Астана у срцу евроазијске интеграције

Дискусије из Астане показују да је пред Евроазијом мултивекторски, мултикултурни и мултиполарни пут

Казахстан се налази у срцу „велике игре“ 21. века (алузија на „Велику игру“, негде називану и „игром сенки“, која подразумева стратешко ривалство између британске и руске империје зарад доминације над Централном Азијом током 19. века, прим. прев.) која се врти око евроазијске унутрашње повезаности и интеграције. Астана је истовремено и члан кинеског Новог пута свиле, односно Иницијативе појас и пут и руске Евроазијске економске уније.

Казахстан, та „економија снежног леопарда“ како га је прошле деценије окарактерисао председник Нурсултан Назербајев, не може бити више евроазијски него што јесте, а његове континенталне степе су испресецане пругама преко којих у Европу стиже 60 одсто укупног кинеског железничког товара. Ова земља такође има и улогу неке врсте џиновске бензинске станице за Нови пут свиле. Нафта и гас напросто преливају из ње, али се истовремено улажу и значајне инвестиције у соларну, нуклеарну и енергију ветра.

ФИНАНСИЈСКО ЧВОРИШТЕ
Астана је стицајем околности једино финансијско чвориште између Москве и Пекинга и може да се похвали „Астанским интернационалним финансијским центром“ у којем је Шангајска берза водећи инвеститор а кинеске банке и фирме имају запажена места на листи клијената.

На делу је и фасцинантан микс приватизације и протекционизма. Самрук Казина – казашки национални фонд социјалне помоћи – настоји да умањи удео државе у економији, од енергетике до банкарства, и то са 90  на 20 одсто, иако је Астана разјаснила да ће нека стратешка добра и индустрије остати затворене за иностране, а нарочито кинеске инвестиције. Имајући све то у виду, сасвим је очекивано да се о јединственом статусу Казахстана као евроазијске раскрснице дискутовало до детаља на састанку Астанског клуба.

Његов прошлогодишњи извештај – „Ка Великој Евроазији: Како изградити заједничку будућност?“ – покрива све, од геоекономије и централноазијске ренесансе до геополитичких и безбедносних изазова. Нарочито је интересантан нови извештај о глобалним ризицима који прете Евроазији.

ЕВРОАЗИЈСКИ ДАВОС
Широм „Глобалног југа“ – укључујући и главне евроазијске центре – постоји готово универзални консензус  да у новонастајућој, екстремно сложеној геополитичкој матрици, глобализација какву познајемо „више не представља универзално добро“, нарочито када се има у виду како се државе жестоко рвају са успоном протекционизма. Такође се доста дебатује о томе како ће се ишчезавајући „западни либерални поредак“ преуредити, раме уз раме са консолидацијом Четврте индустријске револуције.

Изнурене западне елите које се ове недеље састају у Давосу нису једине које дискутују о овим питањима. Она представљају и сталну тему интересовања за Институт светске економије и политике из Астане, који делује под окриљем председника Назербајева.

Говор председника Казахстана Насултана Назарбајева током презентације извештаја Глобални ризици за Евроазију у 2019, Астана, 12. новембар 2018.

Уз помоћ Партнерске групе за међународну стратегију, Институт је пропитао 1.000 функционера из 60 земаља, као и 30 међународних експерата, како би утврдио на који би начин Евроазија могла да се носи са екстремним изазовима „нове велике игре“, као што су трговински рат између САД и Кине, америчко-руски геополитички и нуклеарни ћорсокак, померање фигура на шаховској табли Југозападне Азије – оно што Запад назива „Средњим истоком“ – раст етничких и верских конфликата, незаустављиви марш нових технологија и застрашујућа деградација животне средине.

У оквиру студије, као ризик број један за Евроазију је идентификована могућност ескалације војних и политичких конфронтација између САД и Кине, а одмах затим је и конфронтација између Русије и Запада. Конфликт за који се предвиђа да ће се највероватније погоршати је онај између САД и Ирана. Истовремено, протекционизам је био главна брига за 56 одсто испитаника.

Озбиљна питања се могу поставити о релевантности одређеног броја експерата чија су се мишљења нашла у финалној верзији извештаја. Ипак, у њему има доста трезвене аналитике. Јевгениј Бужински, потпредседник Руског савета за међународне послове (RIAC), злослутно је истакао како би даља ескалација америчко-руске игре великих улога могла да „доведе до оружане конфронтације са применом не само конвенционалних средстава деструкције, већ и до нуклеарног сукоба“.

Бужински је такође настојао да разјасни да његова земља неће покренути трку у наоружању, рекавши да се Русија чврсто држи принципа „разумне довољности“.

МУЛТИВЕКТОРСКИ ПУТ
Извештај из Астане до одређених детаља заиста показује „прве симптоме кризе глобалних институција“. Међутим, паралелно томе, постоји тенденција на неким западним меридијанима да се криза интерпретира као исход успона нечега што би се могло описати као „азијски империјализам“. Турци са страшћу за Османским царством, попут бившег министра спољних послова Ахмета Даватоглуа, сањају снове о повезивању са становништвом „од Сарајева до Дамаска и од Бенгазија до Ерзурума“, и то не у духу недавно објављених прелепих путописа о османлијским локалитетима.

Сиријски дебакл је доказао да ће експанзионистички пројекат председника Ердогана морати да буде трајно укроћен, као и да ће морати да се уклопи у геополитичке пројекције једне друге бивше империје – Русије. А ту је и отпор арапског света. Не може бити никаквог „неоотоманског пута“ када су Египат, Ирак, Јордан, Либан и УАЕ – између осталих – удружени у намери да поново повежу своје покидане везе са Дамаском.

Може се претпоставити да Ердоган циља на нову варијанту евроазијства, исто онако као што су руски интелектуалци развили концепт „Велике Евроазије“, у којем је идеја „руског света“ (русский мир) проширена на инклузиван, геоекономски и геополитички начин, уместо у форми доминације. На крају крајева, Русија је ипак de facto супранационална цивилизација, а не пука национална држава, исто онако као што је и Кина de facto „држава-цивилизација“.

Председници Русије и Турске Владимир Путин и Реџеп Ердоган

Руска култура влада широм Централне Азије, а у њој је руски језик – и то нарочито на друштвеним медијима – локална lingua franca. Ердогану би било боље да се посвети дефинисању сличне, инклузивне идеје повезивања свих туркофоних народа из Централне Азије.

Укратко, поређења са предвечерјем Првог светског рата – макар што се Евроазије тиче – су незрела. Дискусије из Астане показују да је пут пред нама мултивекторски, мултикултурни и мултиполарни.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Asia Times