Танасковић: Полумесец и шаховница се разилазе

Историја већ почиње да кажњава оне који су се оглушили на опомене некадашње садашњости

„Нерјешиви проблеми с данашњом политиком интегрализма настају, међутим, због тога што се из те бошњачке и сарајевске визуре не увиђа озбиљност и једнака политичка утемељност захтјева национално других, односно превиђа се да данас више напросто не постоји могућност да се ти други придобију за интегралистички концепт Босне и Херцеговине.“

Наведена констатација преузета је од Ивана Ловреновића, из злослутно насловљене књиге „Босна и Херцеговина. Будућност незавршеног рата“ (2010), коју је он сачинио у коауторству са Миљенком Јерговићем.

Иако се Ловреновић никако не би могао сматрати великосрпским националистом, изгледа да за његове трезвене судове још увек нема слуха у бошњачком Сарајеву, али ни у званичном Загребу, где је ова значајна књига објављена.

Запенушана, гневна и неодмерена реаговања и обиље морбидних „честитки“ поводом обележавања Дана Републике Српске ( „наци-журке у славу творевине настале на геноциду и злочинима“), у којима фрустрација услед немоћи да се предузме физичка агресија шикља у отровним млазевима вербалног насиља, још једном су показали да у претежном делу бошњачке политичке елите (то је уобичајени термин, а о каквој је елитности реч сведочи управо поменута реторика) и даље тврдоглаво опстаје опасна илузија о томе да је унитарна Босна (и Херцеговина) пожељна и могућа, само да није србочетништва, Републике Српске и непоћудног Милорада Додика.

„Неуставни карневал“ у Бањој Луци толико је раздражио заговорнике, а заправо главне разграђиваче неке евентуално могуће заједничке државне заједнице Бошњака, Срба и Хрвата, да су се њихове поруке код најострашћенијих спустиле до степена зоолошког расизма ( „ту је био и син Ратка Младића, симбола злочина и геноцида, чисто да се оњуше темељи тог ентитета“).

Какве обећавајуће претпоставке за саживот у „јединственој БиХ“, заснованој на демократском принципу „један човек, један глас“! А зна се кога (нај)више има…

Не треба се, иначе, чудити томе што су неке међу најотровнијим инвективама против свечаности у Бањој Луци потписане српским именима, јер и то је у логици „интегралног босанства“, оног неокалајевског. Као, уосталом, својевремено и у Добровољачкој улици…

Сред свега овога, а заправо и нешто пре крешенда заслепљене нетрпељивости, изазваног прославом Дана Републике Српске, пред очима и у мислима спонтано ми се јави сећање на један драги лик из нашег „претходног живота“.

Ејуб Штитковац (1947-2008), арабиста, новинар, публициста и књижевник, беше ми колега са студија оријенталистике у Београду, током друге половине шездесетих година прошлог века. Ејуб је, као и многи његови сународници, вером био муслиман, национално Бошњак, а политички Југословен. Пре свега, био је добар и племенит човек.

Пишући некролог свом прерано отишлом колеги, Ненад Бриски је с разлогом истакао да је Штитковац био „изнад сваке мржње и далеко од сваке поделе – верске или националне“, „светао лик у мрачним временима“.

Рођен у Жепи, школовао се у сарајевској медреси за имама, једно време је чак и обављао ту дужност, живео неко време у Словенији, а потом се преселио у Београд, где је остао до краја живота, делећи са Београђанима добро и, у оно време више и издашније, зло.

Као новинар, радио је за Борбу, Нашу Борбу и за Радио Југославију, а био је и дописник Дојче велеа.

Стекао је завидан професионални и јавни углед, посебно у тзв. „грађанским“ круговима престонице. Увек је, пристојно и одмерено, али јасно и непоколебљиво, говорио онако како је мислио.

Режим Слободана Милошевића није му био по вољи, што није скривао. Тешко је проживљавао трагедију Босне и Херцеговине, те Андрићеве „земље мржње“, а за њега изневерених и проневерних љубави. Напосе је дубоко и тихо патио због усуда своје родне Жепе. О свему што се преко Дрине догађало имао је чврст став, што је дошло до снажног уметничког израза у недовољно познатом Ејубовом роману Зловрх (2005), као и у његовој пренапрегнутој, дрхтавој поезији.

