Дејвид Петриело: Реган је отац савремене Кине

Америка се тренутно суочава са Кином која је јача него икада у последњих 300 година. Али и Кина има изазове које мора превазићи

Дејвид Петриело је амерички историчар, стручњак за регион источне Азије и професор на универзитетима Калдвел и Фелициан у Њу Џерсију. Основне студије међународних односа је завршио на Ситон Хол универзитету, мастер студије на Монтклер државном универзитету, а докторске на Сент Џон универзитету. Током академских студија се специјализовао за историју источне Азије и Блиског истока.

Своју академску каријеру је фокусирао на истраживање кинеско-америчких односа, што је крунисао докторском дисертацијом која се бави утицајем председника Регана на модернизацију Кине током осамдесетих година прошлог века. Аутор је бројних књига из области војне, америчке и кинеске историје, а једна од њих (Републиканска партија и успон Кине) била је повод за овај интервју. У ексклузивном разговору за блог Америчка политика, Дејвид Петриело говори о односима Вашингтона и Пекинга кроз историју, различитим приступима републиканаца и демократа кинеском питању, Трамповој политици према великом азијском џину, али и о томе колико Америка заправо познаје Кину, њену историју, културу и друштво.

У Вашој књизи стоји да је поред економије и догађања на међународној сцени на развој Америке и Кине је утицало и присуство Републиканске партије на америчкој политичкој сцени. На чему заснивате овакву тврдњу?
— Основа за ову тврдњу потиче од идентичног понашања према Кини од стране председника који су долазили из редова виговаца, а касније и републиканаца у протеклих 200 година. Ако погледамо интеракције између Сједињених Држава и Кине током мандата председника Линколна или Гранта, схватићемо да оне имају јасне паралеле са интеракцијама из периода председника Никсона или Регана. Исто тако, ставови Демократске странке о Кини су се мало променили од Џексона до Обаме. Политика отворених врата Булингејма, Хеја и Хувера у 19. веку, која се фокусирала на слободну и праведну трговину, технолошку и културну размену и помагање у модернизацији кинеске државе је заправо била нацрт за деловање председника Никсона и републиканских председника после њега.

Чињеница је да је упркос ратовима, променама влада и друштвеним променама, целокупна спољна политика према Кини мало варирала на основу политичке идеологије, а не због тренутних дешавања или дугорочних трендова. У корену овакве политике је – у великој мери непроменљива – природа конзервативне идеологије од 1790. године до данас.

Специјалиста сте за регион Источне Азије и сходно томе и Кине. Колико америчка политичка, интелектуална и финансијска елита, али и академска заједница познају Кину, њену историју, културу, језик, друштво?
— Иако се чини да је тако оргомна и важна земља у смислу економије, спољне политике и историјског утицаја добро проучена, ситуација је управо супротна. Већина људи има површно знање о тој земљи, које је углавном ограничено на њену историју после Другог светског рата. Чак и у овом случају постоје огромне рупе у знању. Упркос очигледно идеолошки вођеној политици у Кини, поступци, промишаљња и сви други потези кинеског руководства су дубоко укорењену у више од 3000 година историје и веровања. Чврсто разумевање ове чињенице је од виталног значаја за однос према кинеској нацији која има тенденцију да не посматра ствари краткорочно, већ у много дужим временским интервалима. Нама веома често недостаје основно разумевање географије и економског потенцијала Кине.

Појасните реченицу које сте написали на почетку Ваше књиге, а која се односи на судбине Кине и Америке и њихову изузетну историјску повезаност.
— Сам подстицај за прекоатлантска истраживања укорењен је у жељи да се дође до обала Азије из економских и религиозних разлога. Са открићем Америке ова нада за трговину са Далеким истоком се није смањила, већ се значајно повећала, јер су америчке колоније биле смештене на источној обали и биле су географски изоловане од обале Пацифика пространствима северноамеричког континента.

Четири године пре него што је написан устав САД и само годину након формалног окончања револуције, први амерички брод (Царица Кине) је стигао на територију династије Ђинг. Трговина са кинеском државом је постала опсесија трговаца Нове Енглеске, а профит од ње је подстакао развој региона. Иако је у почетку ова интеракција била искључиво економска, верске и друштвене жеље за модернизацијом кинеске државе су испливале на површину.

Председник Никсон је отворио Кину свету, а председник Реган је наставио такву политику. Упоредите Никсонов и Реганов приступ Кини. Шта је заједничко, а шта различито?
— Никсонови и Реганови ставови о Пекингу су заправо били прилично слични, а у складу са тезом моје књиге. Никсонов потез да се позабави питањем Кине и њеним тржиштем је у складу са претходним републиканским председницима. Његов подстицај за отварање кинеске државе, односно њено поновно отварање је чврсто укорењен у републиканској идеологији.

У исто време таква политика је имала и други циљ –  искористити Кину против Совјетског Савеза како би се постигао споразум о повлачењу из Вијетнама. Кратко председниковање Џералда Форда и мандат демократског председника Картера успорили су Никсонову политику према Кини, која је почела да стагнира током седамдесетих година.

Први састанак кинеског и америчког председника Мао Цетунга и Ричарда Никсона, Пекинг, 21. фебруар 1972.

Са успоном Регана 1981. године, уложен је додатни напор за поновно отварање Кине. Реган је пратио претходне републиканске председнике у њиховој потрази за неограниченим протоком технологије, капитала и културне размене са Кином. Истовремено их је ангажовао као потенцијално корисно средство у борби против Совјета, посебно у Африци и Авганистану. Дакле, оба председника су углавном имала сличан приступ Кини, једина разлика је Реганов већи интерес за ту земљу. Никсон је имао ограничено деловање због Вијетнама и Вотергејта, док је Реган нашао доброг партнера у тадашњем реформаторском председнику Кине, Денг Сјаопингу.

Никсон и Реган су модернизовали и практично створили Кину какву ми познајемо. Колико је оваква спољна политика била рационална? Чињеница је да је Ваша земља краткорочно имала доста користи од такве политике. Међутим, многи би рекли да су Сједињене Државе том политиком створиле саме себи највећег непријатеља и јединог стварног конкурента на светској позорници?
— Председник Никсон и посебно Реган су помогли модернизацији Кине. Многи су сматрали да је овај приступ кратковид, али исти аргумент се може употребити за сваку другу земљу: данашњи пријатељ може бити сутрашњи непријатељ. Корист од Кине и трговине са њом од седамдесетих година прошлог века до овог тренутка далеко надмашује евентуалне трошкове.

Исто тако, не постоји ни један историјски разлог зашто Кина треба да буде непријатељ Сједињених Држава. Кини недостаје експанзионистичка историја Русије или идеолошки нагон Совјетског Савеза и других комунистичких земаља. Кина је традиционално фокусирана на стабилност у својој географској орбити. Све док становништво земље остане стабилно, не постоје јасне претње стабилности на кратки рок. Такође, Кина не тежи да напредује изван својих граница, без обзира што покушава да продре економски и политички у друге земље (то исто раде и Француска, Немачка и Јужна Кореја). Осим тога, постоји могућност да отварање Кине доведе до политичке модернизације, што би довело до распада Комунистичке партије.

Конзервативна идеологија сматра да ваши непријатељи нису људи неке земље, већ њене вође. Коначно, може се тврдити да стварањем противника помажате својој нацији да сачува сопствену сврховност. Недостатак непријатеља има тенденцију да изазове декаденцију једне нације. Кинеске трупе се никад неће појавити у америчким градовима, оне су више регионална претња којој се могу супротставити и наши регионални савезници. У ствари, то се још више уклапа у традиционалне конзервативне погледе и противљење политици интервенционизма.

