Путин пред посету Србији сазвао седницу Савета безбедности РФ о Балкану

Јуче послеподне је портпарол председника Русије рекао како је Путин одржао састанак са сталним члановима Савета безбедности РФ о Балкану

Данас у званичну посету Србији долази руски председник Владимир Путин. Службено ће теме разговора бити билатерална сарадња, продужетак гасовода “Турски ток” до Србије и друга подручја сарадње између две земље.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је синоћ стигао у Београд, како би припремио протоколе за посету шефа Кремља.

Уочи поласка за Србију, руски председник је дао интервју за београдске Вечерње новости и Политику и рекао како Русија поштује избор Србије за приступ Европској унији и не покушава да јој наметне вештачки избор или Русија или ЕУ.

“Русија на Балкану има пуно пријатеља, а посебно место, као стратешки партнер, заузима Србија”, додао је Путин и нагласио дестабилишућу улогу коју НАТО има у регији.

“Каде говоримо о ситуацији на Балкану, озбиљан чинилац дестабилизације представља политика Сједињених Држава и одређених западних земаља која је усмерена на учвршћивање њихове доминације у подручју”, рекао је Путин и набројао бомбардовање СРЈ од стране НАТО пакта 1999. године, одвајање Косова од Србије и нелегитимно признање косовске независности, увлачење Црне Горе у НАТО, те форсирање придружења Македоније Северноатлантском савезу, због којег се земља, противно вољи грађана, морала одрећи свог уставног имена.

“Русија овде има много пријатеља, међу којима посебно место заузима стратешки партнер Србија. Зато је помоћ јачању регионалне безбедности и стабилности наш безусловни приоритет”, нагласио је Путин, указујући како се Москва залаже да се “поштују права и интереси балканских земаља и народа и да се поштује међународно право”.

Руски председник је рекао и да се “прогресивно развијају односи са Словенијом и Хрватском, без обзира на то што дијалог између ЕУ и Русије проживљава тешка времена”.

Подсетио је да су руководства Русије и Хрватске прошле године одржала неколико састанака и указао је на побољшање економских односа.

Руски председник је нагласио и “вишевековно искрено пријатељство” руског и српског народа, њихово духовно и културно сродство, те заједничке странице историје, укључујући и „јуначку борбу против нацизма током Другог светског рата”.

“И овог века ћемо наставити да негујемо и развијамо драгоцене традиције поверења и сарадње, а спремни смо и на јачу сарадњу у политици, економији и хуманитарној сфери, која је описана у Декларацији о стратешком партнерству између две земље из 2013. године“, рекао је шеф Кремља за београдску штампу и споменуо стално повећање трговинске размене и руска улагања у српску економију која су премашила четири милијарде долара.

Сарадња с енергетским концерном Гаспром Њефтом је омогућила Нафтној индустрији Србије (НИС) да постане лидер на енергетском тржишту Балкана, додао је Путин, те указао и на могућност да ће Србија бити део гасовода “Турски ток”, као корисник и као транзитна држава ка Европи, с обзиром да Гаспром сада разматра различите варијанте продужења копненог транзитног крака гасовода до Европе, а једна од њих је транзит рутом Бугарска – Србија – Мађарска уз спајање с центром за дистрибуцију гаса у аустријском Баумгартену.

“Држимо да земље чланице ЕУ које су заинтересоване за руски гас треба да добију јемство ЕУ да планови у вези с продужењем “Турског тока” неће бити осујећени самовољном политичком одлуком Брисела”, рекао је Путин.

НАТО И ЕВРОПА
Руски председник је нагласио како Москва “високо цени чврсту приврженост српског руководства смеру очувања неутралности земље”, те да годинама “помаже јачању одбрамбених способности Србије, кроз испоруку наоружања и модернизацију војне технике, што ће и даље наставити да чини”.

Путин каже како је Кремљ био “изненађен прилично пасивним реаговањем ЕУ у вези одлуке косовског парламента о трансформисању Косовских снага безбедности у праву војску”, што су, како је оценио, косовски Срби доживели као “директну претњу својој безбедности”.

“Тај потез ствара озбиљан ризик заоштравања ситуације у регији. Тешко да је у интересу ЕУ затварање очију пред таквим једностраним акцијама које грубо крше међународно право, нарочито ако Брисел и даље жели испуњавати своје обвезе посредника у дијалогу између Београда и Приштине”, рекао је руски председник.

Проширење НАТО пакта Путин сматра наслеђем Хладног рата и погрешном и деструктивном војно-политичком стратегијом.

“НАТО данас покушава појачати своје присуство на Балкану. Али тиме само обнавља линије подела на европском континенту. Све то не води јачању стабилности, већ смањењу поверења и раста напетости у Европи”, оценио је Владимир Путин.

Руски председник је за београдску штампу укратко описао своје виђење ситуације у регији, али није навео посебно важне планове због којих долази у Београд, а да их има на уму се могло видети из посебног састанка руског Савета за националну безбедност који је у целости био посвећен Балкану.

ВАЖАН САСТАНАК У МОСКВИ ПРЕ ПУТИНОВОГ ОДЛАСКА У БЕОГРАД
Јуче послеподне је портпарол председника Русије рекао како је Владимир Путин одржао састанак са сталним члановима Савета безбедности Руске Федерације о прилично неочекиваној теми. Нагласак није био на Украјини, ни на односима са Сједињеним Државама, већ о ситуацији на Балкану. Међутим, ништа не изненађује, јер ће нас ускоро ова регија поновно подсетити зашто се назива “буретом барута”, пише руски аналитичар Дмитриј Бавирин.

Састанак сталних чланова Савета безбедности Руске Федерације одржан је иза затворених врата. Можемо само претпоставити које су тезе изречене, али чињеница да је Савет безбедности тему Балкана ставио у средиште свог дневног реда није случајна.

Кад је прошао рат у Грузији, међународни аналитичари су почели да на карти траже следећу тачку где ће се Русија и Сједињене Државе борити за властите интересе. У то време врло мало људи је говорило о Украјини, али се већина стручњака за међународне односе врло брзо сетила да је Балкан регија коју сви сматрају “буретом барута Европе”.

Запад је одлучио да овде треба створити геополитичке напетости, поготово зато што се НАТО у априлу 2009. проширио на штету Албаније и Хрватске, а Москва као да није предвидела да ће се то догодити тако брзо.

Према некима је потрага за таквом тачком у многим аспектима чиста “игра нагађања”, а избор Балкана могао би бити одређен чињеницом да се увек мора пронаћи било која тачка, што и јесте рад аналитичара и стратега.

Након Евромајдана и “Руског пролећа” на Криму, постало је очигледно да километри чланака који су написани нису били узалудни. Од 2014. САД изнова јачају напоре да истисну Русију с Балкана. Штавише, “протеривање” није метафора, него теза коју су много пута отворено спомињали амерички политичари и стручњаци.

Пре три дана је државни секретар Мајк Помпео, говорећи о будућем прикључењу Македоније НАТО пакту, то рекао више дипломатски, али је суштина иста: “Балкан мора бити осигуран за супротстављање злонамерном утицају Русије”.

Уопштено говорећи, било који амерички “јастреб” који говори о “злонамерном утицају Русије” у овој регији би, теоретски, требао задовољити руске патриоте с империјалистичким амбицијама. Наиме, они директно “хвале” Русе, али претерују када је реч о способностима Москве.

У ствари, Балкан је за руску спољну политику дуго времена био споредно подручје где се Москва држала неколико принципа и јавне дипломатије.

Сада је прекасно тражити кривце, поготово зато што имају јака конкретна оправдања о “важнијим граничним случајевима” и зато што су се у решавању тих проблема увек понашали одлучно, укључујући Сирију, која не граничи с Русијом, али је корак до Северног Кавказа који ни по коју цену не сме планути као у време чеченских ратова.

Ипак, амерички лобисти су напорно и свакодневно вештачки повећавали размере руског утицаја на Балкану, али само с циљем да Стејт департмент лакше стави руке на ово подручје, а Конгрес за ове активности издвоји додатна средства.

На медијском плану, дневни ред Балкана није био од велике важности ни за Сједињене Државе ни за Русију, иако су страсти експоненцијално расле. Због тога је Вашингтон провео неколико врло успешних специјалних операција како би “истиснуо” Русију. Деловао је оперативно и плански и већ пре неколико година је за Москву било прекасно за плакање. Је ли могуће да је Русији сада остало само да призна пораз, успркос топлим речима Владимира Путина о пријатељству са српским и свим народима Балкана?

Главни плен Запада је, наравно, Црна Гора. Међутим, то је био најлакши посао за одрадити. Тачно је да је значајан део црногорског друштва наглашено проруски оријентисан и противи се НАТО пакту. Русија је чак имала улогу у тој “народној дипломатији”. Али у Црној Гори је владао Мило Ђукановић, који од 1990. земљу држи у својим канџама, такорећи од када је постао Милошевићево створење. Сада је он председник, али како год се назива његов тренутни положај то уопште није битно, јер Ђукановић у Црној Гори има апсолутну моћ, политичку и ону какву има “boss dei due mondi”, владар два света који из планина Сицилије управља криминалним активностима Cosa Nostra-е широм планете.

Ђукановић је Црну Гору увео у НАТО што је пре могуће, упркос протестима локалног становништва. Истовремено је потпуно очистио опозицију, користећи се неутемељеним оптужбама за “покушај државног удара за рачун Москве”. Сада је Црна Гора најпослушнија НАТО земља на Балкану.

Следећа у низу је била битка за Македонију. Она се може поделити у две фазе. Споља подстакнуту кризу владе и долазак на власт Зорана Заева који одмах доводи у питање територијални интегритет републике и мења уставно име земље. Грке и Македонце су НАТО владари присилили да дођу до споразума у спор око оставштине Александра Македонског, који је трајао неколико деценија и заустављен је пре неколико месеци, отварајући пут Скопљу за улазак у НАТО. Истина, становништво је нешто покушало да учини, али је парламент с коалиционом већином такозваних социјалдемократа са странкама македонских Албанаца игнорисао референдум о преименовању Македоније. У Вашингтону и НАТО-у се нису претерано бринули око правних питања, када је у питању “спас мале земље од руског утицаја”.

Сада је на реду посебна прича с Босном и Херцеговином. Заправо говоримо о земљи која је конфедерација под спољном контролом, што је резултат рата и Дејтонског споразума. Овај споразум објективно спречава БиХ да се развија и да се креће у било ком правцу, али у очима Москве то може бити корисно. Наиме, Бошњаци и Хрвати желе бити са Западом, али Срби сматрају да би у било каквом новом устројству с променом устава били преварени и радије стоје где јесу, користећи своје право вета.

Прошле јесени је Милорад Додик, који у свакој прилици наглашава своју геополитичку оријентацију према Русији, релативно лако поново изабран за лидера Републике Српске у БиХ. Атлантисти су отворено сумњали у његову победу, али се, успркос присутности сопствених агената у РС, нису усудили ићи даље. На Западу се неоправдано поносе чињеницом да су они ти који су “окончали рат у Босни”. Сада се боје да ће оштрим или било каквим поступцима ревизије Дејтонског споразума регију поново гурнути у крвопролиће.

И сигурно ће се све погоршати ако Додик, који чврсто седи у својој столици, крене испуњавати за сада реторичка обећања да ће прогласити независност РС ако Босна и Херцеговина крене према НАТО пакту, ако заједничка средишња власт призна Косово или ако види да се покушава извести “обојена револуције” на подручјима БиХ која држи под контролом.

Дакле, остаје Србија, која је великим делом заробљена западним структурама. Вероватно би се и тамо процес потпуно довршио, будући да су неке српске интелектуалне елите већ прешле на антируску страну, али су постојале две препреке.

Прво, иако неочекивано, тактика председника Александра Вучића да седи на две столице, пријатељству с Русијом у тежњи за ЕУ, је деловала. Деловала је у смислу да му је омогућила да задржи и популарност у народу и лојалност Бриселу. У другим околностима би Вашингтон свакако покушао да смени Вучића неким ко је идеолошки близак америчкој агенди, али постојећа равнотежа интереса одговара Европској унији, којој је Србија много ближа него Сједињеним Државама. Стиче се утисак да су Европљани уверили Американце да “ситуацију не поправљају док се не сломи”, па Вучићу нису извукли другу столицу.

Друго, због уласка Хрватске у НАТО војска се морала ускладити с “атлантским стандардима”, што значи да је Хрватска морала обновити војску, а истим путем су одмах кренули и у Србији. Вучић се тренутно приказује као “прагматик” и не жели свађу са Западом. Но своја темељна уверења не може променити, а она су иста од почетка његове политичке каријере.

Хронично инсолвентан Београд овај проблем може да реши само у Москви и преговори о томе како ће тачно руски стручњаци и одбрамбени комплекси унапредити српску војску трају већ месец дана.

То су заједничке геополитичке карте на Балкану. Међутим, не треба мислити да се Савет безбедности Руске Федерације окупио само како би их поновно размотрио. Шаховским речником, НАТО је у регији појео руског топа, али су се померили амерички пијуни и Москва сада улази у средиште игре.

“На Балкану не само да мирише, него смрди на нови рат. Иако би се могло рећи да је Србија војну реформу започела углавном због Хрватске, обновљена војска би се могла искористити у друге сврхе”, верује Дмитриј Бавирин, али опасност више не види у могућем сукобу Србије и Хрватске, што је логично, већ на југу регије, на Косову.

Самопроглашено Косово је напокон измакло контроли, игноришући мишљење и ЕУ и НАТО пакта. Његову владу предводи човек изабран уз слогане “уједињења албанских земаља”. Његови милитанти су претворени у пуноправну војску, а дипломате косовских Албанаца су се окренуле глупој уцени и потпуно закопали идеју размене територија са Србијом на етничкој основи, тражећи од Београда три заједнице, Прешево, Медвеђу и Бујановац где су Албанци изгубили рат 2001. године, а за ове територије би се Приштина требала одрећи готово исте територије северно од Ибра.

Чињеница да се “нешто догађа” око самопроглашене републике јасно илуструје и податак да је од октобра претпрошле године 11 земаља повукло признање независности Косова, први је био Суринам, а последњи, Мадагаскар. Али да би руски медији обратили пажњу на ову “уклету земљу”, као да се мора почети пуцати. До сада је све на нивоу одређених политика, али то је само за сада.

Сада говоримо о непосредној, иако не претераној претњи по безбедност Србије. Власти у Београду, за које је постало уобичајено да им војска због албанских провокација на административној линији буде на опрезу, није се могла не обратити Москви барем за савет, а највероватније и за активнију подршку.

Медији управо преносе вест да ће питање Косова бити кључна тема расправе између руског председника и домаћина у Београду, а успут се спомињу “Турски ток” и други облици сарадње. Као што је био случај с јуче одржаном седницом Савета безбедности Руске Федерације, о којој медији немају никаквих сазнања, вероватно ће бити исто и након посете Путина Београду. Новинари ће чути оно што требају чути, а садржај разговора иза затворених врата ће остати непознаница и тек ће се следећих недеља и месеци можда моћи наслутити с којим интензитетом се Русија “враћа” на Балкан, обзиром да ранији утицај није ни приближан ономе каквог годинама имају Европска унија и САД, иако потоњи у мањој мери од њихових европских савезника.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 17. јануар 2019.