Ideološka toljaga ili slučaj profesora Đurića

Gde je u osvojenoj slobodi novog veka pravo da se drugačije misli i da li je danas stanje bitno drugačije nego 1971. godine?

Zaborav prekriva živote poput nevidljive mreže paučine. Sklonost idealizaciji jugoslovenskog vremena danas je poprimila karikaturalne razmere. Naša intelektualna i javna scena postala je ispovedaonica najopštijih mesta prepunih jugonostalgične i marksističke terminologije i u najgorem slučaju – ideologije. A stvari sa ideologijama stoje dosta rđavo. Ako se književna scena, navedimo jedan primer, koristi kako bi se politički afirmisala ideologija, a ne poetika književnog dela, onda govorimo o ideološkom pamfletizmu, a ne o književnosti. Takva književnost koristi se kao sredstvo za vrednosnu dezorijentaciju u kojoj više ne postoje merila estetičke prirode; sve, naime, postaje i ostaje relevantno u odnosu na određeni ideološki predznak. Sličnih primera u našoj intelektualnoj sredini ima previše, možda je najočitiji onaj Miloša Crnjanskog koji je zbog svojih čistih nacionalnih osećanja postao prognanik i rečima pojedinih kritičara ,,mrtav pesnik”.

IDEOLOGIJA ILI MIŠLjENjE
Ideološka pristrasnost sa kojom se govori o komunističkom režimu i jugoslovenstvu ima za posledicu prikriveni revizionizam za koji levičari svako malo optužuju sve one koji ne misle poput njih. To znači da postoji sklonost da se metodom ideološke toljage uspostavi sistem vrednosti u kome neće biti mesta za slobodno mišljenje, koje je posredstvom ideologa i demagoga razne vrste uvek bilo proklamovano kao neophodno, ali nikada do kraja ostvareno. Sloboda je bila privid, pa je mišljenje ostalo opterećeno maglovitim naslagama. Svaki drugačiji pogled u praksi je značio samo jedno i neizostavno – put u represiju.

Da se ideologija suprostavlja mišljenju pokazali su mudriji od mene. Sa jedne strane ideologija je represija nad mišljenjem jer uvek nameće jedinstven i tako isključiv pogled na svet, dok je sa druge strane ideologija ona (bez)idejnost koja nikada do kraja ne uvažava čovekovu ličnost niti njegov unutrašnji svetonazor. Sve se svodi na čisti instinkt propisa, prevladava kafkijanska atmosfera neobjašnjivog procesa. Svako mišljenje postoji kao mišljenje jedino ako je mišljeno u ogradama propisanog. Zato ćemo danas, ukoliko mislimo tako da pokažemo rezervu prema određenim političkim potezima koji se ne uklapaju u nametnutu levo-liberalnu ideologiju, biti olako oklevetani i najčešće proglašeni zadrtim fašistima.

PRESUDA I POSLEDICE
Gotovo zaboravljeni slučaj u kome je osuđen i najopasnije oklevetan filozof i profesor Mihailo Đurić svedoči nam da je ideološka toljaga najveća prepreka na putu istine. Njeni zakoni su nepredvedivi i uvek opravdani nekim drugim propisom.

Težak je, dakle, put prošao profesor Đurić da bi dospeo na čistinu Istine. On je izvanrednost i neprikrivenu sklonost ka istini platio skupo, proteran je iz akademske zajednice po dobro skovanom urotničkom planu i osuđen, potom izbačen sa fakulteta. Presuđeno mu je za širenje neprijateljske propagande i prvobitno je bio osuđen na dve godine zatvora. Čitalac ovih redova pitaće se, siguran sam, koji je njegov greh. Šta je taj čovek skrivio? Zašto je osuđen?

Otkrivanje spomen biste profesoru Mihailu Đuriću u parku Mali Tašmajdan, Beograd, 3. oktobar 2016.

Mihailo Đurić je u svakoj prilici pokazivao skromnost i predanost idealima pravde i istine, pa je ostalo zabeleženo od njegovih savremenika da se taj čovek u nezamislivoj posvećenosti bavio naukom i pritom napisao neke od najznačajnih filozofskih radova na srpskom jeziku o Ničeu, Hajdegeru, antičkoj filozofiji i etici. Predavanja koja je iz filozofije prava držao na Pravnog fakultetu u Beogradu bila su posećenija od svih drugih, što je dokaz njegove erudicije i strpljivosti da drugom preda sve ono što je znao i razumeo. Kao misleći intelektualac kome je vrlina bila neminovni ideal, zamerio se ideološkim demagozima time što je otvorio neka za jugoslovensko društvo goruća politička pitanja.

GOVORI KOJI SE NE PRAŠTAJU
Političku javnost uzdrmao je u vreme studentskih demonstracija govorom revolucionarno raspoloženim studentima u kome je istrajavao na promeni društvenih prilika i time zahtevao oslobođenje mišljenja i izlazak na jedan novi put. Tom prilikom je rekao:

,,U našem društvu nema jasnih frontova, niti postoje čvrsta merila pomoću kojih se može razgraničiti istinito od lažnog, već je sve izmešano i isprepleteno. Svi se kriju iza krupnih reči i svi se pozivaju na veliki ideal oslobođenja čoveka. Štaviše, zamagljen je horizont prema kojem svi upravljamo pogled, obezvređen je umni razgovor i obesmišljeno delovanje u širim društvenim razmerama. Najglasniji su oni koji nemaju šta da kažu i koji ni u šta ne veruju; nesposobni odlučuju o sudbinama sposobnih, dok krivci pozivaju svoje žrtve na odgovornost.”

Govor, održan na leto 1968. godine, zaključio je uvidom da ,,niko ne treba da se zavarava time da može postići ono što je moguće ukoliko ne teži za onim što je nemoguće”. Već tada došao je u nemilost režima i svojih kolega, sa njim se postupalo oprezno i na distanci.

U čuvenom govoru Smišljenje smutnje, izgovorenom početkom 1971. godine na Pravnom fakultetu i kasnije štampanog u Studentu, a u kome Đurić povodom nametnutih ustavnih promena progovara o srpskom pitanju, ukazuje takođe na to da je sva prilika da će u tadašnjim republikama, ukoliko dobiju državna obeležja, Srbi imati dve mogućnosti – ,,da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske), ili da iživljavaju neku svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosansko-hercegovačku).” Govor je štampan i u Analima Pravnog fakulteta, pa je sud u maju 1971. doneo rešenje, tim povodom, o  privremenoj zabrani rasturanja časopisa, najviše podstaknut tekstovima Koste Čavoškog i Mihaila Đurića.

Najveće nezadovoljstvo izazvao je tekst Kamen razdora, objavljen u časopisu Umetnost 1971. godine, u kome se Đurić izjašnjava povodom podizanja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu sa namerom da se pritom oskrnavi Njegošev grob. ,,Treba se dobro zamisliti”, piše Đurić,  ,,nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika Njegošu. Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih protivnika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost Njegošu onih koji bi hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom. U pitanju je spor oko toga šta više priliči pesniku, šta više odgovara njegovom značaju i značenju, šta je više u skladu sa njegovom poslednjom voljom. Ili tačnije: osporena je umetnička, moralna i istorijska opravdanost nastojanja da se preinači smisao Njegoševog dela, da se njegov grob obeleži novim, tuđim znacima”.

SUDSKI PROCES I PODRŠKA
Proces protiv Đurića počeo je 1972. godine uz obrazloženje da ,,postoji osnovana sumnja da je u 1971. godini napisima, govorima i u razgovorima sa pojedincima sa kojima je dolazio u kontakt pozivao i podsticao na nasilnu promenu društvenog i državnog uređenja, na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, na nacionalnu neravnopravnost i otpor prema društvenom poretku i zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji”. Usledili su mučni dani suđenja i moralne osude profesora Đurića, potom optužnica u kojoj se profesoru na teret stavlja neprijateljska propaganda i pokušaj rušenja Jugoslavije preko raznih napisa i javnih govora.

Pravni fakultet u Beogradu

U optužnici je stajalo da profesor Đurić ,,pored ostalog iznosi da promena Ustava koja se sprovodi nema nikakav dublji društveni smisao, da ta promena nema za cilj razrešavanje nekakvih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja, da je Jugoslavija samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu – odnosno na njenim razvalinama pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive – uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih i čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, da se zemlja nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici, a zatim sav ostali deo svog izlaganja posvetio „teškom“ položaju srpskog naroda, tvrdeći da je sadašnji položaj srpskog naroda loš, da će se sprovođenjem ustavnih promena njegov položaj još pogoršati, da se srpski narod optužuje za centralizam a da je centralizam zaveden i da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je izvršen za vreme Drugog svetskog rata nad njim…”

Đuriću je stizala podrška od pojedinih kolega iz Beograda, a u više navrata sudu je pisao njegov zagrebački kolega Rudi Supek navodeći u jednom svom protesnom pismu da je ,,veoma žalosno da se u jednom društvu koje se poziva na socijalizam i humanizam ne vodi računa o socijalističkom i humanističkom doprinosu jednog tako značajnog naučnika i humanista kao što je profesor Mihailo Đurić, čija aktivnost služi na čast našoj nauci i narodima”. Podrška je stigla iz inostranstva, protestovali su Ernst Bloh i Jirgen Habermas, ali su pojedine kolege sa Pravnog fakulteta zahtevali osudu, a na procesu je istrajavo i Josip Broz Tito.

OSUDA I ZATVOR
Već u prvim rečenicam svoje reči na suđenju profesor Mihailo Đurić zapitao se pred sudijama: ,,Kuda to jugoslovensko društvo ide ako ovakav proces treba da obezbedi neku njegovu konsolidaciju? Kakvu li to viziju socijalizma imaju oni koji su pokrenuli ovo suđenje?” Uprkos brojnim argumentima branioca, 17. jula 1972. godine Okružni sud u Beogradu je doneo presudu kojom je Đurić osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Suđeno mu je zbog  krivičnog dela neprijateljske propagande i delikta mišljenja koje je početkom 80-ih potvrdu dobilo u 133. članu Kaznenog zakona SFRJ, prema kome je zlonamerno prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji kažnjavano zatvorom. Vrhovni sud ga potom osuđuje na zatvor u trajanju od devet meseci, posle čega profeosor Đurić odlazi na izdržavanje kazne. Početkom 90-ih vratio se na fakultet, da bi tek posle političkih promena u zemlji doživeo sudsku rehabilitaciju.

Nije voleo medije, u svojoj mudrosti je ćutao. Živeo je dostojanstveno, u skladu sa idealima, bez javnog moralizovanja. Oblak progonstva stajao je nad njim do kraja života. Stranstvovao je do zadnjeg časa, po iznajmljenim stanovima i sa porodičnim problemima, tiho je nosi svoj teret sve do smrti. Bio je melahnolik i stoičar. Paradoksalna egzistencija, prisilna lutalica i odbačeni mudrac.

MOŽE LI SE MISLITI DRUGAČIJE?
Podstaknuti ovim sažetim pregledom osude Mihaila Đurića, možemo se opravdano zapitati kakva je situacija sa novim milenijumom. Ima li još uvek, u samoproklamovanoj slobodi i demokratiji, delikta mišljenja? Ako se danas javno usprotivite masovnom useljavanju migranata na teritoriju Evrope možete olako biti optuženi da širite mržnju. Pritom se može desiti da jednoglasno budete odbačeni iz javnog života i da preko noći, ni krivi ni dužni, postanete nepoželjni. Ako, pak, dovedete u pitanje postupak neke od javno zaštićenih manjinskih grupa, možete završiti na sudu za podsticanje mržnje. Ako u književnosti ili filozofiji ne tematizujete nametnute ideološke teme, ostaćete na margini. A gde je u osvojenoj slobodi novog veka pravo da se drugačije misli?

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković

Borba za slobodu govora zato danas mora biti prioritet. Nema revolucija bez nasilja, pre svega nad svakim drugačijim mišljenjem. Pored spremnosti da sledimo istinu u novim geopolitičkim okolnostima, neophodna nam je svest o tome da nam je, rečima Adama Mihnjika, ipak najpotrebnija moralna revolucija. U prividnoj slobodi oko nas, Zapad je svojom ideološkom pretpostavkom (p)ostavio na putu mišljenja jedan veliki kamen koji je nemoguće pomaći sa središta puta. Taj kamen služi da čoveku pokaže kako je neophodno da zarad raznih ideologija – od komunizma do multikulturalizma – žrtvuje sve. Pa čak i slobodu govora.

 

Nenad Obradović je filozof, publicista i esejista. Osnivač je i urednik internet magazina za filozofiju i društvena pitanja Filozofski magazin. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard