Sergej Trifunovic

Nova uloga Sergeja Trifunovića

Iako nema potencijal da privuče naprednjačke birače, Sergejev eventualni dolazak na čelo PSG-a bi mogao promešati karte u opoziciji

Izvesno je da će se Sergej Trifunović kandidovati za novog predsednika Pokreta Slobodnih Građana (PSG). Iako je na prvi pogled neočekivana, kandidatura Trifunovića nije sasvim iznenađujuća. Moglo se očekivati da će Trifunović, kao jedan od osnivača PSG-a i jedan od uticajnih lidera subotnjih protesta, svoj uticaj i politički kapitalizovati. Već je ostavka Saše Jankovića na mesto lidera PSG-a, koja je došla ubrzo nakon tviter rasprave sa Sergejevim bratom Branislavom, dala ljubiteljima političkih intriga povoda za spekulacije da je bilo u pripremi Trifunovićevo preuzimanje stranke.

DVE OPCIJE 
Unutarstranački izbori će se održati 26. januara. Ukoliko Trifunović izgubi, stanje na političkoj sceni Srbije se neće značajno promeniti, osim što će sam Trifunović izgubiti deo prestiža i uticaja u opozicionoj nomenklaturi. Ipak, malo je verovatno da će se ovakav scenario dogoditi. Dođe li na čelo pokreta, pred Trifunovićem će biti dve opcije: da napravi zaokret u programu stranke, ili da nastavi istim političkim putem, ali da promeni taktiku.

Najveće zamerke iz opozicionog bloka na račun Saše Jankovića dolazile su zbog njegove težnje da čvrsto kontroliše stranku, kao i zbog odbijanja da sarađuje sa ostatkom opozicije. Zamerke, barem one iz opozicionih krugova, nisu se ticale njegovih političih stavova. Lideri opozicije, kao i sam Trifunović, nisu reagovali na nedavne izjave Saše Jankovića da je Srbija „prljavo predgrađe Evrope” i „neželjeni pastorak Rusije”, kao što nisu reagovali ni na učestale pozive da Srbija „ne koči” prijem Kosova u međunarodne institucije (uključujući UN).

Takođe, ukoliko obratimo pažnju na vodeće opozicione teme o jačanju institucija i razvoju demokratskih procesa u zemlji, čudi nas da niko od opozicionih lidera nije osudio Jankovićevu podršku Zoranu Zaevu, koji je posle propalog referenduma u Makedoniji brutalno pogazio sve principe demokratskog društva i pravne države. Zbog toga se, promenom lidera, ne može očekivati suštinski zaokret u politici PSG-a. Imajući u vidu ambivalentnost članstva pokreta – pa i samog Trifunovića – u pogledu nacionalnih pitanja, čak i da se dese promene u retorici, mnogi bi to tumačili tek kao neku vrstu političkog oportunizma. Da bi se stekao patriotski kredibilitet potrebna je dugotrajnija posvećenost nacionalnim pitanjima, kao i vidljiviji politički gestovi koji bi potvrdili suštinsku promenu kursa.

KOZMETIČKE PROMENE
Čini se dakle, da će promene u samoj stranci biti više taktičke i kozmetičke, dok će program uglavnom ostati nepromenjen. Ostaje da se vidi da li će ovakve taktičke i kozmetičke promene rezultirati približavanju Savezu za Srbiju (SZS). Postoje čak i mišljenja da bi dolazak Đilasovog saveznika Trifunovića na mesto predsednika PSG mogao da posluži kao paravan da Dragan Đilas preuzme stranku i na taj način sebi obezbedi i partijsku infrastrukturu koju trenutno nema.

Sergej Trifunovic
Sergej Trifunović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Ipak, ovakve spekulacije ne deluju uverljivo. Naprotiv, PSG do sada nije mogao da nađe zajednički jezik sa ostatkom opozicije ne samo zbog insistiranja na svojoj političkoj nezavisnosti, već i zbog činjenice da se opozicija (SZS) nije previše ni trudila da ih uključi. Lična neslaganja, iako često medijski potencirana, nisu bila jedini razlog za odvojen politički nastup SZS i PSG, već i bojazan da ekstremni stavovi PSG ne nanesu štetu Savezu. Zbog toga opozicioni lideri nisu previše žalili što Janković nije bio deo njihove “široke koalicije”. Ako se tome doda i realno mala popularnost pokreta među biračima, jasno je da, iz perspektive SZS-a, nije bilo previše potrebe za inkluziju PSG-a u Savez.

OZBILjAN IZAZOV
Artikulacija i popularizovanje političkih stavova PSG-a bio bi ozbiljan izazov za Trifunovića. Kao što se videlo na subotnjim protestima, predvoditi protest nezadovoljnih građana nije dovoljno da bi se stekao politički uticaj čak ni među saveznicima. Potrebno je definisati ciljeve koji imaju podršku u narodu. Dok je kao „nezadovoljni građanin” mogao selektivno da iznosi svoje političke stavove, Trifunović će, kao lider stranke, to moći da čini u mnogo manjoj meri. Razlog je pre svega prirodno očekivanje da stranka ima svoje ciljeve po svim ključnim pitanjima za zemlju. Ukoliko ih Trifunović jasno ne definiše, postoji rizik da će mu se, po inerciji, pripisati dosadašnji stavovi koje je zastupao Saša Janković – a takvi stavovi su u narodu imali marginalnu podršku.

Sergejev ulazak u politiku neće doneti velike probleme naprednjacima. On se već profilisao kao deo “građanske” opcije koja nikada nije, niti će glasati za Vučića. Teško je verovati da će Trifunović u opozicioni korpus doneti ijedan novi glas. Iako nema potencijal da privuče glasače koji glasaju za SNS, on ipak može da utiče na raspored snaga u delu opozicije bliskom SZS-u. Trifunović iza sebe ima neformalne grupe koje su do sada svoj uticaj vršile iz senke („šetaci”, “influenseri”, “nevladin sektor” itd). Ukoliko PSG uđe u koaliciju sa SZS-om, ove neformalne grupe će očekivati i odgovarajući rast uticaja. Problem može nastati ako se njihova snaga bude temeljila, kao i do sada, na njihovom neformalnom uticaju, a ne na podršci biračkog tela.

ORIGINALNOST KAO ADUT
Trifunovićev teatralni nastup se dosta razlikuje od ostalih (pogotovo opozicionih) političara. Sergej se ne libi psovki i uvreda, koristi ironiju i sarkazam i nastupa na način koji na političkoj sceni odaje utisak lokalnog mangupa koji arogantno drži pridike sa pozicije samopripisane moralno-intelektualne superiornosti. Ovaj populistički pristup nema suviše veze sa očekivanom političkom uzdržanošću koja bi trebalo da krasi zastupnike tzv. „građanske opcije”.

U našem narodu se skromnost mnogo više ceni od nadmenosti i bahatosti. Javne nastupe Trifunovića odlikuju neretko neprimerene, a ponekad i nepristojne izjave. One ne samo da su daleko od tzv. političke korektnosti, nego i od očekivane uljudnosti. Ostaje da se vidi do kada će ovakav nastup biti tolerisan od strane njegovih političkih saveznika i sledbenika.

Sergej Trifunovic
Sergej Trifunović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Kao pojedincu i „slobodnom umetniku”, takvo ponašanje se moglo tolerisati (mada mu je nesumljivo nanelo štetu, te je zato “obećao svojoj mami da više neće da psuje”). Međutim, kao predsednik stranke moraće da bude mnogo odgovorniji i pažljiviji u svojim izjavama. Više se ne može oslanjati na podršku malog ali glasnog broja vernih pratilaca na tviteru, već će svoje račune morati da polaže celokupnoj javnosti. Ako bude uspešan, sva vrata će mu biti otvorena. U suprotnom, vrlo brzo će izgubiti podršku bliskih ljudi koji su u političkoj igri zarad ušešća u vlasti, a ne zarad popularnosti na tviteru.

I na kraju, Trifunovićev politički angažman unosi još jednu teškoću za opoziciju. Nakon poraza na izborima 2012, 2014, 2016 i 2017. godine, opozicija je doživela izvesnu transformaciju. Pritisnuti logikom događaja, današnji politički lideri bili su primorani da posvete veću pažnju pitanjima od nacionalnog i državnog značaja. Fijasko Briselskog sporazuma dao je šansu opoziciji da delimično povrati patriotski kredibilitet koji je izgubila zbog niza kardinalnih grešaka dok je bila na vlasti.

NOVI ČEDA?
Treba se osvrnuti na jedan simptomatičan događaj – tokom nedavnih protesta postalo je jasno da učesnici ne žele da ličnosti poput Mirjane Karanović artikulišu ton i pravac protesta. Pokazalo se da nekadašnji politički stavovi tzv. „građanske opozicije”, personalizovani u liku Mirjane Karanović, više nisu prihvatljivi za mnoge učesnike sadašnjih protesta. Vidljivo je da pristalice Saveza za Srbiju, koji je nastao na ideji „široke koalicije” opozicionih stranaka, sa više entuzijazma slede stavove Boška Obradovića nego stavove onog dela građanske opozicije koji je po idejama blizak PSG-u i na čije čelo će stati Sergej Trifunović.

Ostaje, dakle, pitanje da li će se PSG približiti Savezu za Srbiju i na taj način povećati unutrašnje razmirice u okviru Saveza, ili će Trifunović, poput Čedomira Jovanovića 2004, od glavnog dela opozicije odvojiti najradikalnije građansko krilo i započeti svoj samostalan put u političku budućnost. Prošlost nas uči da je Demokratska stranka (iz koje su dobrim delom i nastale sadašnje opozicione frakcije) svoj najveći politički uspeh doživela baš onda kad se odvojila od svojih ekstremnih elemenata. Moguće je da se ponovi sličan scenario, samo što bi ovog puta umesto Jovanovića glavni protagonista bio Trifunović. Međutim, i odvojeno delovanje PSG i SZS moglo bi opoziciji da stvori probleme. Zamislimo samo situaciju u kojoj bi SZS odlučio da bojkotuje izbore a PSG rešio da na njih izađe.

Predsednik PSG Sergej Trifunović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Na kraju, treba reći da je dobro što se Trifunović kandidovao. Time se popunjava onaj deo upražnjenog političkog prostora koji je nastao slabljenjem LDP-a. Taj prostor nije popunjen ni formiranjem PSG-a par godina ranije. Partije i političke opcije u svakodnevnom životu traže svoju personalizaciju u lideru. Dolaskom Trifunovića na celo PSG, simpatizeri i članovi ovog pokreta dobiće novog lidera, a samim tim i novu šansu da aktivnije (bilo samostalno, bilo u koaliciji) zastupaju svoje političke poglede. Do sada su to radili iz senke, kroz neformalne i lične veze sa raznim opozicionim političkim partijama i pokretima. Jasno i javno profilisani politički nastup će konačno dozvoliti da srpska javnost iznese svoj sud o njima – naravno kroz izbore.

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik časopisa Identitet. Ekskluzivno za Novi Standard.ž

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Novi Standard