Очи које позивају на борбу

Зар дечији погледи треба да нас подсећају да их сачувамо, не само од бајонета, него и од ропства, понижења, па и бесмислености?

На изложби фотографија „Деца Донбаса“, аутора Ирине Лашкевич и Дена Левија, отворене 16. јануара 2019. године у галерији Квака 22 у Београду, представљене су црно-беле портретне фотографије деце из зараћених подручја Донбаса, снимљене 2014. године, у јеку највећих ратних разарања.

Страдање деце евоцира најдубље ужасе рата, а сам рат у Донбасу призива осећање сродности са нашом сопственом историјском судбином – судбином једног не тек локалног, него цивилизацијског пограничја. Сродност Србије и Новорусије није само крвна – обележена генима на ово тло избеглих српских досељеника-граничара које је описивао Милош Црњански у Другој књизи Сеоба – већ и историјска и искуствена, обележена континуираним војним и идентитетским насиљем од стране земаља Запада.

Времена се мењају, центри моћи на политичком Западу повремено се преструктуришу, али то не утиче на судбину ових кључних тачака цивилизацијског пограничја, које уместо места плодотворног додира са потенцијалима сарадње и прожимања, остају трајно место сукоба.

ДУХОВНИ РАТ
Сродност о којој је реч није само сродност по историјски континуираном искуству страдања, које на важан начин обликује културни и национални идентитет становништва ових крајева, него и по заједничком непријатељу и структурално идентичним механизмима његовог деловања – како на политичко-економском и војном, тако и на културно-идентитетском плану. Управо овај културно-идентитетски план насиља и манипулације више говори о правој природи претње, него њен – нимало занемарљив – просторно-ресурсни, економски или безбедносни аспект, премештајући га на план својеврсног духовног рата.

Такође, присећање на ратну судбину пограничног Донбаса – тог прелепог и пребогатог простора, попут Балкана једног од бисера Евроазије – подсећа нас на једну често занемаривану осебеност сверуског – не само овог непосредно пограничног – друштвеног устројства, па и друштвеног менталитета, који је умногоме обликован ратом и који поседује озбиљне елементе војног поретка.

Документарна изложба под називом „Деца Донбаса” у галерији „Квака 22” у Београду, 16. јануар 2019.

Руска земља крије милионе несахрањених руских (али и завојевачких!) војника, који нису остали сахрањени толико због небриге колико због интензитета ратних сукоба, где за сахрањивање није било прилике. „Степа ће се побринути“, наводно је рекао велики песник Велимир Хлебњиков, остављајући за собом свог умирућег сапутника – речима које нису толико сурове и фаталистичке колико пророчке за судбину руског народа вековима уназад.

А да ли је тај народ примарно сам крив за своја страдања и колико их је својим деловањем или неделовањем призивао лако је видети већ из површног познавања руске и европске историје, од биланса одбрамбених и освајачких ратова са сваке од могућих страна. Али предрасуде о руској суровости и мазохизму, о руској „претњи“ су јаче од знања и чињеница, и никада у оном и даље доминантном делу света – никада! – неће бити превладане.

ПОГЛЕД КОЈИ ПОЗИВА И ПРИЗИВА
Тежња ка јаком лидеру, чврстој државној организацији (посебно у области администрације и безбедности) и духовно-моралној основи колективног постојања, и даље ће бити тумачена као склоност ауторитарности и колективистичко-тоталитарном моделу свести, а не као производ објективних околности – неопходности сталне припремљености за одбрамбени рат и очување сопствене независности, укључујући и идентитетску, неодојиву од очувања голих живота.

Подсећа ли нас то на нас саме или смо се већ толико заборавили, уљуљкујући се у ишчекивању да ће нас романо-германска Европа (уз неопходан благослов непрежаљене Америке!) коначно пригрлити на своја недра, опростивши нам што нас је вековима кажњавала зато што смо направили „погрешан“ цивилизацијски избор? И да ће нас прихватити без да тај цивилизацијски избор коренито изменимо.

Зар треба да нас ова деца из Донбаса подсећају на то, њихови погледи да нас позивају и призивају да се сетимо – ако ништа да се просто сетимо? Да се сетимо љубави и наше дужности да њихове лепе и отворене очи – руске, српске и деце свих слободних народа – сачувамо не само од бајонета, него и од ропства, понижења, па и од бесмислености. Да их заштитимо на све начине и да стварамо свој свет, свет храбрих и слободних, а не ропства тиранима или Златном телету. И никоме не бисмо смели да се извињавамо због тога.

Једна од фотографија са изложбе ,,Деца Донбаса“

Њихове очи су нас гледале и гледаће нас до краја овог нашег дивног и ужасног света, из кога ћемо изнети – преображено – само оно што смо правдом у њему стекли.

 

Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, доцент на Високој школи за комуникације и аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард