Jednom prilikom pesnik Matija Bećković je rekao da je Josip Broz ostao “veliki čovek bez dela”, poput znamenitih operskih pevača pre pronalaska sprava koje snimaju zvuk.
Tita će, nešto pre smrti, na Brionima posetiti stari ratni drug, Svetozar Vukmanović Tempo, i pitao ga je:
— Šta je s Jugoslavijom?
— Nema više Jugoslavije! – odgovorio je Tito.
— A šta je sa Partijom?”
— Nema više ni Partije.
I zaista, u suton života, Broz ne samo da je ostao bez onog što je stvorio, već je ostao i bez žene i bez drugova. Bio je potpuno usamljen. U svom redovnom zaključnom izveštaju za 1978. godinu britanski ambasador javlja šefovima u London:
— Tito je potpuno sam!
Njegova usamljenost je bila vidljiva i na proslavi trideset pete godišnjice bitke na Neretvi. Pored njega, na ovoj velikoj svečanosti nije bilo nikoga od njegovih najbližih saboraca. Samo aktuelni funkcioneri. Koča Popović je odavno bio u njegovoj nemilosti. Nije bilo ni Peke Dapčevića, legendarnog komandanta Druge proleterske divizije.
Usred govora, Tito je glasno upitao:
— Zašto ovde nema Peke Dapčevića? Smesta mu pošaljite helikopter.
To su i uradili, ali Peko je odbio da dođe.
Pored njega više nije bila ni fizioterapeutkinja, izvesna D. G, oko koje su se ispletale razne priče i legende o njenom boravku “u tajnom Titovom carstvu”. Pogotovu posle Brozovog puta u Sovjetski Savez, Severnu Koreju i Kinu, kada se D. G. pojavila odmah uz Tita i Brežnjeva, na polaganju venca na grob Neznanoga junaka, ispod zidina Kremlja.
Njenom pojavom mnogi su objašnjavali i definitivan razlaz sa Jovankom. Tito je, inače, bio čovek jakih strasti u hrani i piću, u ljubavi i mržnji, u donošenju značajnih odluka i u odnosima u porodici, sa saradnicima i osobljem.
“Tito ume u potpunosti da uživa život”, napisao je Dobrica Ćosić posle zajedničkog putovanja na “Galebu”, kada su 1961. obilazili afričke zemlje.
— Taj se čovek ne odriče nijednog zadovoljstva. Ni u čemu nije asketa. A u prvom redu ne u strasti za vlašću – dodao je veliki pisac.
Ženio se tri puta, a imao je i dve žene sa kojima je živeo u vanbračnoj zajednici. Prvi put se oženio Pelagijom Denisovom Belousovom, i to u pravoslavnoj crkvi, zbog čega je, naravno, prešao u pravoslavlje, 1918. godine. Pelagija je bila lepa devojka, kao, uostalom, i sve Titove žene.
U jednoj od svojih ispovesti Tito će reći: “Svaka od mojih žena bila je u vrijeme kada sam ju upoznao djevica i naivna ovčica. U braku se svaka pretvorila u lavicu, jer sam cijenio i poštovao njihovu osobnost. Kada su lavice počele gristi, morao sam ih krotiti, što je prilično teško i dovodilo je do mnogih nesporazuma.”
Posle razlaza sa Pelagijom, koja mu je rodilo sina Žarka, nikada je nije spominjao i sa njom nije ni tražio kontakt. Jedino joj je obezbedio penziju za predratni revolucionarni rad. Umrla je aprila 1968. godine.
U oktobru, Tito se oženio dvadesetdvogodišnjom Nemicom Elzom Johanom Kenig, koja je pod pseudonimom Lucija Bauer radila u Kominterni kao montažerka radio-aparata i živela u čuvenom hotelu “Luks”. Njihov brak je bio kratkotrajan. Tito po zadatku odlazi za Pariz i Jugoslaviju, a s jeseni 1937. NKVD je Luciju Bauer optužio da radi za Gestapo. U decembru te godine je bila i streljana.
U Moskvi je Tito neko vreme bio i sa Canom Babović. Ljubav je bila kratkog veka, ali je sa Canom ostao u prijateljskim odnosima do kraja njenog života.
Treća Titova životna saputnica bila je Herta Has, studentkinja ekonomije iz Maribora, rođena 1914. godine u Slovenskoj Bistrici. Ova zgodna, elegantna i inteligentna žena bila je izuzetno predana Partiji. Govorila je više jezika i sa lakoćom je i pre i za vreme rata obavljala najkomplikovanije partijske zadatke. Posle rata nastanila se u Beogradu, gde se udala i rodila dvoje dece. Prema Titu je sačuvala suzdržan, ali dostojanstven stav, pri čemu nije nikada zaboravila da je otac njenog prvorođenog sina, Aleksandra Miše Broza.
Do definitivnog prekida između Herte i Tita došlo je prvih godina po izbijanju rata u Jugoslaviji. Pojedini istraživači Titovog života tvrde da je ova veza počela da se klima kada se u Zagrebu, uoči rata, pojavila studentkinja francuskog, Davorjanka Paunović Zdenka. O njoj je Tito govorio: “Nadimak sam joj dao po studencu koji predstavlja nepresušiv izvor bistre i hladne vode. Obično izvire ispod kakvog kamena i čovjeka usrećuje već pogled na njega. A Zdenka je bila neiscrpan izvor mojih ideja i moje intelektualne, revolucionarne i političke aktivnosti. Bila mi je izvor inspiracija i tjelesnog zadovoljstva.”
Davorjanka se sa Titom upoznala u kući Stele i Josipa Kopiniča Vazduha, kod kojih je bila na radio-telegrafskom kursu kako bi se osposobila za komunikaciju sa Moskvom.
Kada je Broz prešao u Beograd, već su bili u bliskoj vezi. Tokom celog rata nisu se razdvajali. Iako je bila Titova sekretarica, niko iz njegovog okruženja je nije voleo. Tvrdili su za nju da je bila “živčana paničarka”, da se ponašala agresivno i bahato.
Marijan Stilinović, sekretar partijske ćelije pri Vrhovnom štabu, u svojim sećanjima piše da se jednog dana odlučio da Titu otvoreno kaže šta on i drugovi misle o Zdenki.
“Znam, Marijane, stidim se” – odgovorio je Tito, “a što da radim, kad bez te žene ne mogu izdržati ni minutu!”
O njoj je, njen prvi momak, general Jovo Kapičić i pred smrt govorio: “Imala je takav osmeh, takve oči, koje nikako ne mogu zaboraviti.”
Vladimir Dedijer piše da je jedan Titov pratilac zahtevao njeno isključenje iz partije zbog neprimerenog ponašanja. Ali, Tito je ostao nepokolebljiv: “Ja bez nje ne mogu! Radite što hoćete!”
“Malo-pomalo”, piše Dedijer, “otkrila mi se istina: u partizanskim jedinicama postojale su stroge kazne za sve prestupnike na području ljubavi, osim za one koji su te propise doneli.”
Zdenka je umrla 1. maja 1946. godine na Golniku kod Kranja, gde ju je Tito poslao u nadi će se tu izlečiti od tuberkuloze. Imala je samo 27 godina kada je umrla. Sahranio je u bašti Belog dvora kako bi ostala u njegovoj blizini.
Po svemu sudeći, vođa jugoslovenske revolucije se brzo oporavio od gubitka Davorjanke. I, po svedočenju Jože Pirjevca, piše pokajničko pismo Herti Has i moli je da mu se vrati. Dobio je kratak odgovor:
“Dragi moj, Herta Has pred muškarcem kleči samo jednom!”
Hroničari Titovog ljubavnog života nadalje kažu da se zaljubio u Zinku Kunc, svetski poznatu opersku pevačicu. Za nju kažu da je bila žena blistave lepote i kraljevskog ponašanja. Svetska diva nije podlegla čarima maršala i svoju ljubav je poklonila generalu Ljubomiru Iliću, proslavljenom španskom borcu.
Utehu posle odbijanja Herte Has i Zinke Kunc, Tito pronalazi u domaćici njegove rezidencije, Jovanki Budisavljević.
Po svim relevantnim dokumentima, drugaricu Jovanku u Titovo okruženje doveo je Ivo Krajačić Stevo. Po onom principu – neka priroda uradi svoje. Stevo Krajačić će, inače, doživotno ostati rezident sovjetske tajne službe.
ŠPIJUNSKA POSLA
Josip Kopinič je za života u više navrata tvrdio da je Krajačić Jovanku sredinom 1945. godine poslao u Moskvu, gde je devet meseci pohađala obaveštajnu akademiju “F. E. Đeržinski”. “Kada se vratila, Stevo ju je smesta postavio za Titovu domaćicu”, govorio je Kopinič. Navodno je to učinio po nalogu sovjetskih šefova, koji su želeli da imaju poverljivu osobu u Titovoj blizini.
Izvor Večernje novosti, 21. januar 2019.
