Oči koje pozivaju na borbu

Zar dečiji pogledi treba da nas podsećaju da ih sačuvamo, ne samo od bajoneta, nego i od ropstva, poniženja, pa i besmislenosti?

Na izložbi fotografija „Deca Donbasa“, autora Irine Laškevič i Dena Levija, otvorene 16. januara 2019. godine u galeriji Kvaka 22 u Beogradu, predstavljene su crno-bele portretne fotografije dece iz zaraćenih područja Donbasa, snimljene 2014. godine, u jeku najvećih ratnih razaranja.

Stradanje dece evocira najdublje užase rata, a sam rat u Donbasu priziva osećanje srodnosti sa našom sopstvenom istorijskom sudbinom – sudbinom jednog ne tek lokalnog, nego civilizacijskog pograničja. Srodnost Srbije i Novorusije nije samo krvna – obeležena genima na ovo tlo izbeglih srpskih doseljenika-graničara koje je opisivao Miloš Crnjanski u Drugoj knjizi Seoba – već i istorijska i iskustvena, obeležena kontinuiranim vojnim i identitetskim nasiljem od strane zemalja Zapada.

Vremena se menjaju, centri moći na političkom Zapadu povremeno se prestrukturišu, ali to ne utiče na sudbinu ovih ključnih tačaka civilizacijskog pograničja, koje umesto mesta plodotvornog dodira sa potencijalima saradnje i prožimanja, ostaju trajno mesto sukoba.

DUHOVNI RAT
Srodnost o kojoj je reč nije samo srodnost po istorijski kontinuiranom iskustvu stradanja, koje na važan način oblikuje kulturni i nacionalni identitet stanovništva ovih krajeva, nego i po zajedničkom neprijatelju i strukturalno identičnim mehanizmima njegovog delovanja – kako na političko-ekonomskom i vojnom, tako i na kulturno-identitetskom planu. Upravo ovaj kulturno-identitetski plan nasilja i manipulacije više govori o pravoj prirodi pretnje, nego njen – nimalo zanemarljiv – prostorno-resursni, ekonomski ili bezbednosni aspekt, premeštajući ga na plan svojevrsnog duhovnog rata.

Takođe, prisećanje na ratnu sudbinu pograničnog Donbasa – tog prelepog i prebogatog prostora, poput Balkana jednog od bisera Evroazije – podseća nas na jednu često zanemarivanu osebenost sveruskog – ne samo ovog neposredno pograničnog – društvenog ustrojstva, pa i društvenog mentaliteta, koji je umnogome oblikovan ratom i koji poseduje ozbiljne elemente vojnog poretka.

Dokumentarna izložba pod nazivom „Deca Donbasa” u galeriji „Kvaka 22” u Beogradu, 16. januar 2019.

Ruska zemlja krije milione nesahranjenih ruskih (ali i zavojevačkih!) vojnika, koji nisu ostali sahranjeni toliko zbog nebrige koliko zbog intenziteta ratnih sukoba, gde za sahranjivanje nije bilo prilike. „Stepa će se pobrinuti“, navodno je rekao veliki pesnik Velimir Hlebnjikov, ostavljajući za sobom svog umirućeg saputnika – rečima koje nisu toliko surove i fatalističke koliko proročke za sudbinu ruskog naroda vekovima unazad.

A da li je taj narod primarno sam kriv za svoja stradanja i koliko ih je svojim delovanjem ili nedelovanjem prizivao lako je videti već iz površnog poznavanja ruske i evropske istorije, od bilansa odbrambenih i osvajačkih ratova sa svake od mogućih strana. Ali predrasude o ruskoj surovosti i mazohizmu, o ruskoj „pretnji“ su jače od znanja i činjenica, i nikada u onom i dalje dominantnom delu sveta – nikada! – neće biti prevladane.

POGLED KOJI POZIVA I PRIZIVA
Težnja ka jakom lideru, čvrstoj državnoj organizaciji (posebno u oblasti administracije i bezbednosti) i duhovno-moralnoj osnovi kolektivnog postojanja, i dalje će biti tumačena kao sklonost autoritarnosti i kolektivističko-totalitarnom modelu svesti, a ne kao proizvod objektivnih okolnosti – neophodnosti stalne pripremljenosti za odbrambeni rat i očuvanje sopstvene nezavisnosti, uključujući i identitetsku, neodojivu od očuvanja golih života.

Podseća li nas to na nas same ili smo se već toliko zaboravili, uljuljkujući se u iščekivanju da će nas romano-germanska Evropa (uz neophodan blagoslov neprežaljene Amerike!) konačno prigrliti na svoja nedra, oprostivši nam što nas je vekovima kažnjavala zato što smo napravili „pogrešan“ civilizacijski izbor? I da će nas prihvatiti bez da taj civilizacijski izbor korenito izmenimo.

Zar treba da nas ova deca iz Donbasa podsećaju na to, njihovi pogledi da nas pozivaju i prizivaju da se setimo – ako ništa da se prosto setimo? Da se setimo ljubavi i naše dužnosti da njihove lepe i otvorene oči – ruske, srpske i dece svih slobodnih naroda – sačuvamo ne samo od bajoneta, nego i od ropstva, poniženja, pa i od besmislenosti. Da ih zaštitimo na sve načine i da stvaramo svoj svet, svet hrabrih i slobodnih, a ne ropstva tiranima ili Zlatnom teletu. I nikome ne bismo smeli da se izvinjavamo zbog toga.

Jedna od fotografija sa izložbe ,,Deca Donbasa”

Njihove oči su nas gledale i gledaće nas do kraja ovog našeg divnog i užasnog sveta, iz koga ćemo izneti – preobraženo – samo ono što smo pravdom u njemu stekli.

 

Vladimir Kolarić je teoretičar umetnosti i kulture, docent na Visokoj školi za komunikacije i autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard