki tvrde da su oni posledica čistog koristoljublja, a drugi misle da se radi o menjanju identitetskih maski. Kao tipičan primer i za jedno i za drugo viđenje, navode samog Đukanovića: on je najpre bio komunistički omladinski rukovodilac, pa jedan od vođa “antibirokratske revolucije” i srpski nacionalista, čak i vajni velikosrbin, pa huškač na pljačku Konavala, najgrlatiji prijatelj Rusije i još štošta… A zatim, ne baš iz čista mira, crnogorski suverenista i propagator NATO, uz to anti-Srbin i tlačitelj srpskog naroda u Crnoj Gori, uvoditelj sankcija Rusiji, promoter nezavisnog Kosova, saveznik Tačija i Haradinaja… Doduše, i Edip je menjao razne identitete i uloge sve do trenutka kada se suočio sa istinom.

Koji put predstavlja izlaz iz agonije srpskog naroda u Crnoj Gori?
— Spas od agonije srpskog naroda u Crnoj Gori moguć je isključivo u jedinstvu Srba koji će, nesumnjivo, pokazati da su oni i dalje većinski narod. Đukanović je svojim postupcima već onemogućio bilo kakvu kohabitaciju i zabravio vrata svoje sobe, u kojoj su se ranije smenjivali različiti predstavnici Srba. Istini za volju, postoji kod Đukanovića i neizmenjiva konstanta. To je ateizam. Biti ateista je stvar svačije, pa i njegove, lične slobode i ličnog izbora. Problem je u tome što on, deklarisani ateista, želi da se bavi unutrašnjim pitanjima Crkve.

Sve to uprkos Ustavu Crne Gore čiji član 14. glasi: “Verske zajednice su odvojene od države”?
— Odvojenost Crkve i države, ustavna kategorija koja postoji i u ovakvoj Crnoj Gori kakva je današnja, njega, dabome, ne ograničava, a njegov naum da bude nekršteni vrhovni arbitar za crkvena pitanja, ne umanjuje mu demokratski potencijal i rejting kod njegovih pokrovitelja. Uostalom, zašto bi oni imali bilo kakav problem sa njegovom demokratičnošću i poštovanjem ljudskih prava, kad ga nemaju ni kad je reč o saudijskoj, Porošenkovoj i drugim demokratijama? Još ako bi mu pošlo za rukom da svoj bezumni naum i ostvari, mogao bi da dobije i čestitanja od nekog “dužnosnika” Stejt departmenta. Baš kao i Porošenko ovih dana! Ali, Crkva nije politička partija koju po svojim potrebama osniva i transformiše neki nadobudni političar: ona je večni bogočovečanski organizam, a njen jedini osnivač je Hristos. Ono što nije uspelo rimskim carevima, turskim sultanima, Staljinovim i Brozovim komesarima, neće uspeti ni ovom čoveku, dostojnom sažaljenja, bez obzira na sve.

Slučaj sa makedonskom crkvom, čini se, pokazuje koliko smo kao nacija bili slabovidi u vreme komunizma?
— Nije narod bio slabovid. Narod je stradao. Stradala je obrazovana elita, stradali su i domaćini seljaci, zanatlije… Narod, obezglavljen, nije mogao da se odupre zlu. Režim je surovo sprovodio davno zacrtane antisrpske i antipravoslavne ciljeve. Srpski etnički, duhovni i kulturni prostor je u Titovo doba planski rasparčavan. Istovremeno su vršene masovne egzekucije i hapšenja, otimane teritorije, stvarane nove nacije i lažne crkve, otimana kultura…

Iduće godine obeležićemo 800 godina autokefalnosti SPC. Imamo li danas ljude mudre i hrabre poput Svetog Save?
— Sveti Sava je imao viziju puta koji vodi u život. To je vizija u kojoj srpski narod, kao organski deo Jedne, Svete i Saborne pravoslavne crkve, može biti sa Bogom i bez posrednika, ali uvek u vaseljenskoj zajednici Crkve. Ta vizija i to delo Svetog Save, autokefalnost Srpske crkve, koju sa radošću, zahvalnošću i ponosom proslavljamo, trajno i zauvek je opredelila duh srpskog naroda kao slobodnog i slobodoljubivog. Srpski narod je pokoran samo Hristu, Bogu živome. Ta naša nacionalna osobina, stalna i plemenita težnja za slobodom, u isto vreme je i naš krst, naše raspeće, izvor mučeništva i svetiteljstva mnogih. Kada pogledamo u imenoslov svetih Srpske crkve, jasno je da je odgovor na pitanje pozitivan. Hristos se rodi! Srećna Nova godina!

SVEŠTENICI NA ROBIJI
Mnogo je primera stradanja SPC i njenih velikodostojnika u periodu komunizma…

— Kao primere terora i stradanja naše Crkve pod komunistima pominjem arhijereje stradale na različite načine: crnogorske mitropolite Arsenija Bradvarevića i Joanikija Lipovca, dabrobosanskog mitropolita Nektarija Krulja, skopskog mitropolita Josifa Cvijovića, vladiku bačkog Irineja Ćirića, žičkog Vasilija Kostića i hvostanskog Svetog Varnavu Nastića. Od 1945. do 1985. godine nije bilo ni jednog jedinog dana, a da neki sveštenik SPC nije bio na robiji. Tu treba dodati i monahe i monahinje, i stotine hiljada vernika.

TRUD MITROPOLITA AMFILOHIJA
Šta bi se, u slučaju da tzv. CPC izdejstvuje autokefalnost, dogodilo sa 650 crkava i manastira?

— Ukoliko se vernici naše crkve u Crnoj Gori odlučno i jednodušno odupru Đukanovićevoj politici, čiji proklamovani cilj jeste da Srpske crkve i srpskog naroda ne bude u Crnoj Gori, stari i novi hramovi će slobodno nastaviti svoju misiju. Pravo je čudo Božje da je naša crkva, suočena sa toliko nedaća u Crnoj Gori, smogla snage i sredstava i uspela da obnovi stare hramove i sazida nove, velelepne, u Podgorici i Baru. Takav trud mitropolita Amfilohija je za svaku pohvalu.

 

Autor Jovanka Simić

 

Izvor Večernje novosti, 06. januar 2019.