Astana u srcu evroazijske integracije

Diskusije iz Astane pokazuju da je pred Evroazijom multivektorski, multikulturni i multipolarni put

Kazahstan se nalazi u srcu „velike igre“ 21. veka (aluzija na „Veliku igru“, negde nazivanu i „igrom senki“, koja podrazumeva strateško rivalstvo između britanske i ruske imperije zarad dominacije nad Centralnom Azijom tokom 19. veka, prim. prev.) koja se vrti oko evroazijske unutrašnje povezanosti i integracije. Astana je istovremeno i član kineskog Novog puta svile, odnosno Inicijative pojas i put i ruske Evroazijske ekonomske unije.

Kazahstan, ta „ekonomija snežnog leoparda“ kako ga je prošle decenije okarakterisao predsednik Nursultan Nazerbajev, ne može biti više evroazijski nego što jeste, a njegove kontinentalne stepe su ispresecane prugama preko kojih u Evropu stiže 60 odsto ukupnog kineskog železničkog tovara. Ova zemlja takođe ima i ulogu neke vrste džinovske benzinske stanice za Novi put svile. Nafta i gas naprosto prelivaju iz nje, ali se istovremeno ulažu i značajne investicije u solarnu, nuklearnu i energiju vetra.

FINANSIJSKO ČVORIŠTE
Astana je sticajem okolnosti jedino finansijsko čvorište između Moskve i Pekinga i može da se pohvali „Astanskim internacionalnim finansijskim centrom“ u kojem je Šangajska berza vodeći investitor a kineske banke i firme imaju zapažena mesta na listi klijenata.

Na delu je i fascinantan miks privatizacije i protekcionizma. Samruk Kazina – kazaški nacionalni fond socijalne pomoći – nastoji da umanji udeo države u ekonomiji, od energetike do bankarstva, i to sa 90  na 20 odsto, iako je Astana razjasnila da će neka strateška dobra i industrije ostati zatvorene za inostrane, a naročito kineske investicije. Imajući sve to u vidu, sasvim je očekivano da se o jedinstvenom statusu Kazahstana kao evroazijske raskrsnice diskutovalo do detalja na sastanku Astanskog kluba.

Njegov prošlogodišnji izveštaj – „Ka Velikoj Evroaziji: Kako izgraditi zajedničku budućnost?“ – pokriva sve, od geoekonomije i centralnoazijske renesanse do geopolitičkih i bezbednosnih izazova. Naročito je interesantan novi izveštaj o globalnim rizicima koji prete Evroaziji.

EVROAZIJSKI DAVOS
Širom „Globalnog juga“ – uključujući i glavne evroazijske centre – postoji gotovo univerzalni konsenzus  da u novonastajućoj, ekstremno složenoj geopolitičkoj matrici, globalizacija kakvu poznajemo „više ne predstavlja univerzalno dobro“, naročito kada se ima u vidu kako se države žestoko rvaju sa usponom protekcionizma. Takođe se dosta debatuje o tome kako će se iščezavajući „zapadni liberalni poredak“ preurediti, rame uz rame sa konsolidacijom Četvrte industrijske revolucije.

Iznurene zapadne elite koje se ove nedelje sastaju u Davosu nisu jedine koje diskutuju o ovim pitanjima. Ona predstavljaju i stalnu temu interesovanja za Institut svetske ekonomije i politike iz Astane, koji deluje pod okriljem predsednika Nazerbajeva.

Govor predsednika Kazahstana Nasultana Nazarbajeva tokom prezentacije izveštaja Globalni rizici za Evroaziju u 2019, Astana, 12. novembar 2018.

Uz pomoć Partnerske grupe za međunarodnu strategiju, Institut je propitao 1.000 funkcionera iz 60 zemalja, kao i 30 međunarodnih eksperata, kako bi utvrdio na koji bi način Evroazija mogla da se nosi sa ekstremnim izazovima „nove velike igre“, kao što su trgovinski rat između SAD i Kine, američko-ruski geopolitički i nuklearni ćorsokak, pomeranje figura na šahovskoj tabli Jugozapadne Azije – ono što Zapad naziva „Srednjim istokom“ – rast etničkih i verskih konflikata, nezaustavljivi marš novih tehnologija i zastrašujuća degradacija životne sredine.

U okviru studije, kao rizik broj jedan za Evroaziju je identifikovana mogućnost eskalacije vojnih i političkih konfrontacija između SAD i Kine, a odmah zatim je i konfrontacija između Rusije i Zapada. Konflikt za koji se predviđa da će se najverovatnije pogoršati je onaj između SAD i Irana. Istovremeno, protekcionizam je bio glavna briga za 56 odsto ispitanika.

Ozbiljna pitanja se mogu postaviti o relevantnosti određenog broja eksperata čija su se mišljenja našla u finalnoj verziji izveštaja. Ipak, u njemu ima dosta trezvene analitike. Jevgenij Bužinski, potpredsednik Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC), zloslutno je istakao kako bi dalja eskalacija američko-ruske igre velikih uloga mogla da „dovede do oružane konfrontacije sa primenom ne samo konvencionalnih sredstava destrukcije, već i do nuklearnog sukoba“.

Bužinski je takođe nastojao da razjasni da njegova zemlja neće pokrenuti trku u naoružanju, rekavši da se Rusija čvrsto drži principa „razumne dovoljnosti“.

MULTIVEKTORSKI PUT
Izveštaj iz Astane do određenih detalja zaista pokazuje „prve simptome krize globalnih institucija“. Međutim, paralelno tome, postoji tendencija na nekim zapadnim meridijanima da se kriza interpretira kao ishod uspona nečega što bi se moglo opisati kao „azijski imperijalizam“. Turci sa strašću za Osmanskim carstvom, poput bivšeg ministra spoljnih poslova Ahmeta Davatoglua, sanjaju snove o povezivanju sa stanovništvom „od Sarajeva do Damaska i od Bengazija do Erzuruma“, i to ne u duhu nedavno objavljenih prelepih putopisa o osmanlijskim lokalitetima.

Sirijski debakl je dokazao da će ekspanzionistički projekat predsednika Erdogana morati da bude trajno ukroćen, kao i da će morati da se uklopi u geopolitičke projekcije jedne druge bivše imperije – Rusije. A tu je i otpor arapskog sveta. Ne može biti nikakvog „neootomanskog puta“ kada su Egipat, Irak, Jordan, Liban i UAE – između ostalih – udruženi u nameri da ponovo povežu svoje pokidane veze sa Damaskom.

Može se pretpostaviti da Erdogan cilja na novu varijantu evroazijstva, isto onako kao što su ruski intelektualci razvili koncept „Velike Evroazije“, u kojem je ideja „ruskog sveta“ (russkiй mir) proširena na inkluzivan, geoekonomski i geopolitički način, umesto u formi dominacije. Na kraju krajeva, Rusija je ipak de facto supranacionalna civilizacija, a ne puka nacionalna država, isto onako kao što je i Kina de facto „država-civilizacija“.

Predsednici Rusije i Turske Vladimir Putin i Redžep Erdogan

Ruska kultura vlada širom Centralne Azije, a u njoj je ruski jezik – i to naročito na društvenim medijima – lokalna lingua franca. Erdoganu bi bilo bolje da se posveti definisanju slične, inkluzivne ideje povezivanja svih turkofonih naroda iz Centralne Azije.

Ukratko, poređenja sa predvečerjem Prvog svetskog rata – makar što se Evroazije tiče – su nezrela. Diskusije iz Astane pokazuju da je put pred nama multivektorski, multikulturni i multipolarni.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Asia Times