Ninova nagrada u službi održavanja kolonijalne svesti

Očigledno je da ona danas prevashodno služi za održavanje kompradorskog modela književnosti koji Srbima nameće kolonijalnu svest

Kada je za svoj drugi roman Hodočašće Arsenija Njegovana dobio Ninovu nagradu za 1970. godinu, tada već više ne tako mladi pisac Borislav Pekić, bivši robijaš i budući emigrant, na ceremoniji uručenja nagrade u februaru 1971. izgovorio je sledeće reči: „Pravi problem književnosti nije o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu…“

Ako iz naše današnje, post-milenijumske perspektive čitamo ove Pekićeve reči od pre skoro pola veka, one nam deluju beznadežno daleko i strano, kao optimistični i plemeniti eho iz jednog posve drugačijeg vremena. Ako je književnost zaista nekada imala moć da intelektualno angažuje i nadahne široke narodne mase i da ljudima pomogne u osmišljavanju njihovih svakodnevnih života, moramo konstatovati da je ona u međuvremenu veliki deo te svoje društvene uloge izgubila.

Ubrzani razvoj tehnologije koji nije bio propraćen adekvatnim duhovnim razvojem i posledično plansko zaglupljivanje ljudi putem mas-medija doveli su čovečanstvo u stanje u kome se knjige čitaju manje nego ikada pre iako – barem formalno – živimo u vremenu omasovljene pismenosti i apsolutne dostupnosti svih sadržaja. Kapitalističko ustrojstvo, sunovrat tradicionalnog obrazovnog sistema i potrošački mentalitet takođe nisu pogodovali razvoju slobodne, misleće individue kakvu ozbiljna književnost zahteva, kako u ulozi pisca, tako i u ulozi čitaoca.

PARADIGMA KULTURNOG PORAZA
Ti globalni trendovi postepenog gubitka značaja književnosti zakonomerno su dobili i svoje lokalne odjeke na našem tlu. Književna scena u Srbiji, koja verovatno ima više pisaca nego čitalaca (o čemu svedoči čak 200 romana prijavljenih za ovogodišnju Ninovu nagradu), danas je uglavnom provincijalno igralište jedne privilegovane i samoproglašene urbane kvazi-elite koja između sebe deli nagrade, priznanja i unosna postavljenja u kulturnim institucijama.

Dodela Ninove nagrade za roman godine, nekada najprestižnije književne nagrade na prostorima na kojima se govori srpski jezik, može se posmatrati kao paradigmatična pojava u kojoj se ogleda sva dubina nacionalnog kulturnog poraza. Ova nagrada ustanovljena je za vreme bivše države, a njen prvi dobitnik bio je Dobrica Ćosić 1955. godine za roman Koreni, koji je, da ironija bude veća, baš nedavno uspešno ekranizovan na televiziji, čime se potvrdila njegova trajna vrednost i samim tim opravdala odluka žirija.

Dobrica Ćosić, dobitnik prve Ninove nagrade za roman ,,Koreni”

Zanimljivo je pogledati sastav tog prvog žirija koji je Ćosiću dodelio nagradu. U njemu su bili Milan Bogdanović (kao predsednik), Velibor Gligorić, Stevan Majstorović, Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić i Eli Finci, dakle sve najeminentniji književni kritičari tadašnje Jugoslavije. Žiri je u manje-više nepromenjenom i stalnom sastavu funkcionisao dugi niz godina, što je doprinelo stabilnosti kriterijuma i rastu ugleda koji je nagrada uživala. Bilo je, naravno, povremeno kontroverznih odluka, ponekih promašaja i manje vrednih dobitnika, ali se ipak može reći da je nagrada držala određeni nivo i da je svakako bila najrelevantnije priznanje u domenu domaće proze.

Nagradu su tokom godina dobijali veliki pisci i kapitalna dela poput Meše Selimovića za Derviš i smrt, Miloša Crnjanskog za Roman o Londonu i Danila Kiša za Peščanik. Ostaje takođe zabeleženo da je nobelovac Ivo Andrić nikada nije dobio jer je 1954. procenjeno da je njegova Prokleta avlija prekratka da bi mogla konkurisati kao roman, pa je titulu prvog laureata poneo Ćosić za već pomenute Korene.

