D. Kovačev: Domovina severnih Srba bez samoopredeljenja ili autonomije

Da su odlučnije tražili pravo na samoopredeljenje, vrlo je moguće da bi i severne Srbe proglasili za “podljude”

Uprkos zabrane jezika u školama i propovedi u crkvama na teritoriji nemačke imperije, severni Srbi nisu klonuli duhom, već su nalazili načina da brane svoja prava, da zaštite svoj jezik i kulturu.

MLADOSRBI: OD NARODNOG FESTIVALA “SUSRET” DO ZAJEDNICE “DOMOVINA”
Novo pokoljenje mladih i obrazovanih severnih Srba se udružilo oko Jakuba Bart-Čišinskog, Arnošta Muke, Bjarnarta Krauca i Jana Arnošta Holana. Prozvali su sebe Mladosrbima i bacili se na temeljno istraživanje statistike i demografije svog naroda. Tada je u Nemačko bilo više od 200 hiljada Srba.

U Krusćici (Crostwitz) su 1875. godine zajedno sa srpskim studentima prvi put organizovali srpski festival Susret (Schadźowanka). Ovaj festival je postao redovan i uprkos povremenim onemogućavanjima od strane nemačkih vlasti on traje do danas.

Kultura severnih Srba je do tada već našla iskrene prijatelje među Nemcima koji sebe nisu videli u vekovnoj tradiciji nipodaštavanja Slovena. Srbi su na sebe skrenuli pažnju slavjanofila. Juro Surovin (Georg Sauerwein) je javno istupao u odbranu prava Srba i protiv vladajućeg šovinizma u Nemačkoj.

Rad Mladosrba je proširio nacionalne ideje i samosvest među srpskim seljacima, pa su i oni aktivno počeli da se bave politikom. Do 1909. godine Srbi su već imali poslanike u lokalnim skupštinama, a 1910. i 1912. godine su aktivno protestovali protiv germanizatorske politike školske uprave koja je učenje srpskog jezika suzbila u prvi i drugi razred tek nekoliko osnovnih škola.

Srbi su još 1879. godine ustrojili u Budišinu Srpski dom, a 1911. godine osnovali su Društvo Handrija Zajlera koje je okupilo preko 200 članova i posebno se trudilo da održava pozorišne predstave.

U saksonskom gradu Vojereci osnvana je 1912. godine zajednica trideset srpskih udruženja pod imenom Domovina (Domowina) i odmah je stupila u Federaciju evropskih nacionalnih manjina i grupa, Društvo ugnjetenih naroda i druga međunarodna društva. Osnivači su bili: Arnošt Bart, Handrij Krona, Jirij Slodenjk, Kristian Bogumil Švjela, Jan Dvornik, Jurij Delenjk, Avgust Lapštih, Franc Kral iMihalj Navka. Prvi upravnik „Domovine“ bio je njen osnivač, Arnošt Bart.

DOMOVINA – KROVNO UDRUŽENjE SEVERNIH SRBA
Nama južnim Srbima (ovako nas zovu severni Srbi) istorijski razvoj statusa udruženja Domovina je od posebnog značaja, za upozorenje i pouku. Naime, Domovina je udruženje koje na svojevrsni način ima status nalik današnjim krovnim mrežama NVO.

Domovina je ostala krovno udruženje Srba. Ono je osnovano i razvijano s nadom da preraste u političku zajednicu srpskih udruženja i opština, ali nikad nije steklo status srpske političko-teritorijalne autonomije.

Što se tiče kulturne autonomije, mukotrpno se Domovina starala o kulturi Srba, pod veoma čestim, dužim ili kraćim ometanjima, izložena propagandi i drugim vidovima manipulacije, zabranama, pod stalnim policijskim nadzorom i redovnom infiltracijom ljudi u službi stranih „domaćina“ koji su se davno odomaćili u srpskoj domovini. Pritisci na Domovinu su u Nemačkoj opadali ili rasli srazmerno opadanju broja Srba, zaboravu njihovog jezika, te političkog i ekonomskog značaja u njihovoj sopstvenoj domovini.

Sve ovo moraju da znaju i južni Srbi koje silom ili manipulacijom danas vode na put integrisanja u Evropsku uniju nemačkog naroda iz koje je Velika Britanija pobegla glavom bez obzira. Do istovetnosti slično sudbini severnih Srba, već godinama se to priprema i nama, južnim Srbima, pod upravom režima Aleksandra Vučića. Njegov režim je sa separatističkim režimom na Kosovu i Metohiji ugovorio Zajednicu srpskih opština u skladu s „ustavom“ i „zakonima“ separatista, a potom je lično Vučić u Vojvodini Nemce najpre prozvao „domaćinima“, a zatim i „braćom“.

SEVERNIM SRBIMA NIJE DOPUŠTENO DA TRAŽE PRAVO NA SAMOOPREDELjENjE
Arnošt Bart je bio najznačajniji političar severnih Srba. Ovaj naconalno svesni Srbin je dosledno podržavao saksonske konzervativce da bi njihovom dobrom voljom za svoj narod postigao bar osnovnu školsku i kulturnu samoupravu. Tokom Saksonske revolucije 1918. godine, Bart je bio među osnivačima Srpskog narodnog komiteta.

Reagovao je Bart na mirovni projekt Vudro Vilsona i pripremio zahtev ostvarenja prava na nacionalno samoopredeljenje za Srbe u Lužici. Njegov zahtev je bio realan, ograničen na nacionalnu autonomiju Srba u okrivu Nemačke ili Čehoslovačke. Iako je za svoje ideje pridobio jedva nekoliko pripadnika Srpskog narodnog komiteta, ipak je ušao u pregovore sa čehoslovačkim vlastima.

Pokušao je Arnošt Bart da učestvuje na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919, bez uspeha nastojeći da ga čehoslovačka delegacija prihvati kao svog člana. Do danas nije jasno zašto se zahtvi severnih Srba nisu pojavili na Pariskoj mirovnoj konferenciji i zašto njih nisu podržali tadašnji čehoslovački političari.

Zanimljivo, sačuvana je jedna mapa Lužice u sastavu Čehoslovačke, koja je priložena dokumentima čehoslovačke delegacije. Autonomija srpske Lužice u Nemačkoj bi iziskivala izmenu teritorijalnog uređenja Nemačke, pošto je Lužica bila oblast podeljena između nemačkih pokrajina Šleske, Bradenburga i Saksonije.

Na primeru Arnošta Barta pokazalo se kako Nemačka reaguje na pokušaj pominjanja srpskog prava na samoopedeljenje u međunarodnim odnosima. Kada se vratio u svoju domovinu 1920. godine, ubrzo je uhapšen i osuđen na tri godine zatvora. Po izdržanoj kazni učestvovao je u radu Srpske narodne partije koja je osnovana 1919. (Serbska Ludowa Strona, danas Łužiska Ludowa Strona ili Lužička alijansa). Nacisti su Arnošta Barta uhapsili ponovo 1933, čim su preuzeli vlast u Nemačkoj, a 1935. su ga i proterali iz rodne Lužice. Od 1944. do 1945. godine su nemačke vlasti Arnošta Barta ponovo zatvorile. Posle Drugog svetskog rata je učestvovao u obnovi srpskih organizacija, a do kraja života je ostao veran svojim konzervativnim stavovima.

Severnim Srbima nije dopušteno ni da istaknu zahtev za nacionalnom autonomijom ili nacionalnim samoopredeljenjem. Srbi ipak nisu bili odlučni u isticanju tog zahteva. Nije to bio izraz nesposobnosti ili kukavičluka, već naprotiv, izraz dubokog osećaja za političku stvarnost.

SEVERNI SRBI NISU MOGLI DA TRAŽE PRAVO NA SAMOOPREDELjENjE U ERI RASIZMA
Nipodaštavanje Srba i prepuštanje njihove kulture i jezika „milosrdnom“ zaboravu po modelu Riharda Andrea je u Nemačkoj brzo prevaziđeno. U Nemačkoj je već krajem XIX veka „nauka“ ubrzano tragala za „naprednijim“ disciplinama. Eugenika je postala izvanredno popularna zahvaljujući Ernstu Hekelu. Rihard Knotel i Karl Roling su 1904. g. izdali veoma poopularni album grafika u koloru (Stari Fric u pedeset slika) koji na duhovit način predstavlja prusku vrlinu.

Nemački autor Kurd fon Štranc je 1904. objavio članak Die Interessanten Völkerscjaften im Reich, Nord un Süd, Eine Deutsche Monatsschrift, (str. 365) iznoseći stav da među severnim Srbima ima tragova „maorskih i polinezijskih rasa“. Iste godine je umetnik Rihard Knotel objavio sliku „veličanstvene“ osvajačke pobede nemačke vojske nad narodom Herero na jugozapadu Afrike.

U savremeno doba je o značaju Štrancovog rada pisao nemački istoričar i saradnik Srpskog instituta Volfgang Viperman (u radu Antislavismus koji je objavljen u zborniku: Puschner Uwe i Scmitz Walter – Handbuch zur “Völkischen Bewegung” 1871-1918, K. G. Saur, Munchen – New Providence – Kibdib – Paris, 1996, str. 518). Kurd fon Štranc nije bio tek nemački istoričar. On je bio visoko pozicioniran u tadašnjoj saksonskoj eliti (njegova puna titula je glasila: Freier und Edler Herr von Tüllstedt, Burggraf von Leisnig; sächsisch-weimarischer Bezirkskommissar, Vorstandsmitglied des Alldeutschen Verbandes, Vorsitzender des Provinzialverbandes des Dt. Wehrvereins). Bio je i uticajni član rasističke, antisemitske i imperijalističke Pangermanske lige (Vermerin, Jan -The First World War and German National Identity: The Dual Alliance at War, Uniersitz of West Anglia, Cambridge University Press, 2016, str. 139). Članovi Pangermanske lige su bili prvi koji su radili na upotrebi socijal-darvinističkih načela radi davanja legitimiteta nemačkom imperijalizmu, još od Bizmarkovog doba. Štranc je 1918. u Lipsiku objavio knjigu koja je objašnjavala nemačke ciljeve u Prvom svetskom ratu (Naš narodni ratni cilj /Unser völkisches Kriegsziel). Kurd fon Štranc je bio jedan od retkih pangermanskih političara koji je od 1921. podržavao Vajmarsku republiku. Njegov značaj u javnosti je bio izuzetan, jer osim što je bio vrhunski demagog, bio je jedan od autora ultranacionalističkih i fanatički antisemitskih dnevnih novina Tägliche Rundschau (Pulzer, Peter – Jews and the German State, Wayne State University Press, 1992, str. 176). Treba znati i da familija fon Štranc pripada bradenburškom staro-visokonemačkom visokorodnom redu Adel (Edles Geschlecht). Štrancovi su poreklom iz Tiringije, pominju se kao nemačka familija već 1120, iako je ona, kako smatra istoričar njihove familije, verovatno slovenskog porekla (Stranz, Car Friedrich v. – Geschichte des dem freien Herrenstande, den Schloßgesessenen und Rittern im Mittelalter angehörenden edlen Geschlechts Strantz: urkundlich und kirchlich nachgewiesen vom Anfange des 13. Jh. bis neuester Zeit, Graß, Barth, 1838).

Severni Srbi su dobro znali na šta su spremne nemačke vlasti, a dobro su pamtili i užas nemačkog istrebljenja naroda Herero i Namakva u Namibiji s početka XX veka (Erichsen, Casper; Olusoga, David – The Kaiser’s Holocaust: Germany’s Forgotten Genocide and the Colonial Roots of Nazism, Faber and Faber, London, 2010). Ovo istrebljenje je tada smatrano praktičnom primenom zakona evolucije i sprovedeno je u skladu s eugeničkim načelima, jer su namibijski narodi smatrani nižom rasom koja treba da nestane pred višom. Tom praktičnom primenom eugenike u Namibiji, decenijama pre pojave nacizma, rukovodili su guverner Nemačke jugozapadne Afrike Hajnrih Ernst Gering (otac Hermana Geringa) i General Adrian Ditrih Lotar fon Trota. Eugen Fišer (eugeničar, potonji nacista i direktor Kajzer Vilhelm instituta za antropologiju, ljudsko nasleđe i eugeniku) koji je već tada na nesrećnim Namibijcima izvodio svoje eksperimente.

Znajući kakve bi kobne posledice po njih moglo izazvati isticanje političkih zahteva u međunarodnim odnosima, Srbi u svom Nacionalnom komitetu nisu želeli da se zamere nemačkim „domaćinima“ svoje domovine. Bili su Srbi svesni kakve su prilike u Nemačkoj i opasnosti koje bi doneo srpski zahtev za samoopredeljenjem u mladoj, brojnoj, militarističkoj i agresivnoj nemačkoj naciji čiji intelektualci su postajali obuzeti sve rastućim oduševljenjem za eugenički razcionalizovani rasizam.

Srpski zahtev za autonomijom ili samoopredeljenjem pred Nemačkom poraženom u Prvom svetskom ratu bi predstavljao mahanje crvenom maramom pred razjarenim bikom. Da su odlučnije tražili pravo na samoopredeljenje, vrlo je moguće da bi i njih proglasili za podljude u državi koja je hitala da primenom eugenike ubrza „evolucione procese“ u korist „više rase“.

 

Izvor Centar akademske reči/carsa.rs, 22. januar 2019.