Да ли мислите да председник Трампа сматра да је политика отворених врата према Пекингу заправо била грешка и да је сходно томе одлучио да промени курс кинеско-америчких односа?
— Председник Трамп заправо прати пут претходних републиканских председника. Сви су се они залагали за политику отворених врата за трговину са Кином. Али они нису игнорисали злоупотребе те трговине. Председник Мекинли је имао брзу реакцију према Кини у време Боксерског устанка. Такође, када се нагомилао трговински дисбаланс и када су уследиле претње из Пекинга 1981. године, председник Реган је имао тврд приступ према Кини.

Трговина треба да буде слободна и праведна! Кина има навику да са доласком новог америчког председника тестира новог вођу, са разноврсним мањим догађајима који се обично дешавају на почетку председниковог мандата. Републикански председници су традиционално одлучно реаговали и због тога се ситуација смиривала. Трампов састанак са Сијем Ђинпингом на почетку мандата био је у складу са политиком отворених врата, као и његов спор око тарифа. Његове акције против кинеских компанија и појединаца који су прекршили наше законе су сличне акцијама председника Регана почетком осамдесетих година. Кинеско-амерички односи ће и даље под републиканцима ићи путем слободне и праведне размене идеја, праћене употребом силе која је потребна да се осигура да та размена остане слободна и поштена.

Скоро смо чули од председника Кине Сија Ђинпинга да је спреман да употреби силу како би успоставио суверенитет над Тајванским острвом. Колико је заправо значајно питање Тајвана у односима Вашингтона и Пекинга? Мислите ли да би Сједињене Државе пружиле подршку Тајвану уколико дође до употребе силе и тиме ризиковале отворени сукоб са Кином?
— Кина има тенденцију коришћења тврђе реторике у вези Тајвана увек кад постоје економски или политички проблеми на домаћем плану. Сходно томе, Ђинпингове претње више откривају његове властите слабости него било шта друго. Исто тако, оне су директан одговор на Трампов снажнији приступ кинеском деловању у Јужном кинеском мору, за разлику од Обамине слабе заинтересованости за решавање ситуације.

Стратешки гледано, Тајван је важан у нашој одбрамбеној линији на западном Пацифику. Сходно томе, можемо се само надати снажном одговору Сједињених Држава и наших азијских савезника према било каквом кинеском напретку у региону. Иначе, свако кинеско напредовање у региону би много више нашкодио Јужној Кореји, Јапану, Аустралији и Филипинима, него Сједињеним Државама.

Почасна војна гарда подиже тајванску заставу, Тајпеј, 16. март 2018.

У складу са традиционалним кинеским погледом на међународне односе, они сматрају да ће се Тајван на крају мирно интегрисати у кинеску државу. Знамо да Кина не посматра ствари кроз месеце или године, већ кроз деценије и векове. Веровање политичара у Пекингу да ће се Тајван на крају припојити Кини наводи на чињеницу да не постоји потреба да се форсира решење овог питања.

У Америци постоји чувена изрека да политика престаје на америчким обалама. Међутим, у Вашој књизи сте написали да су републиканци и демократе кроз историју имали различите визије кинеско-америчких односа. Шта је кључна разлика у њиховим другачијим приступима Кини?
— Ову изреку је смислио сенатор Ванденберг, истакнути интервенциониста који је подржавао демократске погледе по питању војног ангажовања са Совјетским Савезом. Историјски посматрано, то није истина! Постојале су огромне разлике између странака у готово сваком рату и по сваком спољно-политичком питању од оснивања наше државе (сетимо се само сукоба Хамилтона и Џеферсона око подршке током Француске револуције повом питања да ли подржати Француску или Енглеску) па све до почетка Хладног рата.

Само је наизглед договор између републиканаца и демократа из 1960-их и 1980-их година по питању Совјетског Савеза (а који је очигледно још у свежем сећању јавности) имао другачију перспективу. Али чак и тада традиционални конзервативци су имали тенденцију да наметну сопствени поглед на то како се најбоље носити са ситуацијом у Европи или Вијетнаму, само што нису били у стању да гласно изразе своје аргументе и ставове. Традиционално, демократе су склоне да се фокусирају на делове света коју су далеко од Азије. У деветнаестом веку, демократе из јужних држава су се залагале за експанзију у Латинску Америку због трговине и робовласништва. Током двадесетог века су се више фокусирали на дешавања у Европи. Њихов поглед на Азију, а посебно на Кину одражавао је незаинтересованост до границе презира.

Републиканци су се кроз историју залагали за отварање Кине према свету, док су демократе имале другачији став. Међутим, чини се да је ситуација у последњих десет година другачија. Председник Обама се залагао за повратак у Азију са својим чувеним ,,азијским пивотом“, док председник Трамп води трговински рат са Пекингом. Да ли мислите да су две партије промениле своје позиције када је Кина у питању?
— Обамин ,,Азијски пивот“ је у складу са традиционалним настојањима демократа да се изолује кинеска држава, али и да се рашире либерална уверења. Међутим, председник Обама је уложио веома мало стварног напора у ову операцију. Упркос његовим изјавама, као и изјавама тадашње државне секретарке Хилари Клинтон, утицај Кине у свету и њено присуство у Јужном кинеском мору се значајно повећало током његовог мандата.

Трампов трговински рат са Кином је онолико антикинески колико је проамерички, односно колико је фокусиран на праведнију трговину између две земље. Овакав приступ су подстицали и други републикански председници. Стога није било промене мишљења у двема партијама. У ствари, иако се демократе однедавно жестоко боре да зауставе покушаје републиканаца да затворе границе и спрече масовну илегалну имиграцију, они се не жале на спровођење тих закона против илегалне имиграције из Азије. У 2015. години, Обамина Бела кућа се јасно и гласно жалила Кини на око 38 хиљада илегалних кинеских имиграната, за које се надала да ће их послати натраг преко Пацифика.

Многи геополитичари тврде да је 21. век заправо пацифички век и да ће ситуација у свету у овом веку зависити од односа Америке и Кине. Овакве тврдње не звуче претерано оптимистично узимајући у обзир политику тренутне администрације према Кини. Како видите односе Пекинга и Вашингтона у наредних пет до десет година? Како Трампов приступ Кини може дугорочно утицати на промену у кинеско-америчким односима?
— Сматрам да је Трампова политика у складу са претходним републиканским председницима. Проблем је што је од Клинтона до Обаме, током периода од 24 године, било мало отпора кинеском експанзионизму. Упркос томе што је био републиканац, Буш млађи је разумљиво фокусирао своју пажњу на исламски тероризам, иако се накратко ангажовао око Кине у случају инцидента на острву Хајнан.

Америка се тренутно суочава са Кином која је јача него што је била икада у последњих 300 година. У исто време у самој Кини се на површини појављују пукотине. Држава више није комунистичка у традиционалном смислу те речи, него просто кинеска. Она је све више националистичка, али и даље диктаторска и строго контролисана. Недавна промена устава која је председнику Сију Ђинпингу омогућила доживотну владавину не открива снагу, већ политичку нестабилност.

Кинески председник Си Ђинпинг наздравља на пријему приређеном у његову част током посете Вијетнаму, Ханој, 12. новембар 2017.

У комбинацији са растућим економским изазовима и предстојећом демографском кризом која је последица „политике једног детета“, Кина је зрела за политичке промене или колапс. Земља се суочава и са изазовима са Корејског полуострва, потенцијално растућом јапанском силом, напредном индијском  економијом, отпором  у југоисточној Азији и трком са Русијом за доминацију у региону централне Азије. Кина се много више плаши Америке него Америка од Кине.

 

Аутор Јован Трипковић

 

Блог Америчка политика