TRIJUMF IDEOLOGIJE NAD ESTETIKOM
Kola su, što se renomea nagrade tiče, ubrzano krenula nizbrdo 1994. kada je, u turobno vreme ratova i sankcija, dodeljena Vladimiru Arsenijeviću za roman U potpalublju. Tu su upostavljena dva opasna presedana. Prvi je bio dodeljivanje nagrade potpunom početniku koji iza sebe nije imao ništa objavljeno pre tog romana, a drugi dodeljivanje nagrade iz čisto političkih razloga književnom delu koje ne zadovoljava ni minimum umetničkih kriterijuma. Bio je to totalni trijumf ideologije nad estetikom, a oba ova presedana, kult debitanta i kult politizacije, odrediće tok kojim će se nagrada dalje kretati.

Arsenijevićeva iznenađujuća pobeda bila je jasna poruka beogradske književne čaršije njenom nekadašnjem miljeniku Slobodanu Miloševiću, jer se u toj stilski vrlo skromno napisanoj knjizi osim neskrivene mržnje prema tadašnjem predsedniku i veličanja dezerterstva slabo šta drugo moglo pronaći. Nakon Arsenijevića usledio je niz šarolikih i neujednačenih laureata, među kojima je bilo dobrih, pristojnih i ne toliko dobrih knjiga, ali se za mali broj njih mogao upotrebiti epitet „velikog“ romana. Sa ove distance eventualno se može reći za Sitničarnicu kod srećne ruke Gorana Petrovića i za Teslu, portret pod maskama Vladimira Pištala da su ostavili iole trajniji utisak na publiku.

Vladimir Arsenijević, dobitnik 41. Ninove nagrade za roman ,,U potpalublju” (Foto: Beogradski medija centar)

U vremenu u kome, kako lucidno primećuje francuski književnik Frederik Begbede, „vek trajanja jednog romana prosečno kraće traje od trajanja reklamne kampanje za Barila testeninu“, Ninova nagrada nije bila u stanju da kroz selekciju uzdigne lokalnu književnu produkciju i da kristalizuje kvalitet prisutan u proznim delima objavljenim na srpskom jeziku.

ZLOČIN PREMA NOVINARSTVU I KULTURI
Može se takođe konstatovati da je na srozavanje ugleda Ninove nagrade u velikoj meri uticalo i srozavanje ugleda nedeljnika koji je dodeljuje. Od svog osnivanja pa i kasnijeg obnavljanja NIN je bio list oko koga su se okupljali i u kome su pisali vodeći srpski novinari i intelektualci. Velika pera našeg novinarstva poput Bogdana Tirnanića i Aleksandra Tijanića slavu su stekla pišući kolumne na stranicama NIN-a. Uz periodične padove i uspone, NIN je održavao tu ekskluzivnu reputaciju sve do 2009. kada je, ispod žita, prodat nemačkom Ringijeru za ponižavajuću cifru koja je zvanično bila manja od milion evra.

Za toliko se otprilike danas prodaju prosečni fudbaleri iz domaće lige kada odlaze u inostranstvo. To je bio jedan od najvećih zločina prema srpskom novinarstvu i kulturi uopšte, a za njega je bila odgovorna Demokratska stranka koja je na taj način želela da neutralizuje kritike koje su dolazile iz redakcije tog nedeljnika dok ga je vodio Slobodan Reljić. Nakon prodaje, NIN se pretvorio u ćiriličnu i drugačije dizajniranu verziju nedeljnika Vreme, a zajedno sa ovim uglednim i uticajnim magazinom u strane ruke je – u vidu kolateralne štete – prešla i Ninova nagrada, kao prepoznatljiv brend i važan nacionalni kulturni kapital.

POTISKIVANjE ĆIRILICE
Promene su brzo postale vidljive. Iako se NIN i dalje štampa na ćirilici, već dugi niz godina unazad nijedan roman štampan na ćirilici nije dobio Ninovu nagradu. Među šest romana koji su ove godine ušli u najuži izbor nijedan nije štampan na ćirilici, tako da je izvesno da će se ta neslavna tradicija nastaviti. Treba reći da je briga o jeziku i nacionalnom pismu takođe jedan od važnijih zadataka visoke književnosti, na čemu se recimo u Francuskoj izuzetno insistira.

Izdavači obično pravdaju štampanje na latinici komercijalnim razlozima, odnosno željom da prodaju svoja izdanja na eks-jugoslovenskim tržištima gde ćirilicu baš i ne mirišu, ali svakako da nezvanična politika Ninovog žirija i kompanije Ringijer takođe imaju uticaja na tu odluku, pogotovo kod onih izdavača koji se nadaju Ninovoj nagradi. U tom pogledu, ovakvu skrivenu ali ipak očiglednu praksu obeshrabrivanja ćirilice možemo tretirati kao prirodni nastavak stare autrougarske politike zabranjivanja ćirilice i nametanja latinice na okupiranim teritorijama.

NEPOŽELjNE TEME
U političkom i ideološkom smislu takođe se spontano nametnuo idealan profil dobitnika Ninove nagrade. Za početak, nipošto se ne sme pisati o temama koje veličaju heroje i epizode iz nacionalne istorije. Nacional-romantizam svake vrste najstrože je zabranjen. Taj kardinalni greh počinio je Slobodan Vladušić, ugledni pisac i teoretičar književnosti, koji je ove godine objavio Veliki juriš, višeslojan i uzbudljiv roman o proboju Solunskog fronta koji je previše mirisao na – od komunista prokazanog – Stanislava Krakova. Za kaznu, izostavljen je iz užeg izbora, iako mu po svim umetničkim merilima svakako pripada mesto u samom vrhu.

Dejan Atanacković, dobitnik 64. Ninove nagrade za roman ,,Luzitanija” (Foto: Marina Lopičić/Kurir)

Ako se već mora pisati o nacionanim junacima iz Prvog svetskog rata, onda je poželjno da se oni, poput Majora Gavrilovića, prikažu kao samoubilački, opasni fanatici i degenerici kojima je mesto u ludnici, baš kao što je to učinio prošlogodišnji pobednik Dejan Atanacković u romanu Luzitanija. Uopšte uzev, treba bežati od velikih narativa, epske tematike i širokih proznih zamaha, ali ako se oni već koriste onda je nužno bezbedno ih smestiti u internacionalni okvir, kao što je učinio Aleksandar Gatalica u nagrađenom Velikom ratu.

Takođe, nije preporučljivo dovoditi u pitanje globalni poredak, taj „najbolji od svih mogućih svetova“ u kome živimo otkako je Fukujama, nakon pada Berlinskog zida, proglasio „kraj istorije“. To je vrlo ,,nepromišljeno“ u svom izvrsnom antiutopijskom romanu učinio Miomir Petrović, pa je i on za nauk eliminisan iz konkurencije za ovogodišnju nagradu.

TABAŠEVIĆEV PROVERENI RECEPT
S druge strane, ovogodišnji dobitnik Vladimir Tabašević savršeno se uklapa u ove novouspostavljene Ninove estetsko-političke kalupe i kanone. Kao da pred našim očima stasava neki novi Arsenijević, samo daleko marljiviji i posvećeniji radu na sebi. Kada je pre dve godine u foto-finišu izvisio za nagradu, na društvenim mrežama je digao kuknjavu do neba, žaleći se da je zbog isforsirane političke korektnosti, odnosno politike rodne ravnopravnosti, izgubio već viđeno priznanje, koje je na kraju otišlo Ivani Dimić za roman Arzamas.

Bilo je to nedžentlmensko i nekolegijalno ponašanje, jer je svojom reakcijom omalovažio uspeh koleginice. Kasnije je promenio ploču i tvrdio je da se samo zezao, ali da je bio neshvaćen. Očigledno da je uloga neshvaćenog genija i nežnog psihopate ona koju ovaj nesvršeni student filozofije i rođeni Mostarac voli da igra. U međuvremenu je napisao roman Zablude Svetog Sebastijana u kome se okrenuo oprobanom i očigledno uspešnom receptu – pljuvanju po ulozi srpske strane u ratovima 90-ih.

U ovoj poetizovanoj izbegličkoj priči o žrtvama i odrastanju, na filozofskom tragu Gastona Bašlara, ključna scena odigrava se još na početku kada glavnom junaku, malom dečaku Karlu koji je, baš kao i autor romana, izbegao iz Mostara, srpski vojnici u brutalnoj redaljci siluju majku, što je opisano nepovezanim dečijim rečima i slobodnim asocijacima, čime se samo kroz književnost potvrđuju svi oni lažni stereotipi iz propagandne kuhinje CNN-a i filmova Anđeline Džoli.

Vladimir Tabašević, dobitnik 65. Ninove nagrade za roman ,,Zabluda Svetog Sebastijana”  (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Ako po ovom delu ikada bude snimljen film, bila bi velika nepravda da bilo ko osim Mirjane Karanović odigra ulogu te silovane žene, jer ona ipak ima najviše iskustva sa tematikom. Što se samog Tabaševića tiče, on je ovim ne previše originalnim delom svakako već duboko zagazio na drugosrbijanskoj stazi, ali će u narednom periodu morati malo da poradi na svom pomalo sirovom javnom nastupu, kako bi opravdao investiciju koju je književni establišment uložio u njega.

DAVID KAO IDEALTIPSKI PRIMER
Jer, pored samog dela, za dobitnika Ninove nagrade je vrlo poželjno da u javnosti iznosi liberalne, prozapadne, jugonostalgičarske i autošovinističke stavove. Svaki nacionalizam je generalno loš, ali je srpski nacionalizam najgori i najopasniji na svetu, kako je propovedao Krleža. Još je Kiš, koji je u svakom pogledu nedostižni uzor za ovdašnju književnu kvazi-elitu, tvrdio da je „nacionalizam, pre svega, paranoja. Koletivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, on je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti.“

Što se tiče „borbe protiv srpskog nacionalizma“ tu je svakako jedan od korifeja dobitnik Ninove nagrade iz 2014. Filip David, inače svojevremeno i Kišov dobar prijatelj, koji je 2016. osetio potrebu da se napadno i neukusno ogradi od prisustva tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića na ceremoniji dodele nagrade za najčitaniju knjigu u mreži domaćih biblioteka koja je održana u Narodnoj biblioteci. Mnogi su se tada zapitali da li bi moralno osetljivi pisac napravio sličan skandal da se kojim slučajem na dodeli nagrade, u svojstvu američkog predsednika, pojavio Barak Obama koji je direktno odgovoran za napade dronovima zbog kojih je na desetine hiljada civila izgubilo svoje živote. Ovih dana vremešni David, iako ove godine nema roman u konkurenciji, ponovo privlači pažnju izjavom za podgoričku Pobjedu u kojoj proglašava Srbiju isključivim krivcem za nestabilnost na Balkanu i za loše odnose sa susedima.

U SLUŽBI KOLONIZATORA
Politizacija nagrada i nagrađivanih pisaca nije ništa novo. Od nje pati i najslavnija književna nagrada na svetu, Nobelova, koja je, na zaprepašćenje čitave svetske literarne javnosti, 2015. dodeljena potpuno nepoznatoj beloruskoj novinarki i spisateljici Svetlani Aleksijevič, kao nagrada zbog njenih antiruskih i antiputinovskih stavova i „hrabrih“ izjava poput one da je „upijala mržnju prema Rusiji sa majčinim mlekom“.

Uostalom, svi pamtimo kako je nemačka nobelovka rumunskog porekla Herta Miler, inače ponosna ćerka SS oficira, pre par godina „počastila“ domaće ljubitelje književnosti i novinare koji su došli da je čuju na Sajmu knjiga prekornim izjavama da su Srbi sami krivi za bombardovanje NATO pakta. Ako jedan Nobelov komitet mora da se kocka svojom reputacijom u promociji moralno-politički podobnih, a umetnički nedostojnih autora, a za račun jedne globalističke agende čija je moć u opadanju, zašto bi situacija bila bitno drugačija sa Ninovom nagradom?

Filip David, dobitnik 61. Ninove nagrade za roman ,,Kuća sećanja i zaborava” (Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović)

Očigledno je da ona danas prevashodno služi za održavanje kompradorskog modela književnosti koji Srbima nameće kolonijalnu svest i epigonski i sa zakašnjenjem podražava strane uzore i mode. U njoj vedre i oblače svemoćni ideološki komesari, korumpirani klanovi i interesne grupe koji nameštaju žirije, nagrade i konkurse tako da je bilo kakvo iznenađenje unapred isključeno. Pitanje je samo da li će i dokle ozbiljni i nacionalno odgovorni pisci pristajati da „trče“ na Ninovim nameštenim trkama i da im na taj način daju nezasluženi legitimitet.

 

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši zamenik glavnog urednika u časopisu ,,Vodič za život“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard