Ердоганова балканска симултанка

Залагање за ревизију Дејтонског споразума само је један потез у Ердогановој балканској симултанци, необјашњив ван целине концепта

Једна од ударних спољнополитичких вести у медијима на простору бивше Југославије, а посебно у Сарајеву, Загребу и Београду, било је залагање председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана за преиспитивање, односно ревизију (што је тачнији превод од „мењање“, који срећемо у неким хрватским извештајима) Дејтонског споразума. Домаћин и  његова висока гошћа наводно су се сагласили да овај документ, припремљен у хитњи за само три недеље како би се зауставио рат, па стога и нужно мањкав, у свом садашњем облику није створио услове за изналажење стабилног решења за будућност БиХ.

Ердоган је своју оцену изнео у одговору на питање хрватске новинарке Иване Петровић о томе како гледа на тешкоће у функционисању ове сложене државе после спорног избора номинално хрватског члана трочланог Председништва Жељка Комшића већинским бошњачким гласовима, што је условило немогућност формирања органа власти у Федерацији БиХ и заоштрило односе у Председништву. Индикативно је да у свом тексту припремљеном за сусрет са новинарима турски председник није специфично поменуо ову горућу тему, већ се ограничио на то да је са хрватском колегиницом размотрио одређена регионална и међународна питања од интереса за обе државе, а конкретно је изразио мишљење да би обнављање механизма тројних консултација (трилатерале) Турске, Хрватске и Босне и Херцеговине могло бити корисно у подршци настојањима да се превазиђу проблеми у БиХ.

PAS DE DEUX
Пошто све билатералне конференције за штампу, као својеврсни pas de deux у дипломатском балету, по правилу подразумевају потребну меру садржинске и реторичке, сусретно постизане равнотеже, ни Колинда Грабар Китаровић није у свом обраћању отишла до границе обзнањивања осетљивих појединости које су сигурно биле предмет разговора. Ипак, нагласивши да нико као Хрватска није заинтересован за добробит БиХ, напоменула је да је БиХ различита од других европских држава и да су у њој носиоци суверенитета три конститутивна народа, што је и пре Дејтона било записано у њеном републичком уставу, као и да ови народи морају бити потпуно равноправни.

Јасно је рекла да је Хрватска обавезна да брине о правима босанскохерцеговачких Хрвата, да је промена устава у искључивој надлежности народа у БиХ, а да је једини изгледан пут ка трајним решењима њихов политички дијалог. Живост у ток ове не баш нарочито посећене конференције унело је питање, упућено обама председницима, да ли подржавају (легитимитет) Жељка Комшића, с обзиром на то да се, захваљујући могућностима које пружају пропозиције важећег изборног закона, места у Председништву домогао гласовима Бошњака.

Председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган на конференцији за медије, Анкара, 16. јануар 2019.

Ердогану ово питање није могло бити по вољи, али је одговорио на начин којим је доказао своју неоспорну и осведочену врлину вештог политичара и комуникатора који се одлично сналази у јавном обраћању, особито на конференцијама за штампу. Као узорни приврженик демократским вредностима, подсетио је на то да је неприкосновена воља бирача оно што се нађе у гласачкој кутији, да нико не може са сигурношћу тврдити ко је за кога гласао, већ једино колико је ко гласова добио, што важи и у овом конкретном случају. Исказана воља бирача мора се поштовати.

ДУХ ЗАЈЕДНИШТВА
Турска би, уверава Ердоган, желела да се према оствареним изборним резултатима Бошњаци, Хрвати и Срби у наредном периоду односе конструктивно и кооперативно, у духу јединства и заједништва, јер је такво држање потребно Босни и Херцеговини. За целокупно његово обраћање на овој конференцији карактеристично је било инсистирање на нужности лојалне сарадње трију конститутивних народа, при чему ни у једном моменту није поменуо неки од њих издвојено, што је било у пуном сазвучју са дискурсом хрватске председнице.

Уопште, њихова заједничка конференција за новинаре заслужује помну анализу, као важан индикатор постављања званичне Анкаре у овом деликатном тренутку балканских превирања. Иако то вероватно и јесте њен најзначајнији конкретни акценат, истрзање из укупног контекста заједничке конференције за штампу само Ердогановог позива на неопходност ревизије Дејтонског споразума и извођење далекосежних закључака искључиво на основу тога става, који уосталом није никаква новина, уопште није препоручљиво. А баш тако се углавном поступа, особито у медијским и неким површним „експертским“ круговима, као и у идеолошки тенденциозним тумачењима, с ризиком да се таквим поједностављеним резонима контаминира и део мање обавештене или површније стручне јавности.

Ваља подсетити на то да је Колинда Грабар Китаровић пре годину дана такође посетила Анкару, па је стога помало чудно то што се у неким хрватским медијима овогодишња посета крсти „узвратном“ у односу на Ердоганов боравак у Хрватској 2016. године. И тада је она отпутовала у Турску са сличном агендом, да издејствује Ердоганову подршку за приступање изменама изборног законодавства у БиХ, којим су све малобројнији Хрвати одавно незадовољни. У међувремену су избори одржани, а Жељко Комшић постао хрватски члан Председништва. Хрвати и даље траже промену изборног закона, али сада се томе противи и „њихов“ највиши званичник у БиХ.

УПАДЉИВА ПОДУДАРНОСТ
Овогодишња конференција за штампу није се много разликовала од прошлогодишње, с тим што је двоје лидера тада стајало, а сада седело. Ако се изузме неколико садржинских елемената, везаних за теме (нпр. Јерусалим, миграцијски талас…) које су пре годину дана биле у жижи актуалности, главни ставови и тон обраћања гошће и домаћина, уз много општих места о значају билатералне сарадње и блискости погледа Анкаре и Загреба, као и постигнућа и планова у привредној сфери, готово би човек, недовољно пажљиво гледајући снимке овогодишње конференције, могао помислити да је реч о прошлогодишњој, и обрнуто.

Уосталом,  ни прошлогодишња није била боље посећена. Ах, да. Овогодишњи сусрет са новинарима био је оплемењен присуством хрватског фудбалског репрезентативца, „ватреног“ Домагоја Виде, чији је трансфер у Бешикташ Ердоган жовијално оценио као значајан увозни посао са Хрватском.

Упадљива подударност двеју конференција за штампу не би, ипак, смела да завара оне који у континуитету прате турско-хрватске односе, нарочито у координатама регионалних кретања и процеса. После прошлогодишње мисије своје председнице „на двору турског султана“, хрватски аналитичари и коментатори су је, са становишта учинка у постизању главног циља, оценили као фијаско.

Председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган на конференцији за медије, Анкара, 9. јануар 2018.

Тако је рецимо, обавештени, искусни и умерени Жарко Пуховски, уважавајући чињеницу да је изборни закон у БиХ „дубоко дискриминаторски“ према Хрватима, закључио да је „посјет унапријед био осуђен на неуспјех, ако је његова главна сврха била придобити предсједника Ердогана да утјече на бошњачку страну у БиХ како би прихватила промјену изборног законодавства“, јер „Хрватска, чини се, нема ништа заузврат понудити Турској“. За Пуховског није (било) јасно који би био мотив предсједника Ердогана да удовољи том захтјеву хрватске стране, јер би једна од могућих посљедица било погоршање односа са бошњачком страном“. Штавише, читава ствар је, по његовом суду, „изведена на траљав начин који ће се, заправо,  обити о главу не само госпођи Грабар-Китаровић, што није најгора ствар на свијету, него управо и хрватској заједници у Босни и Херцеговини“.

Било је и оштријих и заједљивијих критика, укључујући и оне које су хрватску председницу оптужиле за „потпуни презир спрам људских права“, јер је отишла у посету безосећајном аутократи који их систематски и тешко крши. Из социјалдемократских редова, очекивано, дошла је „лицемерно коректна“ оцена да је, одлазећи Ердогану, Колинда Грабар-Китаровић послала „криву поруку како сматра да је Турска тутор Бошњака у БиХ, а ваљда је онда Хрватска тутор Хрвата у БиХ“, што је погрешно, јер „то су два политичка народа који морају самостално бринути о својој судбини“, а то је Ердоган јавно и саопштио високој гошћи.

КАЛАЈЕВИ УЧЕНИЦИ
Употреба израза „политички народ“ овде је посебно индикативна, а и погрешна са становишта идеологије оних који су га у овом контексту употребили, а за који би у БиХ, у складу са моделом Nation state, требало да постоји само један „политички народ“, онај босански, у коме би ваљало да се пронађу припадници трију нација. То су управо они фантазмагорични већински Босанци из парадигматичног написа Шона Мегвајера и Рајана Шербе који се под насловом Америка мора ударити на Дејтонски споразум у српском преводу може прочитати на порталу Нови Стандард. Према овим модерним Калајевим ученицима, за разлику од својих националних политичких елита, заглибљених у етничким поделама, политички народ у БиХ, alias Босанци, стреми даљим евроатлантским интеграцијама. Али данас нема Аустругарске!

Из дубоке мировине огласио се и  хрватски апостол босанства Босне Стјепан Месић, омиљени лик мостарских Хрвата, оптужујући Човића да је његова искрена политика разбијање БиХ, док, са своје стране, Човић говори о „два бошњачка члана Председништва“. За годину дана од претходне посете хрватске председнице, као да се ништа није променило… Како се турски председник снашао у овом бошњачко-хрватско-босанском врзином колу? Ако је судити по његовом наступу на конференцији за новинаре, он је веома промишљено одиграо још једну партију у својој балканској симултанци на више табли, овога пута султанску варијанту даминог гамбита… Залагање за неопходност ревизије Дејтонског споразума у њој је само један потез, свакако значајан, али и необјашњив ван целине концепције.

Турски председник је Хрватску назвао поузданим савезником, али ју је, у складу са географском димензијом доктрине „стратегијске дубине“, коју је најцеловитије програмски заокружио Ахмет Давутоглу, неоосманистички доследно сместио у „заједничку балканску географију“, што је за тренутак замрзло осмех на гошћином лицу. Истакао је значај савезничке Хрватске, као чланице ЕУ, а посебно њеног будућег председавања Унијом, што би могло помоћи решавању проблема у БиХ, али и приближавању Турске вишедеценијском циљу евроинтегрисања, у које углавном и у Анкари и у Бриселу још мало ко верује.

А У САРАЈЕВУ – МУК
Са друге стране, пак, позвао је на веће ангажовање УН у вези са ситуацијом у БиХ, чиме је потврдио оно што је још поодавно предвидео вероватно најбољи познавалац турске политике у Хрватској Дејан Јовић, да Турска полако напушта „дејтонску фазу“ и нуди Босни и Херцеговини глобалну, а не „бриселску иницијативу“. Није ли, у вези са косовским питањем ( које, иначе, на анкарској конференцији за штампу ниједном речју није поменуто), Путин у Београду такође позвао на потребу снажнијег ангажовања УН? Изгледа да се са предизборном и растројеном ЕУ много не рачуна, иако је њена улога и даље из више разлога незаобилазна.

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган гестикулира подршку организацији „Муслиманска браћа“ у присуству председника Европског савета Доналда Туска и председника Европске комисије Жан-Клода Јункера, Варна, 26. март 2018.

Ревизија Дејтона, али уз стално инсистирање на нужности договора трију равноправних „конститутивних народа“ и без спецификовања у којем смеру би она требало да крене, теоријски може погодовати и идејама/жељама о трећем ентитету, унитаризацији државе или њеном конфедеративном лабављењу. Уосталом, не запажају ли поједини хрватски коментатори да је Ердоганов позив на преразматрање Дејтона у Сарајеву изазвао мук?

Његову паушалну оцену да Дејтонски споразум није обезбедио основу и оквир за функционалност тронационалне и двоентитетске „немогуће државе“ (Н. Кецмановић) тешко је оспорити, али једино ако се на полазишту замене тезе, па се дејтонским папирима припише одговорност за последице њихове неадекватне и тенденциозне примене. И овом приликом поновљена (по многима апокрифна) анестетичка мантра о томе да је пред смрт Алија Изетбеговић Ердогану оставио Босну у аманет, за Изетбеговића и дружину не би требало да буде довољна сатисфакција после ове посете хрватске председнице њиховом тутору, који по хрватским социјалдемократима то јамачно није, као што Хрватима не би било мудро да се одвише радују трилатерали Хрватска-БиХ-Турска, на којој је Ердоган овога пута нарочито инсистирао.

ТРИЛАТЕРАЛНИ ФОРМАТ
Постоје наговештаји да је МИП Турске М. Чавушоглу ономад износио идеју о успостављању још једне занимљиве трилатерале: Русија-Србија-Турска. Уопште, Турска воли трилатерални формат сарадње са државама међу којима су односи компликовани и/или са којима она има тешкоћа. И на Балкану, и на Блиском истоку, и на Кавказу… Уздајући се у свој капацитет и компаративне предности поливалентног (макро)регионалног фактора или силе у настајању, ова амбициозна држава, носталгична али и прагматична наследница једног великог царства, у трилатерале свакако не ступа само да би посреднички допринела ублажавању оштрица и премошћивању билатералних разилажења и сукоба, већ првенствено да би унапредила остваривање сопствених интереса које увек тактички операционализује у хоризонту стратегијских пројекција.

Кад је пре десетак година наметљиво и, показало се, прилично наивно истицала своју посредничку улогу у превазилажењу јаза између Бошњака и Срба, званична Анкара је била spiritus movens проблематичне трилатерале БиХ-Србија-Турска. Није јој, међутим, пало на памет да би „квадрилитерала“, у којој би се нашла и Хрватска, била примеренији оквир за продуктивно разматрање изукрштаних односа у БиХ. Јер, у том случају би Бошњацима било теже.

НЕЗГОДНИ ПАРТНЕРИ
На стратегијском нивоу, муслиманске заједнице на Балкану трајно остају главно регионално упориште турске политике, али Анкара плански и систематски настоји да је диверзификује, у чему су јој реално важне и Хрватска и Србија, иначе незгодни партнери баш због својих главобоља са Бошњацима, а Србија и с Албанцима на КиМ. У складу са својим потенцијалима, и Србија и Хрватска теже да прошире круг и квалитет политичких и привредних односа на државе које им у садашњој међународној конфигурацији не изгледају као природни и лагодан избор.

Грађани Новог Пазара чекају долазак председника Србије Алкенсадра Вучића и његовог турског колеге Реџепа Тајипа Ердогана, 11. октобар 2017.

Примери за то су и отварања Хрватске према Турској и Русији, што јој као чланици ЕУ и НАТО, поготово у обновљеном „времену нетрпељивих“ (А. Митровић) није једноставно, али јесте у објективном државном и националном интересу. У том светлу треба сагледавати и анализирати скорашњу посету Колинде Грабар-Китаровић Анкари, као и њен јавни одраз на слојевитој заједничкој конференцији за новинаре.

Није мудро упуштати се у далекометне спекулације само на основу неког из контекста извученог става или нагласка. Да се послужимо формулацијом из извештаја већ помињане хрватске новинарке Иване Петровић – у току је озбиљно мешање карата. Да би остали у партији, сви заинтересовани припремају своје адуте.

 

Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и амбасадор. Аутор је преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард