Чекајући Путина и Русију

При оцењивању Путинове политике треба бити реалистичан и коректан, без захтевања немогућег, али и без заговарања базалтернативности

На једном значајном скупу у Ставропољу крајем 2016. године разговарао сам са утицајним чланом Изборског клуба, круга ангажованих интелектуалаца и политичара основаног са циљем да направи противтежу доминацији такованих „либерала“ у јавној, управљачкој и економској сфери Руске Федерације. Он ми је говорио о опасности да изборна година буде искоришћена за дестабилизацију Путина, а на скупу је учествовало и неколико озбиљно припремљених стручњака за спречавање такозваних обојених револуција, односно отпор анонимном или хибридном рату против Русије (о чему сам писао овде).

У међувремену је Русија претрпела многа искушења и на спољном и на унутрашњем плану, од којих су се нарочито ова друга појачала у постизборном периоду, а у првом реду у вези са широким незадовољством изазваним пензионим реформама, које се пре свега односе на повећање старосног услова за одлазак у пензију. Учешће Русије у рату у Сирији такође је изазвало различите реакције, па често и негативне – и то не само међу „либералима“ – што је разумљиво када се узме у обзир да се ради о првој војној интервенцији руске државе ван својих граница или непосредног окружења још од Авганистана.

ТРАГАЊЕ ЗА ПОРЕТКОМ
Рат у Донбасу и однос Русије према њему такође представља битну трауму и простор за конфликте у руском друштву. Полет изазван такозваним „руским пролећем“, пре надом за остварењем – како је то назвао севастопољаски писац Платон Беседин – „руског сна“ него анексијом Крима, спласнуо је, и великим делом је замењен бирократском рутином. Као неко ко је том опојном сну присуствовао на лицу места, потпуно разумем разочараност оних који су веровали да ће тада пробуђена енергија бити довољна за брз и свеобухватан преображај руског друштва. Али се, такође, имајући у виду изузетно сложену ситуацију у којој се налази данашња Русија и на спољном и на унутрашњем плану, трудим да будем реалистичан.

Русија је свакако довољно ојачала да њени грађани, а нарочито они „патриотски“ настројени, имају привилиегију да, после готово двадесет година од обнове руске државе после краха деведесетих, траже више од пуке одрживости и прагматизма; да трагају за поретком који би био „у духу“ руског човека, у складу са културно-цивилизацијским обрасцима које је изнедрла њихова историја, да траже основе на којима се њен престиж у свету неће гајити само на атомском оружју и „гасном империјализму“, него и на универзално применљивим вредностима и идејама.

Руски патријарх и председник пале свеће у манастиру Нови Јерусалим у Истри, Московска област, 15. новембар 2017.

У Русији је сазрела свест о њеној посебности, која није тек узгредна, него почива на дубоким културно-цивилизацијским основама, и која не обавезује само на преживљавање, него и озбиљно ставаралаштво, кога нема без превладавања комплекса ниже вредности, нарочито пред Западом.

НЕДОВРШЕНЕ АЛТЕРНАТИВЕ
Али све ово је једначина која у Русији није превладана још од времена Петра Великог, и у неку руку одређује целокупну динамику новије руске историје, па се не може очекивати да је за кратко време превлада ова или она државна администрација или политички лидер, макар и онај са ингеренцијама које – институционално, оперативно и симболички – има Владимир Путин.

Руска држава је због објективних структуралних слабости и даље џин на стакленим ногама (али ипак џин!), а њена политичка, економска и културна елита премрежена је различитим интересним и безбедностим утицајима. Такође, алтернативе, па и оне које нуде експертска тела попут Изборског клуба и Светског руског народног сабора, који своје империјалне визије граде на приличној дози совјетофилије или магловитог пред-петровског народњаштва, нису довољно јасно и операбилно формулисане.

Отпор капиталистичкој модернизацији као основи на којој се изграђује савремена Русија је разумљив и добар основ за изградњу дручачијег друштвеног и институционалног устројства које би више одговарало карактеру и потребама руског народа, али он би морао да буде заснован на позитивно формулисаним и конкретним идејама, чија примена не би штетила институционалном, економском и безбедносном нивоу који је ова држава са великом муком достигла.

НЕЗАДОВОЉСТВО КАО ПРИЗНАЊЕ
Растуће незадовољство Путином у Русији, при чему немам у виду подразумевајуће незадовољство „либерала“, представља својеврсно признање председнику да је допринео нивоу стабилности и превладавања психологије „опсадног стања“ код великог дела грађана и интелигенције, која апсолутни примат даје опстанку наспрам развоју.

С друге стране, показује да оно што је изграђено није довољно чврсто и утемељено да не би могло да буде развејано у прах, и то за релативно кратко време. То је оно чега се треба чувати и то је оно због чега према манама и врлинама садашњег председника Руске Федерације – и његових „креатора“ – треба бити максимално реалистичан и коректан, без захтевања немогућег, али и без заговарања апсолутне базалтернативности – било личне, било идеолошке или вредносно-идејне.

Руски председник Владимир Путин држи говор на Црвеном тргу поводом Дана победе, Москва, 9. мај 2017.

Русија ће у сваком случају постојати и после Путина, а недоумица пред тим „после“ не би смела да паралише никога од оних који мисле добро Русији. А ми у Србији, страдалној „малој Русији“ или „Русији на Балкану“ – како нас виде наши заједнички непријатељи – немамо разлога да јој мислимо ишта лоше.

 

Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, доцент на Високој школи за комуникације и аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард