Кинески мастерплан: Како овладати Азијом

Истакнути кинески интелектуалац сматра да Пекинг има бројне предности у неизбежној глобалној конфронтацији са Вашингтоном

Најважније теме 2019. – као и наредних година – биће оне о опасним тумбањима која изазива економски успон Кине, повратку Русије као нуклеарне суперсиле и опадању америчке глобалне хегемоније. Две године раније, пре него што је устоличена Трампова администрација, навео сам у грубим цртама како би ова „игра сенки“ могла да се настави у новој „великој игри“ за Евроазију. Сада је велика игра добила убрзање, у којем се Сједињене Државе супротстављају руско-кинеском стратешком партнерству.

Дипломатске лудорије, тактичка повлачења, психолошки, економски, сајбер, па чак и космички дуели – и све то завијено у медијску хистерију – ће наставити да владају насловним странама. Спремите се за све нијансе блебетања о ауторитарној Кини и њеним „малигним“ везама са „нелибералним“ руским бауком који намерава да развали границе Европе и „унесе хаос“ на Блиски исток.

Релативно трезвени умови, попут политиколога Џозефа Наја, наставиће да ламентују над сумраком западног либералног „поретка“, не схватајући да оно што је било у стању да „обезбеди и стабилизује свет током протеклих седам деценија“ није исто што и „јак консензус (…) о одбрани, продубљивању и проширењу овог система“. Глобални југ се гласно противи томе, сматрајући да је тренутни „поредак“ произведен тако да у највећој мери служи америчким интересима.

Очекујте да ће проповедници „америчке изузетности“ са несмањеном ароганцијом наставити да пуном паром раде на уцењивању неодлучних „савезника“, како би их убедили да помогну у „обуздавању“, ако не и изолацији Кине и „каналисању“ све већег светског замаха Пекинга. „Каналисање“ Кине ка проналажењу „правог“ места у новом светском поретку је посао са пуним радним временом. Шта кинеска интелектуална елита заиста мисли о свему томе?

НИКАД НА ДВА ФРОНТА
Увид без премца пружа Жанг Венму, стручњак за стратегију националне безбедности и професор на Центру за стратешке студије при Универзитету аеронаутике и астронаутике у Пекингу. Он је написао есеј који је августа 2017. објавио кинески часопис Тајпингјан шуебао (у преводу Пацифички магазин). На италијански га је недавно превео римски геополитички часопис Лимес.

„Геополитика“ је можда англосаксонски изум – вероватно сер Хелфорда Мекиндера – али се у Кини изучава вековима као „географска предност“ (шиншенг) или „историјска географија“ (лиши дили). Венму нас уводи у концепт геополитике као филозофије на врху ножа, при чему је акценат на филозофији, а не ножу. Уколико желимо да користимо нож, морамо да употребимо филозофију како бисмо знали лимите наше снаге. Можемо ово назвати кинеским еквивалентом Ничеовог ,,филозофирања маљем“.

Као геополитички аналитичар Венму мора да нас подсети да је бренд римске и британске империје „завади па владај“ такође добро позната тактика и у Кини. На пример, почетком 1972, Мао је био сасвим спреман да укаже добродошлицу Ричарду Никсону. Касније, у јулу, Мао је открио своје карте: „Мора се извући корист из сукоба две силе, то је наша политика. Али морамо да се приближимо једној од њих и да се не боримо на два фронта“. Алудирао је на разлаз између Кине и СССР-а.

Чувени састанак Мао Цетунга и Ричарда Никсона у Пекингу, 21. фебруар 1972.

Венму је посебно посветио пажњу томе како западна геополитика обично погрешно искористи карте које су јој додељене. Он подвлачи како је Хелфорд Макиндер – Енглез који се сматра једним од оснивача геостратегије – „утицао на Други светски рат и потоње опадање Британске империје“, подсећајући да је Макиндер умро свега пет месеци пре поделе између Индије и Пакистана 1947.

Он оповргава теорију Хладног рата Џорџа Кенана као „директно базирану на Макиндеровом размишљању“, што је довело до тога да се Сједињене Државе боре у Кореји и Вијетнаму, „убрзавајући њихово пропадање“. Чак је и Збигњев Бжежински, бивши амерички саветник за националну безбедност, „видео опадање америчке империје“ пре него што је недавно умро, маја 2017. године. „У том тренутку, Кина и Русија су удахнуле живот све тешњој и непобедивој стратешкој сарадњи“. Венму је позитивно узбуђен: „Да је Бжежински још жив, мислим да би видео ‘велики пораз’ Запада, супротно од онога што је он писао“.

ЗАШТО ЈЕ ТИБЕТ ВАЖАН
Кинеска геополитика, очекивано, посвећује велику пажњу тензији између поморских и копнених сила. Венму истиче како је у Индијском океану Британска империја уживала већу поморску моћ него Американци данас, „јер је окупирала истоимени континент. А будући да је доминирало морима, Уједињено Краљевство је такође претило и Руском царству, које је било копнена сила“. Венму цитира Алфреда Мејхена из његовог Утицаја поморске силе на историју, и то у делу који се односи на реципрочни утицај између контроле мора и контроле копна. Али потом додаје: „Мејхен није анализирао овај однос на светском нивоу. (…) Полазећи од приоритета Сједињених Држава, он се пре свега концентрисао на удаљена мора“.

Венму даје круцијални значај томе како је Пацифички океан „обавезни пролаз за поморски део Пута свиле“. Иако је Кина „развила своје морнаричке капацитете много касније, она ужива географску предност у односу на УК и САД“. Тиме нас доводи до есенцијалног питања Тибета.

Једна од главних Венмуових теза је то како „тибетанска висораван пружа Народној Републици Кини приступ ресурсима Пацифика на истоку, али и Индијског океана на западу. Уколико са те висоравни погледате на америчку базу на Дијего Гарсији [острво у средишту Индијског океана; прим. аут.] неће вам остати ни трунка сумње у природну предност кинеске геополитике“. Импликација је та да УК и САД морају да „утроше огромне количине ресурса како би прешле океане и развиле ланац острва“.

Венму показује како географија тибетанске висоравни „природно повезује регион Тибета са доминантном силом у централним кинеским равницама“, а „не повезује са државама јужноазијског потконтинента“. Стога би Тибет требало посматрати као „природни део Кине“. Кина је подржана континенталном плочом „коју контролише дуж своје обале“ и „поседује технологије за средње и далекометне ракетне нападе“, што јој гарантује „велике капацитете на оба океана“ уз „релативно снажне поморске снаге“. На тај начин Кина је према Венмуовом објашњењу у стању да – „у одређеној мери“ – компензује технолошки јаз са Западом.

Тибетанска висораван

Најконтроверзнији Венмуов закључак је тај да „предност коју Кина ужива у повезивању тржишта два океана разбија мит о ‘поморској сили’ Запада у данашњој ери и успоставља револуционарну претпоставку: Народна Република је та велика држава која природно поседује квалитет поморске силе“. Само треба да упоредимо „како је индустријски развој омогућио Западу да допре до Индијског океана“, док је Кина „ту стигла пешке“.

УЗЕТИ ТАЈВАН
Председник Обама је радо користио сваку прилику да истакне статус Сједињених Држава као „пацифичке државе“. Упоредите то са Венмуовим описом: „Западни Пацифик је повезан са националним интересима Народне Републике и представља полазну тачку Новог поморског пута свиле“. Штавише, Мао је о томе причао још 1959: „Једног дана, није битно када, Сједињене Државе ће морати да се повуку из остатка света и мораће да напусте Западни Пацифик“.

Надовезујући се Маоа, Венму говори о „Западнопацифичком Кинеском мору“ које сједињује Јужно кинеско море, Источно кинеско море и Жуто море. „Можемо користити терминологију попут ‘јужни сектор Западнопацифичког Кинеског мора’ како бисмо описали део који је под кинеским суверенитетом“.Ово наговештава комбиновање кинеских снага у Јужном кинеском мору, Источном кинеском мору и Жутом мору под јединственом Западнопацифичком морнаричком командом.

Лако је закључити куда све ово води: уједињењу са Тајваном. Под таквим системом, како то Венму оцртава, Тајван „би се вратио матици“, суверенитет Кине дуж њених обала „био би заокружен“, а истовремено „не би био превише развучен“.

Главни циљ Пекинга је да помери „кинеску линију контроле“ источно од Тајвана. Ово је могло да се чује и у говору председника Сија Ђинпинга раније ове недеље, када је о Тајвану, због свих практичних разлога, говорио као о главној награди. Венму овај циљ описује као стварање средине „у којој кинеске нуклеарне подморнице имају способност вршења контранапада, изградња носача авиона може неометано да напредује, а производи из континенталне Кине могу ефикасно да се извозе“.

„БОЖАНСКИ БАЛАНС“
Један од најфасцинантнијих делова Венмуовог есеја је то како показује да увек постоји природна пропорција – нека врста „божанског“ или „златног баланса“ између три стратешке силе у Евроазији: Европе, Централне Азије и Кине. Након брзе туре кроз успон и пад империја, долази се до тога да „историја показује како на главној зони континента – између 30 и 60 степени северне географске ширине – може постојати само 2,5 стратешких сила“. То значи да ће један од три главна простора увек бити фрагментиран.

Историјски први сусрет политичких лидера Кине и Тајвана, Сија Ђинпинга и Ма Јинг Јуа, Сингапур, 7. новембар 2015.

У савременом добу била је реткост да једна од три силе „успе да се прошири на индекс од 1,5“. Раније су само Танг империја и Монголско царство успели да се приближе томе. Британска империја, царска Русија и СССР „су освајали Авганистан и улазили у Централну Азију, али је успех, када је постизан, бивао кратког даха“.

То крчи стазу за Венмуов аргумент над аргументима: „Закон aurea сектора [латински назив за „златни“ сектор; прим. аут.] као основе стратешке снаге у Евроазији помаже нам да разумемо узроке различитих успона и падова сила на континенту, као и да препознамо границе ширења кинеске силе у Централној Азији. Схватити то је предуслов зреле и успешне дипломатије“.

Иако се ово не може озбиљно представити као рецепт за „кинеску агресију“, Венму задаје још један ударац западном геополитичком титану Макиднеру: „Са својом генијалном маштом, Макиндер је поставио погрешну теорију ‘географске осовине’ јер није размотрио овај закон“. Најкраће речено, Кина је кључ за баланс у Евроазији. „У Европи, фрагментирана зона потиче из центра, у Азији се простире око Кине. То ставља Кину у позицију природног центра азијске гравитације“.

ТАМНА СТРАНА МЕСЕЦА
Лако је замислити како Венмуов есеј изазива бомбастичне одговоре заступника америчке стратегије националне безбедности која додељује Кини, као и Русији, улоге опасних „ревизионистичких сила“. Професионални синофоби чак покушавају да продају причу да ће „пропадајућа Кина“ можда на крају „ударити“ на САД. То је погрешно тумачење онога што је контра-адмирал Луо Јуан рекао прошлог месеца у Шенжену: „Сада имамо ракете Донг Фенг-21Д и Донг Фенг-26. То су убице носача авиона. Можемо да нападнемо и потопимо један од њихових носача авиона. Претрпели би 5.000 жртава. Ако нападнемо и потопимо два носача авиона, жртве ће износити 10.000. Да видимо да ли се Сједињене Државе плаше или не“. Ово је саопштење чињеница, а не претња. Пентагон зна све што је потребно о опасности од „убица носача авиона“.

Пекинг неће стати са штанцовањем убица носача авиона, преуређивањем Западног Пацифика и уједињавањем са Тајваном. Он планира прву AI (artificial intelligence – вештачка интелигенција) колонију на Земљи: подводну базу на великој дубини за роботизоване подморнице које ће у Јужном кинеском мору учествовати у научним и војним операцијама.

Штавише, слетање лунарне сонде Чанг 4 на тамну страну Месеца се чак може тумачити као најекстремније проширење Иницијативе појас и пут. Све су то делови гигантске слагалице која би требало да произведе нову, синоцентричну мапу света, коју кинеска ратна морнарица већ користи. Она је објављена 2013. године, што није случајност, јер је исте године у Астани и Џакарти први пут представљен план за Нови пут свиле.

Кинески модул „Чанг 4“ на тамној страни Месеца, што је прво успешно меко слетање на тамну страну Земљиног природног сателита у историји човечанства, 3. јануар 2019.

Венму завршава свој есеј тиме како се „кинеска геополитика мора удаљити од идеје да се ‘не могу отворити уста без спомињања античке Грчке’“. То је референца на чувени Маов говор из маја 1941, у којем је председавајући критиковао поједине марксисте и лењинисте који су привилеговали западну историју – у којој је античка Грчка ултимативни симбол – над кинеском историјом.

А ,,Тукидидова замка“? Којешта.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Asia Times