Нова улога Сергеја Трифуновића

Иако нема потенцијал да привуче напредњачке бираче, Сергејев евентуални долазак на чело ПСГ-а би могао промешати карте у опозицији

Извесно је да ће се Сергеј Трифуновић кандидовати за новог председника Покрета Слободних Грађана (ПСГ). Иако је на први поглед неочекивана, кандидатура Трифуновића није сасвим изненађујућа. Могло се очекивати да ће Трифуновић, као један од оснивача ПСГ-а и један од утицајних лидера суботњих протеста, свој утицај и политички капитализовати. Већ је оставка Саше Јанковића на место лидера ПСГ-а, која је дошла убрзо након твитер расправе са Сергејевим братом Браниславом, дала љубитељима политичких интрига повода за спекулације да је било у припреми Трифуновићево преузимање странке.

ДВЕ ОПЦИЈЕ 
Унутарстраначки избори ће се одржати 26. јануара. Уколико Трифуновић изгуби, стање на политичкој сцени Србије се неће значајно променити, осим што ће сам Трифуновић изгубити део престижа и утицаја у опозиционој номенклатури. Ипак, мало је вероватно да ће се овакав сценарио догодити. Дође ли на чело покрета, пред Трифуновићем ће бити две опције: да направи заокрет у програму странке, или да настави истим политичким путем, али да промени тактику.

Највеће замерке из опозиционог блока на рачун Саше Јанковића долазиле су због његове тежње да чврсто контролише странку, као и због одбијања да сарађује са остатком опозиције. Замерке, барем оне из опозиционих кругова, нису се тицале његових политичих ставова. Лидери опозиције, као и сам Трифуновић, нису реаговали на недавне изјаве Саше Јанковића да је Србија „прљаво предграђе Европе” и „нежељени пасторак Русије“, као што нису реаговали ни на учестале позиве да Србија „не кочи” пријем Косова у међународне институције (укључујући УН).

Такође, уколико обратимо пажњу на водеће опозиционе теме о јачању институција и развоју демократских процеса у земљи, чуди нас да нико од опозиционих лидера није осудио Јанковићеву подршку Зорану Заеву, који је после пропалог референдума у Македонији брутално погазио све принципе демократског друштва и правне државе. Због тога се, променом лидера, не може очекивати суштински заокрет у политици ПСГ-а. Имајући у виду амбивалентност чланства покрета – па и самог Трифуновића – у погледу националних питања, чак и да се десе промене у реторици, многи би то тумачили тек као неку врсту политичког опортунизма. Да би се стекао патриотски кредибилитет потребна је дуготрајнија посвећеност националним питањима, као и видљивији политички гестови који би потврдили суштинску промену курса.

КОЗМЕТИЧКЕ ПРОМЕНЕ
Чини се дакле, да ће промене у самој странци бити више тактичке и козметичке, док ће програм углавном остати непромењен. Остаје да се види да ли ће овакве тактичке и козметичке промене резултирати приближавању Савезу за Србију (СЗС). Постоје чак и мишљења да би долазак Ђиласовог савезника Трифуновића на место председника ПСГ могао да послужи као параван да Драган Ђилас преузме странку и на тај начин себи обезбеди и партијску инфраструктуру коју тренутно нема.

Саша Јанковић и Сергеј Трифуновић

Ипак, овакве спекулације не делују уверљиво. Напротив, ПСГ до сада није могао да нађе заједнички језик са остатком опозиције не само због инсистирања на својој политичкој независности, већ и због чињенице да се опозиција (СЗС) није превише ни трудила да их укључи. Лична неслагања, иако често медијски потенцирана, нису била једини разлог за одвојен политички наступ СЗС и ПСГ, већ и бојазан да екстремни ставови ПСГ не нанесу штету Савезу. Због тога опозициони лидери нису превише жалили што Јанковић није био део њихове “широке коалиције”. Ако се томе дода и реално мала популарност покрета међу бирачима, јасно је да, из перспективе СЗС-а, није било превише потребе за инклузију ПСГ-а у Савез.

ОЗБИЉАН ИЗАЗОВ
Артикулација и популаризовање политичких ставова ПСГ-а био би озбиљан изазов за Трифуновића. Као што се видело на суботњим протестима, предводити протест незадовољних грађана није довољно да би се стекао политички утицај чак ни међу савезницима. Потребно је дефинисати циљеве који имају подршку у народу. Док је као „незадовољни грађанин” могао селективно да износи своје политичке ставове, Трифуновић ће, као лидер странке, то моћи да чини у много мањој мери. Разлог је пре свега природно очекивање да странка има своје циљеве по свим кључним питањима за земљу. Уколико их Трифуновић јасно не дефинише, постоји ризик да ће му се, по инерцији, приписати досадашњи ставови које је заступао Саша Јанковић – а такви ставови су у народу имали маргиналну подршку.

Сергејев улазак у политику неће донети велике проблеме напредњацима. Он се већ профилисао као део “грађанске” опције која никада није, нити ће гласати за Вучића. Тешко је веровати да ће Трифуновић у опозициони корпус донети иједан нови глас. Иако нема потенцијал да привуче гласаче који гласају за СНС, он ипак може да утиче на распоред снага у делу опозиције блиском СЗС-у. Трифуновић иза себе има неформалне групе које су до сада свој утицај вршиле из сенке („шетаци“, „инфлуенсери“, “невладин сектор” итд). Уколико ПСГ уђе у коалицију са СЗС-ом, ове неформалне групе ће очекивати и одговарајући раст утицаја. Проблем може настати ако се њихова снага буде темељила, као и до сада, на њиховом неформалном утицају, а не на подршци бирачког тела.

ОРИГИНАЛНОСТ КАО АДУТ
Трифуновићев театрални наступ се доста разликује од осталих (поготово опозиционих) политичара. Сергеј се не либи псовки и увреда, користи иронију и сарказам и наступа на начин који на политичкој сцени одаје утисак локалног мангупа који арогантно држи придике са позиције самоприписане морално-интелектуалне супериорности. Овај популистички приступ нема сувише везе са очекиваном политичком уздржаношћу која би требало да краси заступнике тзв. „грађанске опције”.

У нашем народу се скромност много више цени од надмености и бахатости. Јавне наступе Трифуновића одликују неретко непримерене, а понекад и непристојне изјаве. Оне не само да су далеко од тзв. политичке коректности, него и од очекиване уљудности. Остаје да се види до када ће овакав наступ бити толерисан од стране његових политичких савезника и следбеника.

Глумци Бранислав и Сергеј Трифуновић

Као појединцу и „слободном уметнику”, такво понашање се могло толерисати (мада му је несумљиво нанело штету, те је зато “обећао својој мами да више неће да псује”). Међутим, као председник странке мораће да буде много одговорнији и пажљивији у својим изјавама. Више се не може ослањати на подршку малог али гласног броја верних пратилаца на твитеру, већ ће своје рачуне морати да полаже целокупној јавности. Ако буде успешан, сва врата ће му бити отворена. У супротном, врло брзо ће изгубити подршку блиских људи који су у политичкој игри зарад ушешћа у власти, а не зарад популарности на твитеру.

И на крају, Трифуновићев политички ангажман уноси још једну тешкоћу за опозицију. Након пораза на изборима 2012, 2014, 2016 и 2017. године, опозиција је доживела извесну трансформацију. Притиснути логиком догађаја, данашњи политички лидери били су приморани да посвете већу пажњу питањима од националног и државног значаја. Фијаско Бриселског споразума дао је шансу опозицији да делимично поврати патриотски кредибилитет који је изгубила због низа кардиналних грешака док је била на власти.

НОВИ ЧЕДА?
Треба се осврнути на један симптоматичан догађај – током недавних протеста постало је јасно да учесници не желе да личности попут Мирјане Карановић артикулишу тон и правац протеста. Показало се да некадашњи политички ставови тзв. „грађанске опозиције”, персонализовани у лику Мирјане Карановић, више нису прихватљиви за многе учеснике садашњих протеста. Видљиво је да присталице Савеза за Србију, који је настао на идеји „широке коалиције” опозиционих странака, са више ентузијазма следе ставове Бошка Обрадовића него ставове оног дела грађанске опозиције који је по идејама близак ПСГ-у и на чије чело ће стати Сергеј Трифуновић.

Остаје, дакле, питање да ли ће се ПСГ приближити Савезу за Србију и на тај начин повећати унутрашње размирице у оквиру Савеза, или ће Трифуновић, попут Чедомира Јовановића 2004, од главног дела опозиције одвојити најрадикалније грађанско крило и започети свој самосталан пут у политичку будућност. Прошлост нас учи да је Демократска странка (из које су добрим делом и настале садашње опозиционе фракције) свој највећи политички успех доживела баш онда кад се одвојила од својих екстремних елемената. Могуће је да се понови сличан сценарио, само што би овог пута уместо Јовановића главни протагониста био Трифуновић. Међутим, и одвојено деловање ПСГ и СЗС могло би опозицији да створи проблеме. Замислимо само ситуацију у којој би СЗС одлучио да бојкотује изборе а ПСГ решио да на њих изађе.

На крају, треба рећи да је добро што се Трифуновић кандидовао. Тиме се попуњава онај део упражњеног политичког простора који је настао слабљењем ЛДП-а. Тај простор није попуњен ни формирањем ПСГ-а пар година раније. Партије и политичке опције у свакодневном животу траже своју персонализацију у лидеру. Доласком Трифуновића на цело ПСГ, симпатизери и чланови овог покрета добиће новог лидера, а самим тим и нову шансу да активније (било самостално, било у коалицији) заступају своје политичке погледе. До сада су то радили из сенке, кроз неформалне и личне везе са разним опозиционим политичким партијама и покретима. Јасно и јавно профилисани политички наступ ће коначно дозволити да српска јавност изнесе свој суд о њима – наравно кроз изборе.

 

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник часописа Идентитет. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард