Dejvid Petrielo: Regan je otac savremene Kine

Amerika se trenutno suočava sa Kinom koja je jača nego ikada u poslednjih 300 godina. Ali i Kina ima izazove koje mora prevazići

Dejvid Petrielo je američki istoričar, stručnjak za region istočne Azije i profesor na univerzitetima Kaldvel i Felician u Nju Džersiju. Osnovne studije međunarodnih odnosa je završio na Siton Hol univerzitetu, master studije na Montkler državnom univerzitetu, a doktorske na Sent Džon univerzitetu. Tokom akademskih studija se specijalizovao za istoriju istočne Azije i Bliskog istoka.

Svoju akademsku karijeru je fokusirao na istraživanje kinesko-američkih odnosa, što je krunisao doktorskom disertacijom koja se bavi uticajem predsednika Regana na modernizaciju Kine tokom osamdesetih godina prošlog veka. Autor je brojnih knjiga iz oblasti vojne, američke i kineske istorije, a jedna od njih (Republikanska partija i uspon Kine) bila je povod za ovaj intervju. U ekskluzivnom razgovoru za blog Američka politika, Dejvid Petrielo govori o odnosima Vašingtona i Pekinga kroz istoriju, različitim pristupima republikanaca i demokrata kineskom pitanju, Trampovoj politici prema velikom azijskom džinu, ali i o tome koliko Amerika zapravo poznaje Kinu, njenu istoriju, kulturu i društvo.

U Vašoj knjizi stoji da je pored ekonomije i događanja na međunarodnoj sceni na razvoj Amerike i Kine je uticalo i prisustvo Republikanske partije na američkoj političkoj sceni. Na čemu zasnivate ovakvu tvrdnju?
— Osnova za ovu tvrdnju potiče od identičnog ponašanja prema Kini od strane predsednika koji su dolazili iz redova vigovaca, a kasnije i republikanaca u proteklih 200 godina. Ako pogledamo interakcije između Sjedinjenih Država i Kine tokom mandata predsednika Linkolna ili Granta, shvatićemo da one imaju jasne paralele sa interakcijama iz perioda predsednika Niksona ili Regana. Isto tako, stavovi Demokratske stranke o Kini su se malo promenili od Džeksona do Obame. Politika otvorenih vrata Bulingejma, Heja i Huvera u 19. veku, koja se fokusirala na slobodnu i pravednu trgovinu, tehnološku i kulturnu razmenu i pomaganje u modernizaciji kineske države je zapravo bila nacrt za delovanje predsednika Niksona i republikanskih predsednika posle njega.

Činjenica je da je uprkos ratovima, promenama vlada i društvenim promenama, celokupna spoljna politika prema Kini malo varirala na osnovu političke ideologije, a ne zbog trenutnih dešavanja ili dugoročnih trendova. U korenu ovakve politike je – u velikoj meri nepromenljiva – priroda konzervativne ideologije od 1790. godine do danas.

Specijalista ste za region Istočne Azije i shodno tome i Kine. Koliko američka politička, intelektualna i finansijska elita, ali i akademska zajednica poznaju Kinu, njenu istoriju, kulturu, jezik, društvo?
— Iako se čini da je tako orgomna i važna zemlja u smislu ekonomije, spoljne politike i istorijskog uticaja dobro proučena, situacija je upravo suprotna. Većina ljudi ima površno znanje o toj zemlji, koje je uglavnom ograničeno na njenu istoriju posle Drugog svetskog rata. Čak i u ovom slučaju postoje ogromne rupe u znanju. Uprkos očigledno ideološki vođenoj politici u Kini, postupci, promišaljnja i svi drugi potezi kineskog rukovodstva su duboko ukorenjenu u više od 3000 godina istorije i verovanja. Čvrsto razumevanje ove činjenice je od vitalnog značaja za odnos prema kineskoj naciji koja ima tendenciju da ne posmatra stvari kratkoročno, već u mnogo dužim vremenskim intervalima. Nama veoma često nedostaje osnovno razumevanje geografije i ekonomskog potencijala Kine.

Pojasnite rečenicu koje ste napisali na početku Vaše knjige, a koja se odnosi na sudbine Kine i Amerike i njihovu izuzetnu istorijsku povezanost.
— Sam podsticaj za prekoatlantska istraživanja ukorenjen je u želji da se dođe do obala Azije iz ekonomskih i religioznih razloga. Sa otkrićem Amerike ova nada za trgovinu sa Dalekim istokom se nije smanjila, već se značajno povećala, jer su američke kolonije bile smeštene na istočnoj obali i bile su geografski izolovane od obale Pacifika prostranstvima severnoameričkog kontinenta.

Četiri godine pre nego što je napisan ustav SAD i samo godinu nakon formalnog okončanja revolucije, prvi američki brod (Carica Kine) je stigao na teritoriju dinastije Đing. Trgovina sa kineskom državom je postala opsesija trgovaca Nove Engleske, a profit od nje je podstakao razvoj regiona. Iako je u početku ova interakcija bila isključivo ekonomska, verske i društvene želje za modernizacijom kineske države su isplivale na površinu.

Predsednik Nikson je otvorio Kinu svetu, a predsednik Regan je nastavio takvu politiku. Uporedite Niksonov i Reganov pristup Kini. Šta je zajedničko, a šta različito?
— Niksonovi i Reganovi stavovi o Pekingu su zapravo bili prilično slični, a u skladu sa tezom moje knjige. Niksonov potez da se pozabavi pitanjem Kine i njenim tržištem je u skladu sa prethodnim republikanskim predsednicima. Njegov podsticaj za otvaranje kineske države, odnosno njeno ponovno otvaranje je čvrsto ukorenjen u republikanskoj ideologiji.

U isto vreme takva politika je imala i drugi cilj –  iskoristiti Kinu protiv Sovjetskog Saveza kako bi se postigao sporazum o povlačenju iz Vijetnama. Kratko predsednikovanje Džeralda Forda i mandat demokratskog predsednika Kartera usporili su Niksonovu politiku prema Kini, koja je počela da stagnira tokom sedamdesetih godina.

Prvi sastanak kineskog i američkog predsednika Mao Cetunga i Ričarda Niksona, Peking, 21. februar 1972.

Sa usponom Regana 1981. godine, uložen je dodatni napor za ponovno otvaranje Kine. Regan je pratio prethodne republikanske predsednike u njihovoj potrazi za neograničenim protokom tehnologije, kapitala i kulturne razmene sa Kinom. Istovremeno ih je angažovao kao potencijalno korisno sredstvo u borbi protiv Sovjeta, posebno u Africi i Avganistanu. Dakle, oba predsednika su uglavnom imala sličan pristup Kini, jedina razlika je Reganov veći interes za tu zemlju. Nikson je imao ograničeno delovanje zbog Vijetnama i Votergejta, dok je Regan našao dobrog partnera u tadašnjem reformatorskom predsedniku Kine, Deng Sjaopingu.

Nikson i Regan su modernizovali i praktično stvorili Kinu kakvu mi poznajemo. Koliko je ovakva spoljna politika bila racionalna? Činjenica je da je Vaša zemlja kratkoročno imala dosta koristi od takve politike. Međutim, mnogi bi rekli da su Sjedinjene Države tom politikom stvorile same sebi najvećeg neprijatelja i jedinog stvarnog konkurenta na svetskoj pozornici?
— Predsednik Nikson i posebno Regan su pomogli modernizaciji Kine. Mnogi su smatrali da je ovaj pristup kratkovid, ali isti argument se može upotrebiti za svaku drugu zemlju: današnji prijatelj može biti sutrašnji neprijatelj. Korist od Kine i trgovine sa njom od sedamdesetih godina prošlog veka do ovog trenutka daleko nadmašuje eventualne troškove.

Isto tako, ne postoji ni jedan istorijski razlog zašto Kina treba da bude neprijatelj Sjedinjenih Država. Kini nedostaje ekspanzionistička istorija Rusije ili ideološki nagon Sovjetskog Saveza i drugih komunističkih zemalja. Kina je tradicionalno fokusirana na stabilnost u svojoj geografskoj orbiti. Sve dok stanovništvo zemlje ostane stabilno, ne postoje jasne pretnje stabilnosti na kratki rok. Takođe, Kina ne teži da napreduje izvan svojih granica, bez obzira što pokušava da prodre ekonomski i politički u druge zemlje (to isto rade i Francuska, Nemačka i Južna Koreja). Osim toga, postoji mogućnost da otvaranje Kine dovede do političke modernizacije, što bi dovelo do raspada Komunističke partije.

Konzervativna ideologija smatra da vaši neprijatelji nisu ljudi neke zemlje, već njene vođe. Konačno, može se tvrditi da stvaranjem protivnika pomažate svojoj naciji da sačuva sopstvenu svrhovnost. Nedostatak neprijatelja ima tendenciju da izazove dekadenciju jedne nacije. Kineske trupe se nikad neće pojaviti u američkim gradovima, one su više regionalna pretnja kojoj se mogu suprotstaviti i naši regionalni saveznici. U stvari, to se još više uklapa u tradicionalne konzervativne poglede i protivljenje politici intervencionizma.

