Пол Мејсон: Година тријумфа деснице

Чини се да политика у Бриселу и Стразбуру неумитно прелази на мрачну страну

У ишчекивању избора за Европски парламент 2019. само једна ствар је извесна: гласање неће бити слободно ни фер.

Није важно с колико пажње ће се пребројавати гласови у Стокхолму и колико равномерно ће бити заступљени кандидати на холандској телевизији. Док је Мађарска учесница у овим изборима, парламент који ћемо добити на изборима 26. маја имаће у свом саставу парламентарце који своја места дугују лажима, принуди и корупцији којима прибегава влада Виктора Орбана.

Мађарски премијер индиректно контролише 500 медијских кућа и има готово потпуну контролу над коментарима политичких збивања на телевизији. Када се против њега организују масовне демонстрације у Будимпешти, мађарска државна телевизија извештава о протестима белгијских фашиста против миграната. Орбан је искористио новац пореских обвезника да организује референдум против непостојећег „Сорошевог плана“ да се Европа преплави избеглицама, да облепи Будимпешту антисемитским билбордима и да освоји 91 од 106 директно бираних места у мађарском парламенту.

Једноставно речено, буџетска средства мађарске државе, која и даље прима велике донације из Европе, Орбан користи за пропагандне кампање којима утиче не само на избор 24 мађарска представника у Европском парламенту, него и на изборне резултате широм Европе.

Али мађарски случај је само део једне шире кризе у којој су се нашле европске либералне елите са центра политичког спектра. Анализа резултата локалних истраживања јавног мњења показује да радикална десница има добре изгледе на изборима у мају. Тако Национално окупљање (Rassemblement National) под вођством Марин ле Пен у анкетама има подршку од 21 одсто, а италијанска Lega Nord око 30 одсто. Европа народа и слободе (ENF), десничарска популистичка групација у Европском парламенту са којом су поменуте странке повезане, очекује да добије 51 место, док Европа слободе и непосредне демократије (EFDD), евроскептична алијанса која укључује Алтернативу за Немачку (AfD) и више бивших посланика Националног фронта и UKIP-а, очекује 50 места.

У периоду припрема за мајске изборе представници ауторитарне деснице ће наступати као паневропска сила. Због њихове пропагандне кампање владе 8 европских земаља су прошлог месеца одбиле да ратификују глобални УН споразум о миграцији, па се може очекивати да ће то до краја године значајно променити политичку мапу Европе.

***

Центар је у расулу и беспомоћно клизи ка политичкој агенди радикалне деснице. Ангела Меркел одржава у животу своју зомби коалицију у Берлину, али незадовољници унутар владе траже „конзервативну револуцију“ која би социјалном либерализму требало да врати углед и утицај који је имао пре 1968. У Француској, реформски пројекат председника Макрона – ублажавање мера штедње у замену за дозволу тржишним силама да униште животни стандард радничке класе – сударио се са барикадама и жутим прслуцима.

И Европска народна партија (EPP), групација која укључује традиционалне конзервативне партије, помера се удесно. У њој су Орбанов Фидес, аустријска Народна партија која је на власти у коалицији са радикалном десницом, као и шпанска „Partido Popular“, чији лидери редовно одлазе на поклоњење на Франков гроб.

Ако радикална десница ове године освоји 100 места у новом Европском парламенту, а померање EPP-а ка национализму и ксенофобији се настави, може се очекивати да ће пројекти интеграције и социјалног либерализма бити суспендовани. Идеја „Европског суверенитета“ коју промовише председник Европске комисије Жан-Клод Јункер биће мртва.

Социјалдемократске партије у међувремену губе популарност и носе се са изазовима које им упућују зелени и левица. Од овог тренда одступа једино Португалија, где Социјалистичка партија има 37 одсто места и предводи коалицију са радикалном левицом. Шведски социјалдемократи који су на прошлогодишњим изборима пали на 28 одсто још опстају на челу несигурне владе. У остатку Европе, класичне социјалдемократске партије, на пример, у Аустрији и Данској, имају подршку од око 25 одсто. У Немачкој и Италији, где су социјалдемократске снаге биле стуб антифашистичког пројекта у послератном периоду, подршка за социјалдемократе је пала испод 20 одсто.

Лево од њих, бар у зрелим европским демократијама, налазе се странке левице и лево оријентисани зелени који се надмећу за исти простор. Најуспешније леве партије у Европи су Сириза у Грчкој, која је и даље у влади и према анкетама има подршку од око 25 одсто, и Шин Фејн, чији резултати варирају између 14 и 24 одсто, откад је прошле јесени наступила криза са Брегзитом. Од других утицајних партија европске левице, шпански Подемос има око 16 одсто, али социјалистичкој већини гласове одузимају конзервативна Partido Popular и настајућа радикално десничарска партија Вокс. Жан-Лук Меленшон и његова La France Insoumise у анкетама имају око 13 одсто, а немачка Linke и португалски Леви блок око 9 одсто.

Општа слика, која ће се јасно видети када се оконча гласање у мају, показује да се континент помера удесно захваљујући деловању ауторитарних националистичких покрета, медија у власништву милионера за кога је расизам само тема на којој се добро зарађује и информационим ратовима Трампових и Путинових следбеника.

Ипак, мали број ових партија жели да укине сам европски пројекат. Ауторитарни националисти су спремни да флертују са левичарском економијом када желе да истакну свој социјални конзервативизам и антиглобализам, а већина радикално десних партија жели да дерегулише јединствено тржиште, пре него да га напусти. Мађарска је 2017. од Европске уније добила 3,23 милијарде евра више него што је допринела буџету ЕУ.

Ипак, Европски парламент којим доминирају десне снаге имаће тешкоћа у раду са националним владама које одбацују и либерализам и даљу интеграцију Уније. Нови Европски савет би личио на Савет безбедности УН, паралисан правом вета. Уместо да успешно решава мање спорове између земаља, Европска комисија би и сама постала зона сукобљавања. У међувремену, парламент би постао форум отворен за неонацисте.

Да је исход који води у фрагментацију Савета, Комисије и Парламента тек производ случаја, то би била једна ствар. Али ово је производ срачунатог плана. Владимир Путин жели „мултиполарну“ европску геополитику – то јест, да Европа постане шаховска табла на којој Америка, Кина и Русија могу да се надмећу за утицај.

Они који желе да поделе Европу на сфере утицаја имају јаке разлоге за то. Од свих светских економских суперсила, Европа је једина која нема кохезивну буржоаску класу. Америка има Волстрит, Силицијумску долину и нафтни естаблишмент; Русија има класу моћника, политичара уз које стоје обавештајне службе и људи из војске, као и олигархе; Кина има комунистичке принчеве и њихове пословне империје. Европска буржоазија има само империју луксузних роба и неколико банака са државном подршком.

Узмимо за пример однос према вештачкој интелигенцији, технологији која би у наредним деценијама могла бити оно што је интернет био у неколико претходних. У развоју нове технологије Америка и Кина ће се надметати као индустријске суперсиле; Русија, Израел и Јужна Кореја ће се надметати као специјалисти за наоружање; а Европа ће о свему прво добро размислити.

У глобалној економији, „суверенитет“ о коме Јункер упорно говори не проистиче из политичких споразума већ из деловања снажних пословних елита. Без сопствене Силицијумске долине или олигархије, Европа данас пати од мањка геополитичког значаја и утицаја, нарочито када треба натерати гигантске друштвене мреже да престану да преплављују европску политику говором мржње и дезинформацијама.

***

Шта је решење? Ево шта: снаге левог центра и радикалне левице морају порадити на тактичким савезима са што већим бројем зелених и либералних партија, у циљу одбране демократије, сузбијања фашизма и окончања економије штедње.

Знам шта стоји на путу таквом решењу, јер сам о тој идеји лично разговарао са људима који би могли да је остваре: то је Лисабонски споразум из 2009. Технократи са левог центра не могу да размишљају преко постављених ограничења која онемогућују примену агресивних стратегија развоја, државну помоћ и индустријске политике какве практикују други велики економски блокови.

Циљ политичке борбе, пре и после избора 2019, јесте да се охрабре реализам и тактички компромиси између свих снага заинтересованих за одбрану владавине права и мултилатералних институција на којима та владавина почива. Тридесетих година 20. века такав компромис је иницирала левица, у облику стратегије Народног фронта којим се Коминтерна супротставила фашизму. Данас је тешко окупити лидере европске радикалне левице у једну просторију, а још теже убедити социјалдемократе да сарађују са њима.

Али постоји још један сценарио који не можемо искључити, иако је мало вероватан: ако Тереза Меј доживи неуспех, а нови референдум поништи одлуку о Брегзиту, Британија може изабрати нове чланове парламента, а нова левичарска влада именовати повереника у складу са својом политиком. Једностраним поништењем Брегзита Британија би задржала сва права која јој пружа статус кво. Ипак, важније је што би се на тај начин променила политичка динамика у Европи.

И уз само 40 одсто гласова, нова група лево оријентисаних чланова Европског парламента би променила однос снага, а способан и комуникативан повереник с левице кога је поставила пета најјача економија света могао би то добро да искористи. Ипак, није извесно да би британска влада лабуриста и СНП-а заиста притекла у помоћ Европи. Како год било, чини се да политика у Бриселу и Стразбуру неумитно прелази на мрачну страну.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор New Statesman/Пешчаник, 02. јануар 2019.