Апостоловски: Избори, па опет избори

Покушавајући да уклоне Вучића бојкотом избора, лидери опозиције уклониће сами себе

Кад устане у зору рану, Александар Вучић не гледа како се сунце поново рађа. Далеко му је романтичнији пејзаж који се налази на радном столу, где се налазе извештаји истраживања јавног мњења и фокус група. Размишљати, зато, да ли је Вучић за расписивање ванредних парламентарних избора једнако је анализи воли ли дете чокололаду од 300 грама. Као што је поприлично смело тврдити да би његову жељу, не за чоколадом, већ за изборима, могли да подстакну или умање његови најближи сарадници.

Наравно да, за сада, он пред јавношћу хамлетовски размишља о њиховом расписивању, јер тиме збуњује опозицију окупљену око Савеза за Србију, која је заузета организацијом уличних протеста у Београду. Наиме, онај ко искрено верује да иза суботњих шетњи заиста, као труст мозгова, стоји троје симпатичних клинаца, тај верује и да се Срби не плаше само две ствари: промаје и власти.

Дакле, Драган Ђилас, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и глумачки ансамбл који их прати, мораће да се истовремено ангажује око мобилизације шетача, организације општинских одбора по читавој Србији, где се заправо избори и добијају, што потом подразумева грађење партијске инфраструктуре коју треба повезати у уигране тимове и поред потпуно различитих идеолошких програма унутар коалиције, како би се супротставили савршеној машинерији напредњака. И Драганови, и Вукови, и Бошкови активисти су у универзуму друштвених мрежа створили опсену о расту популарности и сопственој важности, јер су лајковали једни друге, док су активисти власти шпартали Србијом, делећи на равне части упаљаче, брашно и помало страха, развијајући истовремено бригаде ботова, како би успоставили равнотежу и у сајбер свету. Није ли, уосталом, Саша Радуловић, као највеће изненађење парламентраних избора 2014. године, две године касније доживео потпуни крах, као заточеник ослањања на виртуелну политику.

И све то време, а реч је о данима и недељама, не о месецима, лидере Савеза за Србију заокупљаће кључна дилема: да ли бојкотовати изборе или ући у ринг с Вучићем? Али фер и демократски услови које траже су растегљив појам, како за њих, тако и за Вучића, а покушај да се до дефиниције дође одузеће им додатно време за акционо јединство.

Наравно да шеф државе и СНС-а као и његови супарници знају да је бојкот улазак у политички тамни вилајет. Ако помисле да ће избегавањем избора делегитимисати нову владу коју ће даљинским водити Вучић, он ће се слатко насмејати. У парламенту неће имати жестоку, већ конструктивну опозицију, попут Војислава Шешеља, а наћи ће се некако места и за Чеду и за Чанка, како би симулирали шароликост демократског дома народних представника. Уколико је мотив за бојкот свесно препуштање Вучићу да заврши преговоре с Приштином, што је синдром врућег кромпира, како би се тада поново активирали, управо Косово може бити кључни разлог и да се председник одлучи за изборе, како би с пуним мандатом, као медијум у влади, стекао додатни легитимитет за наставак преговора.

Али, како је показала политичка историја у Срба, потенцијална енергија незадовољних грађана, бојкотом избора временом ће спласнути, чиме би се, гле апсурда, учинила политичка асанација терена. Наиме, покушавајући да уклоне Вучића, уклониће сами себе. Као што је то учинио Саша Јанковић, изненадним дезертирањем из политике. Доскорашња нада грађанске опозиције уздао се у „твитовање”, уместо да је чешће свраћао у Жагубицу и упознао, рецимо, Жику Бомбу. Током претходних кампања, ко ће их пребројати, овај гастарбајетер, који се преставља као официр за везу између Београда и Беча, доводио је Ацу Лукаса и Нолетовог оца, организовао је бесплатне аутобусе за народ, да се купа у аква-парку у Јагодини, а на „Фејсбуку” је слао поздраве својим политичким противницима које се могу сажети у једну реченицу:

— Нек цркну душмани!

Штета је за духовни препород нације што не зна овакве див-јунаке, јер се мејнстрим медији баве искључиво стерилним кампањама у Београду, док нам промиче истинска цепачина са свим љутим зачинима, подметачинама и враџбинама. На Блиском истоку – није Жагубица тако далеко – седе самоуки спин-тигрови највишег ранга који су формирали штабове, борце и фанатике, уз истовремену координацију на друштвеним мрежама. Заборављени од главног београдског тока политичке мисли, на линији Славија–Калемегдан, они воде љуте битке за власт. Личе на Срећка Шојића, немају бркове и стварни су! Док опозиција не проникне у тајну такве Србије, неће имати никаквих шанси.

Ни Младеновац није далеко, али ко се сећа Белог Прелетачевића? Чак и да није створен у Вучићевој лаборатији, испоставило се ономад, одузео је гласове Јанковићу, Јеремићу и Радуловићу. Креиран као младеновачки производ бунта против политичких елита, Бели шаман их је попопио, а затим се оградио од уличних протеста против диктатуре 2017. године. Тада је нестао из политике, али се уселио у кафић. Наравном, као власник. Више нема слоган „Сарму пробô ниси”. Служи углавном еспресо.

Дакле, логично је закључити да ће се Бели пред изборе реинкарнирати, али у другом агрегатном стању, те ће бити тешко препознатљив. Или је већ створен и има неколико лица. Једно, када седи на канабету с Вучићем. Друго, када агитује против њега.

С тако послаганим коцкицама, рејтингом који прелази 50 одсто, убедљивим победама на локалу, а нарочито у Лучанима, али и уличним протестима који нису за потцењивање и решавањем косовског питања, Вучићева листа, односно он сам, поново је апсолутни фаворит.

Пружа му се, дакле, нова прилика да створи услове да расподела друштвеног богатства буде ближа Марксовој него клијентелистичкој, да гледамо и читамо професионалније медије. И да то што поседује толику моћ схвати као теорију релативитета. Нарочито зато што је српска! Отуда ме чуди део опозиције који се толико страствено противи честим ванредним изборима, па и овим, уколико се распишу, док истовремено силно желе да што пре замене Вучића. Или не разумеју шта је то политика или је Бели заиста шаман.

 

Извор Политика, 09. јануар 2019.