Da li mislite da predsednik Trampa smatra da je politika otvorenih vrata prema Pekingu zapravo bila greška i da je shodno tome odlučio da promeni kurs kinesko-američkih odnosa?
— Predsednik Tramp zapravo prati put prethodnih republikanskih predsednika. Svi su se oni zalagali za politiku otvorenih vrata za trgovinu sa Kinom. Ali oni nisu ignorisali zloupotrebe te trgovine. Predsednik Mekinli je imao brzu reakciju prema Kini u vreme Bokserskog ustanka. Takođe, kada se nagomilao trgovinski disbalans i kada su usledile pretnje iz Pekinga 1981. godine, predsednik Regan je imao tvrd pristup prema Kini.

Trgovina treba da bude slobodna i pravedna! Kina ima naviku da sa dolaskom novog američkog predsednika testira novog vođu, sa raznovrsnim manjim događajima koji se obično dešavaju na početku predsednikovog mandata. Republikanski predsednici su tradicionalno odlučno reagovali i zbog toga se situacija smirivala. Trampov sastanak sa Sijem Đinpingom na početku mandata bio je u skladu sa politikom otvorenih vrata, kao i njegov spor oko tarifa. Njegove akcije protiv kineskih kompanija i pojedinaca koji su prekršili naše zakone su slične akcijama predsednika Regana početkom osamdesetih godina. Kinesko-američki odnosi će i dalje pod republikancima ići putem slobodne i pravedne razmene ideja, praćene upotrebom sile koja je potrebna da se osigura da ta razmena ostane slobodna i poštena.

Skoro smo čuli od predsednika Kine Sija Đinpinga da je spreman da upotrebi silu kako bi uspostavio suverenitet nad Tajvanskim ostrvom. Koliko je zapravo značajno pitanje Tajvana u odnosima Vašingtona i Pekinga? Mislite li da bi Sjedinjene Države pružile podršku Tajvanu ukoliko dođe do upotrebe sile i time rizikovale otvoreni sukob sa Kinom?
— Kina ima tendenciju korišćenja tvrđe retorike u vezi Tajvana uvek kad postoje ekonomski ili politički problemi na domaćem planu. Shodno tome, Đinpingove pretnje više otkrivaju njegove vlastite slabosti nego bilo šta drugo. Isto tako, one su direktan odgovor na Trampov snažniji pristup kineskom delovanju u Južnom kineskom moru, za razliku od Obamine slabe zainteresovanosti za rešavanje situacije.

Strateški gledano, Tajvan je važan u našoj odbrambenoj liniji na zapadnom Pacifiku. Shodno tome, možemo se samo nadati snažnom odgovoru Sjedinjenih Država i naših azijskih saveznika prema bilo kakvom kineskom napretku u regionu. Inače, svako kinesko napredovanje u regionu bi mnogo više naškodio Južnoj Koreji, Japanu, Australiji i Filipinima, nego Sjedinjenim Državama.

Počasna vojna garda podiže tajvansku zastavu, Tajpej, 16. mart 2018.

U skladu sa tradicionalnim kineskim pogledom na međunarodne odnose, oni smatraju da će se Tajvan na kraju mirno integrisati u kinesku državu. Znamo da Kina ne posmatra stvari kroz mesece ili godine, već kroz decenije i vekove. Verovanje političara u Pekingu da će se Tajvan na kraju pripojiti Kini navodi na činjenicu da ne postoji potreba da se forsira rešenje ovog pitanja.

U Americi postoji čuvena izreka da politika prestaje na američkim obalama. Međutim, u Vašoj knjizi ste napisali da su republikanci i demokrate kroz istoriju imali različite vizije kinesko-američkih odnosa. Šta je ključna razlika u njihovim drugačijim pristupima Kini?
— Ovu izreku je smislio senator Vandenberg, istaknuti intervencionista koji je podržavao demokratske poglede po pitanju vojnog angažovanja sa Sovjetskim Savezom. Istorijski posmatrano, to nije istina! Postojale su ogromne razlike između stranaka u gotovo svakom ratu i po svakom spoljno-političkom pitanju od osnivanja naše države (setimo se samo sukoba Hamiltona i Džefersona oko podrške tokom Francuske revolucije povom pitanja da li podržati Francusku ili Englesku) pa sve do početka Hladnog rata.

Samo je naizgled dogovor između republikanaca i demokrata iz 1960-ih i 1980-ih godina po pitanju Sovjetskog Saveza (a koji je očigledno još u svežem sećanju javnosti) imao drugačiju perspektivu. Ali čak i tada tradicionalni konzervativci su imali tendenciju da nametnu sopstveni pogled na to kako se najbolje nositi sa situacijom u Evropi ili Vijetnamu, samo što nisu bili u stanju da glasno izraze svoje argumente i stavove. Tradicionalno, demokrate su sklone da se fokusiraju na delove sveta koju su daleko od Azije. U devetnaestom veku, demokrate iz južnih država su se zalagale za ekspanziju u Latinsku Ameriku zbog trgovine i robovlasništva. Tokom dvadesetog veka su se više fokusirali na dešavanja u Evropi. Njihov pogled na Aziju, a posebno na Kinu odražavao je nezainteresovanost do granice prezira.

Republikanci su se kroz istoriju zalagali za otvaranje Kine prema svetu, dok su demokrate imale drugačiji stav. Međutim, čini se da je situacija u poslednjih deset godina drugačija. Predsednik Obama se zalagao za povratak u Aziju sa svojim čuvenim ,,azijskim pivotom“, dok predsednik Tramp vodi trgovinski rat sa Pekingom. Da li mislite da su dve partije promenile svoje pozicije kada je Kina u pitanju?
— Obamin ,,Azijski pivot“ je u skladu sa tradicionalnim nastojanjima demokrata da se izoluje kineska država, ali i da se rašire liberalna uverenja. Međutim, predsednik Obama je uložio veoma malo stvarnog napora u ovu operaciju. Uprkos njegovim izjavama, kao i izjavama tadašnje državne sekretarke Hilari Klinton, uticaj Kine u svetu i njeno prisustvo u Južnom kineskom moru se značajno povećalo tokom njegovog mandata.

Trampov trgovinski rat sa Kinom je onoliko antikineski koliko je proamerički, odnosno koliko je fokusiran na pravedniju trgovinu između dve zemlje. Ovakav pristup su podsticali i drugi republikanski predsednici. Stoga nije bilo promene mišljenja u dvema partijama. U stvari, iako se demokrate odnedavno žestoko bore da zaustave pokušaje republikanaca da zatvore granice i spreče masovnu ilegalnu imigraciju, oni se ne žale na sprovođenje tih zakona protiv ilegalne imigracije iz Azije. U 2015. godini, Obamina Bela kuća se jasno i glasno žalila Kini na oko 38 hiljada ilegalnih kineskih imigranata, za koje se nadala da će ih poslati natrag preko Pacifika.

Mnogi geopolitičari tvrde da je 21. vek zapravo pacifički vek i da će situacija u svetu u ovom veku zavisiti od odnosa Amerike i Kine. Ovakve tvrdnje ne zvuče preterano optimistično uzimajući u obzir politiku trenutne administracije prema Kini. Kako vidite odnose Pekinga i Vašingtona u narednih pet do deset godina? Kako Trampov pristup Kini može dugoročno uticati na promenu u kinesko-američkim odnosima?
— Smatram da je Trampova politika u skladu sa prethodnim republikanskim predsednicima. Problem je što je od Klintona do Obame, tokom perioda od 24 godine, bilo malo otpora kineskom ekspanzionizmu. Uprkos tome što je bio republikanac, Buš mlađi je razumljivo fokusirao svoju pažnju na islamski terorizam, iako se nakratko angažovao oko Kine u slučaju incidenta na ostrvu Hajnan.

Amerika se trenutno suočava sa Kinom koja je jača nego što je bila ikada u poslednjih 300 godina. U isto vreme u samoj Kini se na površini pojavljuju pukotine. Država više nije komunistička u tradicionalnom smislu te reči, nego prosto kineska. Ona je sve više nacionalistička, ali i dalje diktatorska i strogo kontrolisana. Nedavna promena ustava koja je predsedniku Siju Đinpingu omogućila doživotnu vladavinu ne otkriva snagu, već političku nestabilnost.

Kineski predsednik Si Đinping nazdravlja na prijemu priređenom u njegovu čast tokom posete Vijetnamu, Hanoj, 12. novembar 2017.

U kombinaciji sa rastućim ekonomskim izazovima i predstojećom demografskom krizom koja je posledica „politike jednog deteta“, Kina je zrela za političke promene ili kolaps. Zemlja se suočava i sa izazovima sa Korejskog poluostrva, potencijalno rastućom japanskom silom, naprednom indijskom  ekonomijom, otporom  u jugoistočnoj Aziji i trkom sa Rusijom za dominaciju u regionu centralne Azije. Kina se mnogo više plaši Amerike nego Amerika od Kine.

 

Autor Jovan Tripković

 

Blog Američka politika