Идеолошка тољага или случај професора Ђурића

Где је у освојеној слободи новог века право да се другачије мисли и да ли је данас стање битно другачије него 1971. године?

Заборав прекрива животе попут невидљиве мреже паучине. Склоност идеализацији југословенског времена данас је попримила карикатуралне размере. Наша интелектуална и јавна сцена постала је исповедаоница најопштијих места препуних југоносталгичне и марксистичке терминологије и у најгорем случају – идеологије. А ствари са идеологијама стоје доста рђаво. Ако се књижевна сцена, наведимо један пример, користи како би се политички афирмисала идеологија, а не поетика књижевног дела, онда говоримо о идеолошком памфлетизму, а не о књижевности. Таква књижевност користи се као средство за вредносну дезоријентацију у којој више не постоје мерила естетичке природе; све, наиме, постаје и остаје релевантно у односу на одређени идеолошки предзнак. Сличних примера у нашој интелектуалној средини има превише, можда је најочитији онај Милоша Црњанског који је због својих чистих националних осећања постао прогнаник и речима појединих критичара ,,мртав песник“.

ИДЕОЛОГИЈА ИЛИ МИШЉЕЊЕ
Идеолошка пристрасност са којом се говори о комунистичком режиму и југословенству има за последицу прикривени ревизионизам за који левичари свако мало оптужују све оне који не мисле попут њих. То значи да постоји склоност да се методом идеолошке тољаге успостави систем вредности у коме неће бити места за слободно мишљење, које је посредством идеолога и демагога разне врсте увек било прокламовано као неопходно, али никада до краја остварено. Слобода је била привид, па је мишљење остало оптерећено магловитим наслагама. Сваки другачији поглед у пракси је значио само једно и неизоставно – пут у репресију.

Да се идеологија супроставља мишљењу показали су мудрији од мене. Са једне стране идеологија је репресија над мишљењем јер увек намеће јединствен и тако искључив поглед на свет, док је са друге стране идеологија она (без)идејност која никада до краја не уважава човекову личност нити његов унутрашњи светоназор. Све се своди на чисти инстинкт прописа, превладава кафкијанска атмосфера необјашњивог процеса. Свако мишљење постоји као мишљење једино ако је мишљено у оградама прописаног. Зато ћемо данас, уколико мислимо тако да покажемо резерву према одређеним политичким потезима који се не уклапају у наметнуту лево-либералну идеологију, бити олако оклеветани и најчешће проглашени задртим фашистима.

ПРЕСУДА И ПОСЛЕДИЦЕ
Готово заборављени случај у коме је осуђен и најопасније оклеветан филозоф и професор Михаило Ђурић сведочи нам да је идеолошка тољага највећа препрека на путу истине. Њени закони су непредведиви и увек оправдани неким другим прописом.

Тежак је, дакле, пут прошао професор Ђурић да би доспео на чистину Истине. Он је изванредност и неприкривену склоност ка истини платио скупо, протеран је из академске заједнице по добро скованом уротничком плану и осуђен, потом избачен са факултета. Пресуђено му је за ширење непријатељске пропаганде и првобитно је био осуђен на две године затвора. Читалац ових редова питаће се, сигуран сам, који је његов грех. Шта је тај човек скривио? Зашто је осуђен?

Откривање спомен бисте професору Михаилу Ђурићу у парку Мали Ташмајдан, Београд, 3. октобар 2016.

Михаило Ђурић је у свакој прилици показивао скромност и преданост идеалима правде и истине, па је остало забележено од његових савременика да се тај човек у незамисливој посвећености бавио науком и притом написао неке од најзначајних филозофских радова на српском језику о Ничеу, Хајдегеру, античкој филозофији и етици. Предавања која је из филозофије права држао на Правног факултету у Београду била су посећенија од свих других, што је доказ његове ерудиције и стрпљивости да другом преда све оно што је знао и разумео. Kао мислећи интелектуалац коме је врлина била неминовни идеал, замерио се идеолошким демагозима тиме што је отворио нека за југословенско друштво горућа политичка питања.

ГОВОРИ КОЈИ СЕ НЕ ПРАШТАЈУ
Политичку јавност уздрмао је у време студентских демонстрација говором револуционарно расположеним студентима у коме је истрајавао на промени друштвених прилика и тиме захтевао ослобођење мишљења и излазак на један нови пут. Том приликом је рекао:

,,У нашем друштву нема јасних фронтова, нити постоје чврста мерила помоћу којих се може разграничити истинито од лажног, већ је све измешано и испреплетено. Сви се крију иза крупних речи и сви се позивају на велики идеал ослобођења човека. Штавише, замагљен је хоризонт према којем сви управљамо поглед, обезвређен је умни разговор и обесмишљено деловање у ширим друштвеним размерама. Најгласнији су они који немају шта да кажу и који ни у шта не верују; неспособни одлучују о судбинама способних, док кривци позивају своје жртве на одговорност.“

Говор, одржан на лето 1968. године, закључио је увидом да ,,нико не треба да се заварава тиме да може постићи оно што је могуће уколико не тежи за оним што је немогуће“. Већ тада дошао је у немилост режима и својих колега, са њим се поступало опрезно и на дистанци.

У чувеном говору Смишљење смутње, изговореном почетком 1971. године на Правном факултету и касније штампаног у Студенту, а у коме Ђурић поводом наметнутих уставних промена проговара о српском питању, указује такође на то да је сва прилика да ће у тадашњим републикама, уколико добију државна обележја, Срби имати две могућности – ,,да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљавају неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку).“ Говор је штампан и у Аналима Правног факултета, па је суд у мају 1971. донео решење, тим поводом, о  привременој забрани растурања часописа, највише подстакнут текстовима Kосте Чавошког и Михаила Ђурића.

Највеће незадовољство изазвао је текст Kамен раздора, објављен у часопису Уметност 1971. године, у коме се Ђурић изјашњава поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену са намером да се притом оскрнави Његошев гроб. ,,Треба се добро замислити“, пише Ђурић,  ,,над стварним мотивима данашњег спора око новог споменика Његошу. Није то никакав спор између присталица и противника великог песника, између његових правих и лажних противника, мада се може основано посумњати у истинску приврженост Његошу оних који би хтели да га зазидају Мештровићевим каменим оклопом. У питању је спор око тога шта више приличи песнику, шта више одговара његовом значају и значењу, шта је више у складу са његовом последњом вољом. Или тачније: оспорена је уметничка, морална и историјска оправданост настојања да се преиначи смисао Његошевог дела, да се његов гроб обележи новим, туђим знацима“.

СУДСКИ ПРОЦЕС И ПОДРШКА
Процес против Ђурића почео је 1972. године уз образложење да ,,постоји основана сумња да је у 1971. години написима, говорима и у разговорима са појединцима са којима је долазио у контакт позивао и подстицао на насилну промену друштвеног и државног уређења, на разбијање братства и јединства народа Југославије, на националну неравноправност и отпор према друштвеном поретку и злонамерно и неистинито приказивао друштвено-политичке прилике у земљи“. Уследили су мучни дани суђења и моралне осуде професора Ђурића, потом оптужница у којој се професору на терет ставља непријатељска пропаганда и покушај рушења Југославије преко разних написа и јавних говора.

