Da li Tramp razume američke interese?

Pitanje je da li su njegove mentalne mape i kontekstualna inteligencija adekvatni za razumevanje rizika sa kojima se SAD suočavaju

Magazin Tajm nije odabrao Donalda Trampa kao svoju „osobu godine“ za 2018, ali bi to mogao da učini ove godine. Tramp je završio prethodnu godinu suočen sa kritikama zbog najavljenog povlačenja trupa iz Sirije i Avganistana bez konsultovanja sa saveznicima (što je dovelo do ostavke njegovog poštovanog ministra odbrane, Džejmsa Matisa) i delimičnom blokadom vlade povodom pitanja izgradnje zida na granici sa Meksikom. U 2019, sa Predstavničkim domom pod kontrolom demokrata, suočiće se sa rastućim kritikama i na račun svoje spoljne politike.

Pristalice adminsitracije na kritike sležu ramenima. Eksperti za spoljnu politiku, diplomate i saveznici su užasnuti Trampovim blasfemičnim stilom, ali Trampova baza je glasala za promene i pozdravlja lomove. Uz to, neki stručnjaci tvrde da će lomovi biti opravdani ako se posledice pokažu korisnim za američke interese, npr. benigniji režim u Iranu, denuklearizovana Severna Koreja, promena kineske ekonomske politike i izbalansiranija međunarodna trgovina.

“JEDINA SMISLENA OPCIJA”
Naravno, sada procenjivati dugoročne posledice Trampove spoljne politike je isto što i usred partije predviđati krajnji rezultat. Stenfordski istoričar Nil Ferguson je saopštio da je „ključna stvar Trampovog mandata to što je ovo verovatno poslednja šansa za Ameriku da zaustavi ili makar uspori uspon Kine. I iako to možda nije baš zadovoljavajuće sa intelektualne tačke gledišta, Trampov pristup problemu – koji se svodi na upotrebu američke snage na nepredvidljive i podrivajuće načine – je možda jedina smislena opcija koja nam je preostala“.

Trampovi kritičari odgovaraju da iako njegovo „ikonoborstvo“ proizvodi određene uspehe, oni se moraju ocenjivati kao deo bilansnog lista koji uključuje gubitke i dobitke. Oni smatraju da će cena štete nanete međunarodnim institucijama i poverenju saveznika biti prevelika. U nadmetanju sa Kinom, primera radi, Sjedinjene Države imaju na desetine saveznika i svega nekoliko sporova sa susedima, dok Kina ima nekoliko saveznika i veći broj teritorijalnih sporova. Osim toga, iako pravila i institucije mogu biti ograničavajuće, Amerika ima nadmoćnu ulogu u njihovom formiranju i iz njih izvlači najveću korist.

Predsednici SAD i Kine Donald Tramp i Si Đinping posmatraju poslovne lidere uoči ceremonije potpisivanja četiri sporazuma, Peking, 25. novembar 2017.

Ova debata nameće krupnija pitanja o značaju ličnog stila u ocenjivanju spoljne politike predsednika. Avgusta 2016, pedeset pretežno republikanskih bivših bezbednosnih zvaničnika je iznelo stav da Trampa njegov lični temperament čini nesposobnim za funkciju predsednika. Većina potpisnika je isključena iz administracije, ali da li su bili u pravu?

FAKTOR TEMPERAMENT
Kao lider, Tramp može i ne mora da bude pametan, ali njegov temperament dovodi do slabih rezultata na skalama emocionalne i kontekstualne inteligencije koje su Frenklina Delana Ruzvelta i Džordža Buša starijeg učinile uspešnim predsednicima. Toni Švarc, koji je koautor Trampove knjige Umetnost pregovaranja, primećuje da je „Trampov osećaj sopstvene vrednosti uvek faktor rizika. Kada se oseća uzrujano, on reaguje impulsivno i odbrambeno, konstruišući samoopravdavajuću priču koja ne zavisi od činjenica, a krivicu uvek svaljuje na druge“. Švarc ovo objašnjava Trampovom odbranom od dominacije oca koji je bio „neumorno zahtevan, težak i ambiciozan… Ili dominirate, ili se potčinjavate. Ili stvarate i eksploatišete strah, ili mu podležete – kao što je smatrao da je njegov stariji brat podlegao“. Posledica je da on „jednostavno nije usmeravao emocije ili interese ka drugima“, a u tom kontekstu “činjenicom postaje bilo šta što Tramp misli nekog dana.”

Bilo da je Švarc u pravu ili ne kada piše o uzrocima, deluje da Trampov ego i njegove emocionalne potrebe često utiču na njegove odnose sa drugim liderima, kao i na njegove interpretacije svetskih zbivanja. Imidž snage je važniji od istine. Novinar Bob Vudvord je obelodanio kako je Tramp jednom prijatelju, koji je priznao loš tretman prema ženama, rekao: „prava moć je strah… Moraš da poričeš, poričeš i poričeš i da se suprotstaviš tim ženama. Ako priznaš bilo šta i bilo kakvu krivicu, mrtav si“.

Trampov temperament ograničava njegovu kontekstualnu inteligenciju. Nedostaje mu iskustva, a učinio je malo toga da popuni praznine u svom znanju. Ljudi iz njegove okoline ga opisuju kao nekoga ko malo čita, ko insistira na tome da brifing izveštaji budu veoma kratki i ko se izrazito oslanja na vesti sa televizije. Priča se da je obraćao malo pažnje na pripreme osoblja pred susrete sa iskusnim autokratama kao što su ruski predsednik Vladimir Putin i severnokorejski lider Kim Džong Un. Ako je Trampov blasfemični stil samo puko kršenje tradicionalnog predsedničkog kodeksa ponašanja, moglo bi se reći da su njegovi kritičari previše sitničavi, ili da su zatočenici staromodnih pogleda na diplomatiju.

NEIZBEŽNO SUOČAVANjE
Ali sirovost može da ima posledice. U borbi za promene, on je podrio institucije i savezništva, a nevoljno je priznavao njihovu važnost. Trampova retorika je obezvredila demokratiju i ljudska prava, kao što je pokazala mlaka reakcija na ubistvo saudijskog novinara-disidenta Džamala Kašogija. Iako je Tramp ponovio reči predsednika Ronalda Regana o Americi kao „gradu na gori čiji svetionik baca svetlost na druge“, njegovo unutar-političko ponašanje prema medijima, pravosuđu i manjinama je umanjilo čistinu demokratske privlačnosti Amerike. Međunarodne ankete pokazuju pad američke meke moći od njegovog dolaska na funkciju.

Tramp u polemici sa novinarom CNN-a Džimom Akostom kojem članica osoblja Bele kuće pokušava da oduzme mikrofon, Vašington, 7. novembar 2018.

Dok kritičari i pristalice polemišu o atraktivnosti vrednosti inkorporisanih u Trampov pristup koji nalaže da je „Amerika na prvom mestu“, nepristrasni analitičar ne može da opravda načine na koji su njegove lične emotivne potrebe iskrivile sprovođenje njegovih ciljeva, npr. na njegovim sastancima sa Putinom i Kimom.

Što se razboritosti tiče, Trampov neintervencionizam ga je sačuvao od nekih grehova izvršne vlasti, ali možemo se zapitati da li su njegove mentalne mape i kontekstualna inteligencija adekvatni za razumevanje rizika sa kojima se SAD u ovom veku suočavaju usled difuzije moći. Dok tenzije rastu, suočavanje sa posledicama Trampove vladavine bi u 2019. godini moglo da postane neizbežno.

 

Džozef S. Naj je profesor na Harvardu i autor knjige „Da li je američki vek gotov?“

 

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Project Syndicate