Друговао сам и разговарао са Ејубом у данима који су за све нас били најмучнији и стављали нам савест на најтеже пробе. Ти отворени разговори, у којима се нисмо увек слагали, немерљиво су ми помагали да боље и потпуније схватим, онолико колико је људски било могуће, суштину босанске драме.

Зашто сам се свог пријатеља из младости сетио баш у ове дане?

Једним поводом који би, при инфлацији „великих вести“ које нас стално запљускјују, могао изгледати безначајан и чудан. А није…

Ејубов глас ми се јавио онога дана кад медији пренесоше вест да су чланови Председништва БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић давање сагласности на именовање Зорана Тегелтије, српског кандидата за председавајућег Савета министара, условили одустајањем Републике Српске од противљења формалном ступању БиХ на пут интегрисања у НАТО.

Навикнутост на то да се у политичком животу БиХ непрестано и комотно размењују утуци, условљавања, оспоравања и претње учинила је да се поприлично огугла на разне апсурде и да се мерила друштвене нормалности, па и самог чаршијског реда, осетно релативизују. Тако се и ова уцена могла доживети као нешто рутинско у сарајевско-бањалучком надгорњавању. Па ипак, није ли она парадигматични доказ тешке поремећености система вредности и свих рационалних мерила код оних који тврде, и друге убеђују, да им је на срцу добробит целовите БиХ?

Може ли се у исту раван ставити избор мандатара Савета министара, као ефемерни сегмент дневног политичког живота, и чврсто опредељење читавог једнога народа, засновано на крајње озбиљним политичким и колективнопсихолошким разлозима?

И, ту долазимо до Ловреновићеве констатације са почетка овог текста. А ја се сетих једног разговора са својим другом Ејубом. Испричао ми је, наиме, зашто својевремено није успео да добије обећани и договорени интервју Алије Изетбеговића, ако се не варам, за Борбу.

Било је то у време кад је рат куцао на врата БиХ. Ејуб је, како ми тада рече, пре почетка разговора за новине, замолио лидера СДА и предводника Муслимана за слободу да му претходно нешто лично каже, „као Бошњак Бошњаку“, са чиме се овај предусретљиво сагласио. Био је, међутим, непријатно изненађен кад му је млади Бошњак поверио (не само) своју забринутост пред наговештајима да би се „муслимански полумесец и хрватска шаховница“ поново могли увезати у савез против трећег народа у БиХ, а да, ако до овога заиста дође, Алији Изетбеговићу и његовим следбеницима, „када садашњост постане прошлост“, бошњачка историја то неће опростити.

Од интервјуа после тога не би ништа, али је Ејубу било важније то што је дошао у прилику да аутору Исламске декларације у лице каже оно што му је одавно притискало душу.

Мога друга више нема, а нема ни Алије, али Ејубове најгоре слутње не само да су се обистиниле, већ речи његове клетве одзвањају несмањеном актуалношћу и данас. Као да се ништа није променило. А ипак јесте…

Данас, пре свега, постоји Република Српска, и то већ пуних 27 година, бошњачки члан Председништва је прилично непознати Шефик Џаферовић, а не Алија, па чак ни Бакир Изетбеговић, док Жељко Комшић, са седам живота, најблаже речено, не ужива поверење већине бројчано озбиљно истопљеног хрватског народа у БиХ.

Историја већ почиње да кажњава оне који су се оглушили на опомене некадашње садашњости. Па ипак, њихови наследници као да су слепи за непомерљиве чињенице, оне на које указује и Иван Ловреновић.

Како у бошњачком Сарајеву, тако, изгледа, и у Загребу.

Бошњачки политичари настављају да сањају унитаристички сан у свом скученом менталном забрану, док босанскохерцеговачки Хрвати никако да превазиђу ћорсокак политичке схизоидности, раздирани сукобом дивергентних животних интереса у БиХ и императивног мандата из националне матице, да се увек и по сваку цену мора бити против Срба. А што је Федерација парализована, то је већ друга ствар и као да није њихова брига…

После (привидних) наговештаја да би се, са ХДЗ на власти, у Загребу нешто могло променити, очигледно је да горњоградска политичка врхушка нема ни чврсте воље ни снаге да учини одлучнији отклон од линије месићевске „пробосанске коректности“. О некој истинској емпатији за сународнике у БиХ да и не говоримо.

Хрватски амбасадор у БиХ Иван Дел Векио (Vechio) експресно је смењен, јер је, пред крај мандата (изгледа да је током њега нешто схватио) 9. јануара био у Бањој Луци, а медијски се разапиње председник ХДЗ БиХ Драган Човић који већ одавно покушава да се понаша у складу са стварним интересима својих хрватских сународника и бирача. То свакако нису они исти „Хрвати“ који су у Председништво БиХ угурали Жељка Комшића.

За неизбежног Иву Банца Човић баш зато већ „одавно није хрватски политичар и не заступа интересе хрватског народа, него своје особне и српске“.

Од хрватског премијера Пленковића се захтева „одрицање од Човића“, као да је реч о ХДЗ Медвешчака или Прекрижја, што је чак и за њега било превише, па је указао на то да је ХДЗ БиХ независна од ХДЗ Хрватске, а да је Човић и раније одлазио у Бању Луку. За разјарене „хрватобосанце“ и, наравно, Бошњаке, смењивање велепосланика није довољно и тумачи се као изнуђени тактички маневар Загреба и замазивање очију. Задовољио би их једино Човићев скалп.

Заменик Председавајућег већа министара Вјекослав Беванда не штеди речи и понашање бошњачких политичара описује као „мржњу која извире из острашћених иступа“ и која је „зрцало у коме се јасно види стање умова, тешка бесперспективност, одсутност поштовања и непостојање капацитета за договор“. И тако се то, ето, стално врти у круг… онај зачарани из кога се не назире излаз. А све зато што се не жели признати или не може разумети како се у њега ушло.

Мом другу Ејубу Штитковцу то је на време било јасно, али…

У зависности од тога коју партикуларну националну „истину“ заступају и за какве се циљеве залажу, аналитичари босанскохерцеговачких (не)прилика различито тумаче разлоге избијања рата у овој бившој југословенској републици.

У школи су нас на часовима историје вазда учили да треба разликовати суштинске узроке од непосредних повода неких догађаја. У погледу повода, односно искри које су непосредно, на терену укресале пламен и покренуле говор оружја у БиХ може бити, и има, више мишљења. За неке је то убиство српског свата на Башчаршији, за друге подизање српских барикада у Сарајеву, па снајперски пуцњи на масу окупљену на Мариндвору, упад хрватских бојовника у Сијековац…

Међутим, узрок избијања рата у наративу бошњачког и хрватског националног корпуса једнодушно се види у наводној агресији ЈНА (читај Србије) на БиХ, а никако у објективно „полемогеним“ политичким одлукама које су Муслимани и Хрвати донели и спровели против воље и егзистенцијалних интереса Срба, као трећег конститутивног народа. При томе је хладно одбијен предлог да се проблем изнесе пред Савет за питања успостављања равноправности народа и народности СР БиХ, а референдум о самосталности и независности национално и верски дубоко подељене земље ( узгред, правно нерегуларан) цинично је спроведен као да се радило, рецимо, о Мађарској или Француској, у складу са формално демократским, грађанским начелом „један човек – један глас“!

Тим насилним чином мајоризације укинута је било каква могућност за дијалог и договор о будућности БиХ као заједничке државе и раскриљена врата рату и свим страхотама које он носи, у коме нико није потпуно невин и безгрешан, а у коме страдају сви.

Мимо сучељених и непомирљивих „истина“, то је историјска, чињенична реалност коју није могуће побити никаквом фризираном „аргументацијом“ и тенденциозном аналитичком селективношћу, а трајно наметнути заглушујућом квазинаучном и медијском пропагандом о кривици само једне стране.

Уз велику штету и цену, живот на крају увек надвлада сопствени фалсификат. А он се у БиХ упорно фалсификује и даље…

Тврдоглаво и опсесивно се настоји продужити опстајање бошњачко-хрватске антисрпске коалиције, не допустити политичко развезивање двеју фактички развезаних застава о којима је Ејуб Штитковац пре скоро три деценије забринуто говорио Алији Изетбеговићу.

Отуд поред осталог, и суманути покушај уцене: Тегелтија или НАТО! И тако клетва једног честитог и далековидог Бошњака и даље лебди над Босном.

Докле?

 

Извор sveosrpskoj.com, 17. јануар 2019.