Čekajući Putina i Rusiju

Pri ocenjivanju Putinove politike treba biti realističan i korektan, bez zahtevanja nemogućeg, ali i bez zagovaranja bazalternativnosti

Na jednom značajnom skupu u Stavropolju krajem 2016. godine razgovarao sam sa uticajnim članom Izborskog kluba, kruga angažovanih intelektualaca i političara osnovanog sa ciljem da napravi protivtežu dominaciji takovanih „liberala“ u javnoj, upravljačkoj i ekonomskoj sferi Ruske Federacije. On mi je govorio o opasnosti da izborna godina bude iskorišćena za destabilizaciju Putina, a na skupu je učestvovalo i nekoliko ozbiljno pripremljenih stručnjaka za sprečavanje takozvanih obojenih revolucija, odnosno otpor anonimnom ili hibridnom ratu protiv Rusije (o čemu sam pisao ovde).

U međuvremenu je Rusija pretrpela mnoga iskušenja i na spoljnom i na unutrašnjem planu, od kojih su se naročito ova druga pojačala u postizbornom periodu, a u prvom redu u vezi sa širokim nezadovoljstvom izazvanim penzionim reformama, koje se pre svega odnose na povećanje starosnog uslova za odlazak u penziju. Učešće Rusije u ratu u Siriji takođe je izazvalo različite reakcije, pa često i negativne – i to ne samo među „liberalima“ – što je razumljivo kada se uzme u obzir da se radi o prvoj vojnoj intervenciji ruske države van svojih granica ili neposrednog okruženja još od Avganistana.

TRAGANjE ZA PORETKOM
Rat u Donbasu i odnos Rusije prema njemu takođe predstavlja bitnu traumu i prostor za konflikte u ruskom društvu. Polet izazvan takozvanim „ruskim prolećem“, pre nadom za ostvarenjem – kako je to nazvao sevastopoljaski pisac Platon Besedin – „ruskog sna“ nego aneksijom Krima, splasnuo je, i velikim delom je zamenjen birokratskom rutinom. Kao neko ko je tom opojnom snu prisustvovao na licu mesta, potpuno razumem razočaranost onih koji su verovali da će tada probuđena energija biti dovoljna za brz i sveobuhvatan preobražaj ruskog društva. Ali se, takođe, imajući u vidu izuzetno složenu situaciju u kojoj se nalazi današnja Rusija i na spoljnom i na unutrašnjem planu, trudim da budem realističan.

Rusija je svakako dovoljno ojačala da njeni građani, a naročito oni „patriotski“ nastrojeni, imaju priviliegiju da, posle gotovo dvadeset godina od obnove ruske države posle kraha devedesetih, traže više od puke održivosti i pragmatizma; da tragaju za poretkom koji bi bio „u duhu“ ruskog čoveka, u skladu sa kulturno-civilizacijskim obrascima koje je iznedrla njihova istorija, da traže osnove na kojima se njen prestiž u svetu neće gajiti samo na atomskom oružju i „gasnom imperijalizmu“, nego i na univerzalno primenljivim vrednostima i idejama.

Ruski patrijarh i predsednik pale sveće u manastiru Novi Jerusalim u Istri, Moskovska oblast, 15. novembar 2017.

U Rusiji je sazrela svest o njenoj posebnosti, koja nije tek uzgredna, nego počiva na dubokim kulturno-civilizacijskim osnovama, i koja ne obavezuje samo na preživljavanje, nego i ozbiljno stavaralaštvo, koga nema bez prevladavanja kompleksa niže vrednosti, naročito pred Zapadom.

NEDOVRŠENE ALTERNATIVE
Ali sve ovo je jednačina koja u Rusiji nije prevladana još od vremena Petra Velikog, i u neku ruku određuje celokupnu dinamiku novije ruske istorije, pa se ne može očekivati da je za kratko vreme prevlada ova ili ona državna administracija ili politički lider, makar i onaj sa ingerencijama koje – institucionalno, operativno i simbolički – ima Vladimir Putin.

Ruska država je zbog objektivnih strukturalnih slabosti i dalje džin na staklenim nogama (ali ipak džin!), a njena politička, ekonomska i kulturna elita premrežena je različitim interesnim i bezbednostim uticajima. Takođe, alternative, pa i one koje nude ekspertska tela poput Izborskog kluba i Svetskog ruskog narodnog sabora, koji svoje imperijalne vizije grade na priličnoj dozi sovjetofilije ili maglovitog pred-petrovskog narodnjaštva, nisu dovoljno jasno i operabilno formulisane.

Otpor kapitalističkoj modernizaciji kao osnovi na kojoj se izgrađuje savremena Rusija je razumljiv i dobar osnov za izgradnju dručačijeg društvenog i institucionalnog ustrojstva koje bi više odgovaralo karakteru i potrebama ruskog naroda, ali on bi morao da bude zasnovan na pozitivno formulisanim i konkretnim idejama, čija primena ne bi štetila institucionalnom, ekonomskom i bezbednosnom nivou koji je ova država sa velikom mukom dostigla.

NEZADOVOLjSTVO KAO PRIZNANjE
Rastuće nezadovoljstvo Putinom u Rusiji, pri čemu nemam u vidu podrazumevajuće nezadovoljstvo „liberala“, predstavlja svojevrsno priznanje predsedniku da je doprineo nivou stabilnosti i prevladavanja psihologije „opsadnog stanja“ kod velikog dela građana i inteligencije, koja apsolutni primat daje opstanku naspram razvoju.

S druge strane, pokazuje da ono što je izgrađeno nije dovoljno čvrsto i utemeljeno da ne bi moglo da bude razvejano u prah, i to za relativno kratko vreme. To je ono čega se treba čuvati i to je ono zbog čega prema manama i vrlinama sadašnjeg predsednika Ruske Federacije – i njegovih „kreatora“ – treba biti maksimalno realističan i korektan, bez zahtevanja nemogućeg, ali i bez zagovaranja apsolutne bazalternativnosti – bilo lične, bilo ideološke ili vrednosno-idejne.

Ruski predsednik Vladimir Putin drži govor na Crvenom trgu povodom Dana pobede, Moskva, 9. maj 2017.

Rusija će u svakom slučaju postojati i posle Putina, a nedoumica pred tim „posle“ ne bi smela da parališe nikoga od onih koji misle dobro Rusiji. A mi u Srbiji, stradalnoj „maloj Rusiji“ ili „Rusiji na Balkanu“ – kako nas vide naši zajednički neprijatelji – nemamo razloga da joj mislimo išta loše.

 

Vladimir Kolarić je teoretičar umetnosti i kulture, docent na Visokoj školi za komunikacije i autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard