НАТО и права страна историје

Кад је у питању став о НАТО-у, који поларизује америчку и балканску политику, није тешко закључити ко је на правој страни историје

Првом генералном секретару НАТО, британском официру и дипломати Лорду Исмеју, приписана је чувена реченица која је требало да на најсажетији начин опише суштинску улогу Северноатлантске алијансе: „Задржати Американце унутра (тј. у Европи), Русе напољу, а Немце доле”. Међутим, занимљиво је уочити да се на сајту НАТО налази мала, али битна варијација на овај сада већ легендарни цитат: „Задржати Совјетски Савез напољу, Американце унутра, а Немце доле”.

НАТО засигурно најбоље зна шта је његов први челник рекао. Дакле – „Совјетски Савез”, не „Русе”. И да су се политичари који су били на челу моћног западног војног савеза само држали тог јасног упутства после пада Берлинског зида и (само)укидања СССР-а и НАТО-вог комунистичког пандана, Варшавског пакта – данашња Европа би била неупоредиво мирније и стабилније место.

Сигурно би много више личила на Де Голову замишљену Европу „од Атлантика до Урала”, а највероватније и до Владивостока. Уместо тога, обећања дата Горбачову о неширењу су изиграна (што не оправдава Горбачовљеву неопростиву наивност да прихвати само усмена, уместо писаних обећања, али то је друга тема). На пример, један од Исмејевих наследника на месту Генсека, Манфред Вернер, у говору од 17. 5. 1990. у Бриселу, рекао је следеће: „Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Федералне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције”. А тада је још увек било речи само о Западној Немачкој, а не потоњој, поново уједињеној „Великој Немачкој”.

НЕЗАВРШЕНИ ПОСАО
Наравно, тада, док је још постојао СССР, било је сасвим разумљиво да су челници НАТО говорили „само” о неширењу, а не и самораспуштању. Међутим, када је прво Варшавски пакт званично распуштен у јулу 1991, а онда се и СССР дефинитивно распао крајем 1991, НАТО не само да је наставио да постоји, већ је једнако одлучно наставио да се шири.

Крајем те кључне 1991. године, када се главни стратешки супарник распао, НАТО је бројао 16 држава чланица. Данас их је 29, а ускоро би, са Македонијом, требало да их буде равно 30. А, како је констатовано током заседања Парламентарне скупштине НАТО 2017, има још „незавршеног посла” за алијансу на тзв. Западном Балкану. Исто то је, на далеко агресивнији начин, недавно потврдио и заменик америчког Државног секретара, Џон Саливен, када је изјавио да „САД примарно занима чланство БиХ у НАТО”. И нашао савезнике у лику Шефика Џаферовића и Жељка Комшића.

Тешко је наћи бољи и сликовитији приказ тога у шта су се и НАТО и Запад претворили од овога. Јер, док Саливен, уз помоћ једног осумњиченог савезника муџахединских главосеча и једног отвореног (југо)комунистичког носталгичара настоји да на силу угура још једну државу у НАТО – макар она била и „немогућа”, и макар се томе противио један од њених конститутивних народа, као и садашњи председавајући Председништва БиХ – дотле су у његовој матичној држави на светлост дана излазе нови докази да његов шеф, главом и брадом председник САД Доналд Трамп, не само да не воли НАТО, већ је прошле године, према писању Њујорк тајмса, „неколико пута” изразио жељу да повуче Америку из Алијансе. Што не би требало да буде никаква новост, с обзиром да је Трамп још током своје изборне кампање показивао антипатије према НАТО-у, називајући га, између осталог, и „застарелим”.

Бошњачки и хрватски чланови Председништва БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић

Упрошћено, с једне стране имамо двојицу класичних производа комунистичке Југославије, која се, по свом последњем Уставу из 1974. године, самодефинисала као посебан облик „диктатуре пролетаријата”, а који су волшебно постали ватрени заговорници НАТО-а, док са друге стране (Атлантика) имамо класични производ капиталистичке Америке која је створила НАТО и без које он не би ни постао ни опстао, Доналда Трампа, који би да своју државу – коначно – ослободи те беде.

КЕНАНОВО УПОЗОРЕЊЕ
Наравно, далеко од тога да је Трамп једини истакнути Американац који тако мисли. Још је 1998. када је амерички Сенат гласао да прихвати прву постхладноратовску рунду проширења НАТО, легендарни амерички дипломата Џорџ Кенан, творац америчке хладноратовске стратегије „обуздавања“ СССР-а, у Њујорк тајмсу је изнео озбиљно упозорење о последицама такве политике:

„Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће то утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички оци оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли ти људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом. Сада окрећемо леђа истим људима који су извели највећу револуцију без крви у историји да би уклонили тај совјетски режим. А руска демократија је исто толико напредна, ако не и напреднија, од оне у земљама за које смо се управо обавезали да ћемо их штитити од Русије“.

Вероватно најпознатији амерички конзервативац данашњице, Патрик Бјукенен, заклети антикомуниста и саветник тројице америчких председника, у својој новој колумни позива Американце да преиспитају НАТО и америчко учешће у њему, и наглашава:

„Трамп је данас председник зато што је амерички народ закључио да нас је наша спољнополитичка елита, са њеним бескрајним интервенцијама тамо где ниједан витални амерички интерес није био угрожен, исцедила и практично одвела у банкрот, и у исто време упропастила све плодове наше победе у Хладном рату”.

GOOD LUCK WITH THAT
Нова колумна у утицајном часопису Амерички конзервативац носи наслов „НАТО представља опасност, а не гаранцију за мир”, и наводи још неке угледне критичаре НАТО и његовог ширења, попут професора Џона Миршајмера са Чикашког универзитета и Стивена Волта са Харварда, као и некадашњег америчког амбасадора у СССР, Џека Метлока.

Има их још доста, наравно, махом припадника старе америчке антикомунистичке, али не нужно и антируске елите, исте оне која је послератну Америку винула до неслућених висина. Са којих је муњевитом брзином скидају данашњи неолибкон ратни хушкачи и психички неуравнотежени „стратези”, попут нама познатог Јануша Бугајског, коме није било доста распарчавања СФРЈ, него би сада да распарчава и саму Русију, све са њеним нуклеарним арсеналом и хиперсоничним оружјем.

Амерички дипломата, политиколог и историчар Џорџ Кенан

Good luck with that, што би рекли Енглези…

Тако да, у садашњем светском лудилу, где је све окренуто наопачке, имамо, с једне стране, Џаферовиће, Комшиће, Ђукановиће, Тачије, Харадинаје, вашингтонску „мочвару” и карикатуралне ликове попут оних из Кјубриковог „Доктора Стрејнџлава” који упорно заговарају НАТО и призивају нуклеарни рат – а са друге стране председника САД и угледне припаднике старе америчке елите који сматрају да је НАТО „застарео”, односно да је постао фактор нестабилности и опасности а не мира на европском континенту.

А негде у даљини одјекују тоталитарни слогани из Орвелове 1984: „Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ”… Није тешко закључити ко је овде на правој страни историје, односно, филмским речником, ко је овде добар, ко лош, а ко зао.

 

Извор Sveosrpskoj.com