Правни факултет у Београду

У оптужници је стајало да професор Ђурић ,,поред осталог износи да промена Устава која се спроводи нема никакав дубљи друштвени смисао, да та промена нема за циљ разрешавање некаквих природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања, да је Југославија само географски појам, будући да се на њеном тлу – односно на њеним развалинама под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе – успоставља неколико самосталних, независних и чак међусобно супротстављених националних држава, да се земља налази на својој последњој раскрсници, а затим сав остали део свог излагања посветио „тешком“ положају српског народа, тврдећи да је садашњи положај српског народа лош, да ће се спровођењем уставних промена његов положај још погоршати, да се српски народ оптужује за централизам а да је централизам заведен и да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је извршен за време Другог светског рата над њим…“

Ђурићу је стизала подршка од појединих колега из Београда, а у више наврата суду је писао његов загребачки колега Руди Супек наводећи у једном свом протесном писму да је ,,веома жалосно да се у једном друштву које се позива на социјализам и хуманизам не води рачуна о социјалистичком и хуманистичком доприносу једног тако значајног научника и хуманиста као што је професор Михаило Ђурић, чија активност служи на част нашој науци и народима“. Подршка је стигла из иностранства, протестовали су Ернст Блох и Јирген Хабермас, али су поједине колеге са Правног факултета захтевали осуду, а на процесу је истрајаво и Јосип Броз Тито.

ОСУДА И ЗАТВОР
Већ у првим реченицам своје речи на суђењу професор Михаило Ђурић запитао се пред судијама: ,,Kуда то југословенско друштво иде ако овакав процес треба да обезбеди неку његову консолидацију? Kакву ли то визију социјализма имају они који су покренули ово суђење?“ Упркос бројним аргументима браниоца, 17. јула 1972. године Окружни суд у Београду је донео пресуду којом је Ђурић осуђен на казну затвора у трајању од две године. Суђено му је због  кривичног дела непријатељске пропаганде и деликта мишљења које је почетком 80-их потврду добило у 133. члану Kазненог закона СФРЈ, према коме је злонамерно приказивање друштвено-политичких прилика у земљи кажњавано затвором. Врховни суд га потом осуђује на затвор у трајању од девет месеци, после чега профеосор Ђурић одлази на издржавање казне. Почетком 90-их вратио се на факултет, да би тек после политичких промена у земљи доживео судску рехабилитацију.

Није волео медије, у својој мудрости је ћутао. Живео је достојанствено, у складу са идеалима, без јавног морализовања. Облак прогонства стајао је над њим до краја живота. Странствовао је до задњег часа, по изнајмљеним становима и са породичним проблемима, тихо је носи свој терет све до смрти. Био је мелахнолик и стоичар. Парадоксална егзистенција, присилна луталица и одбачени мудрац.

МОЖЕ ЛИ СЕ МИСЛИТИ ДРУГАЧИЈЕ?
Подстакнути овим сажетим прегледом осуде Михаила Ђурића, можемо се оправдано запитати каква је ситуација са новим миленијумом. Има ли још увек, у самопрокламованој слободи и демократији, деликта мишљења? Ако се данас јавно успротивите масовном усељавању миграната на територију Европе можете олако бити оптужени да ширите мржњу. Притом се може десити да једногласно будете одбачени из јавног живота и да преко ноћи, ни криви ни дужни, постанете непожељни. Ако, пак, доведете у питање поступак неке од јавно заштићених мањинских група, можете завршити на суду за подстицање мржње. Ако у књижевности или филозофији не тематизујете наметнуте идеолошке теме, остаћете на маргини. А где је у освојеној слободи новог века право да се другачије мисли?

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић

Борба за слободу говора зато данас мора бити приоритет. Нема револуција без насиља, пре свега над сваким другачијим мишљењем. Поред спремности да следимо истину у новим геополитичким околностима, неопходна нам је свест о томе да нам је, речима Адама Михњика, ипак најпотребнија морална револуција. У привидној слободи око нас, Запад је својом идеолошком претпоставком (п)оставио на путу мишљења један велики камен који је немогуће помаћи са средишта пута. Тај камен служи да човеку покаже како је неопходно да зарад разних идеологија – од комунизма до мултикултурализма – жртвује све. Па чак и слободу говора.

 

Ненад Обрадовић је филозоф, публициста и есејиста. Оснивач је и уредник интернет магазина за филозофију и друштвена питања Филозофски магазин. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард