Контрафактуална историја или да је Запад подржао Дражу…

Шта би било да Запад није подржао Тита, већ Дражу?

Већ неко време је у моди писање „шта би било да је било” историје које покушава да одговори на то како би свет изгледао да су одређени историјски токови пошли неким другим правцима. Сценарио којег вреди у том кључу поново размотрити је следећи: шта би било да Запад није подржао Тита, већ Дражу? Претходно је, између осталог, разматран овдеовде и овде), али овога пута му се треба поново вратити у светлу најновијих, све бруталнијих западних притисака да се преостали простор бивше СФРЈ – предвођен Србијом и Републиком Српском – по сваку цену угура у НАТО.

Да су западни савезници, на првом месту Енглези, током Другог светског рата остали доследни у подршци јединој легалној војсци на просторима бивше Југославије, Југословенској војсци у отаџбини, уместо што су дали подршку Брозовим комунистичком револуционарима – данас скоро сигурно не би морали да троше време и енергију склапајући савезе са локалним исламистима и џихадистима, терористима, трговцима људским органима, и усташким, ханџар-дивизијским и балистичким настављачима у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији.

ПЕРСПЕКТИВЕ ДРАЖИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Да нису издали „првог герилца Европе” из патолошке србофобије (односно русофобије) и страха од снажне државе предвођене српским фактором, макар и чврсто прозападно оријентисане – не би после рата добили комунистичку СФРЈ, која, ако ништа а оно из идеолошких разлога, никад није могла да постане пуноправна чланица НАТО.

Уместо тога не би добили никакву „велику Србију”, већ оно што је био програм за који се борила и ЈВО, предвођена министром војске, морнарице и ваздухопловства Југословенске владе у избеглиштву – преуређену Југославију суштински социјалдемократског опредељења. Добили би прозападну државу, у којој би се спровела права денацификација, и која би највероватније ушла у НАТО најкасније кад и Грчка, 1952. године, а касније и у Европску економску заједницу, будућу ЕУ.

Демократска, денацификована Југославија би вероватно била укључена у амерички План за обнову Европе, познатији као Маршалов план, и вероватно би могла да рачуна на додатна средства као „гранична” земља према новоуспостављеном источно-европском комунистичком блоку, односно тзв. Гвозденој завеси.

Уз то, вероватно би послератној Југославији било потребно мање помоћи за обнову, јер би се без – на првом месту – енглеске подршке комунистичким револуционарима грађански рат свео на борбу између (већински несрпских) проокупаторских и (већински српских) антиокупаторских снага. Срби би остали већински демократски опредељени – иако са јаком комунистичком, односно левичарском струјом међу елитом – и вероватно би, на државном нивоу, задржали сличан, негативан однос према СССР-у као и пре рата, уз јак утицај руске „беле” емиграције у земљи.

Данашња Босна и Херцеговина не би постојала, јер не би ни било потребе за њом, тако да не би имали ни данашњи проблем „мини-СФРЈ” која се мора вештачки одржавати, и то искључиво споља. Не би ни било 100.000 мртвих из рата 1992-1995, јер таквог рата вероватно не би ни било, као ни данашњег масовног одласка из „немогуће државе”.

Проблем Велике Албаније такође не би постојао, јер би Шиптари са Косова и Метохије после Другог светског рата морали да плате за своје савезништво са нацистима и своје масовне злочине, и вероватно би, оправдано, доживели послератну судбину Немаца из Чехословачке и Пољске. Последично, ни Македонија не би имала међунационалне проблеме које данас има. О некаквој „црногорској” нацији се не би ни расправљало, јер Ђилас и Броз никад не би дошли у позицију да је направе.

Милован Ђилас и Јосип Броз

Не би Енглези и Американци, да нису издали Дражу, прозападну Србију и сопствене демократске принципе, морали данас да лупају главу о томе како сузбити „малигни руски утицај” у региону, већ би у Београд деценијама долазили као у нпр. Атину, па и – до недавно – Анкару.

Не би, тако, ни заменик америчког државног секретара, Џон Саливен, морао да нападно urbi et orbi изјављује како „САД примарно занима чланство БиХ у НАТО”. И не би Саливен у том циљу морао да сарађује са „заштитницима муџахедина” попут Џаферовића, или комунистичким носталгичарима попут Комшића. Не би чак морао ни да се мучи са Милорадом Додиком и разним „додицима”, јер би већ деценијама цела Југославија била у НАТО-у, па за Републику Српску не би ни било потребе да се, у голој самоодбрани, прави 9. јануара 1992.

Федерика Могерини и читава маса западних дипломата не би морали да се брукају „преговарајући” и рукујући се са касапима попут Тачија, Харадинаја, Весељија – јер не би ни постојао проблем који сада морају да „решавају”.

НЕНАМЕРНА УСЛУГА
Не би ни њихови претходници морали да стварају терористичку ОВК и организују агресију на СРЈ да би се, речима једног високог америчког војног званичника, по сведочењу Вилија Вимера, „исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата… те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. г.”, када на територији Југославије – као резултат западне подршке Титовим комунистима – нису стационирани амерички војници.

А то значи да не би Запад изгубио кредибилитет отворено рушећи међународно право, што је, по речима московске Правде, „убило руске односе са Западом” и широм отворило врата доласку „омраженог” Путина на власт. Нити би морали да злочиначки бомбардују кинеску амбасаду у Београду, и тако и Кинезима покажу своје право лице, још пре 20 година.

Ех, шта би било кад би било… Колико би нам свима, не само на простору бивше Југославије, већ и у Европи и шире, данас било лакше, да нису Англо-Американци били и остали толико „прагматични”… Да су се само држали сопствених принципа на крају Другог светског рата – а, ако не тад, бар током југословенске кризе 1990-их – не би данас Балкан поново био „буре барута”, за шта сада хладнокрвно (опет) покушавају да свале кривицу на „примитивне Балканце”, а на првом месту Србе.

И сад би они да се понашају као да ништа од тога није било. Кад смо ми, Срби, хтели са њима, са „демократским Западом”, они су нам окренули леђа и подржали – комунисте. Сада би, уз помоћ углавном биолошких или духовних потомака/производа тих истих комуниста, да нас на силу терају у њихове сулуде авантуре изазивања Русије и Кине, које се врло лако могу завршити нуклеарним ратом.

Можда су нам, из садашње перспективе, учинили услугу што су нам 1943-45. окренули леђа. Али, ми им то свакако нисмо тада тражили. Напротив. А да су били исправни према нама тада, били би вероватно касније исправни и у другим стварима.

Драгољуб Михаиловић и Роберт Мекдауел са муслиманским првацима у Босни, август 1944.

На пример према Русима, после пада СССР. Па не би било ни Варшавског пакта ни НАТО-а, а уједињена Европа би се простирала од Лисабона до Владивостока, и привредно се још успешније повезивала са Кином. (У такву Европу би Србија, Република Српска и српска Црна Гора и данас радо, са осмехом ушли, чак и после свих горе-наведених издаја.)

Али се не простире, док Балкан опет тиња. И то због Запада, а поготово НАТО-а и оних који га воде. А не Срба.

 

Sveosrpskoj.com