Поетика међуножја и имунитет народа

Идентитет народа је његов имунитет. А имунитета не може бити без историјски генерисаног идејно-вредносног система

Није тешко уочити да медијски чинови попут објављивања нечијег међуножја на насловним странама мејнстрим штампаних медија имају манипулативну сврху „отупљивања чула“ шире публике и скретања пажње са реалних друштвених проблема. Оку јавности се излажу тела личности које већ учествују у јавној сфери, што непосредно доприноси њеном деформисању од простора широке јавне комуникације, а тиме и потенцијалног друштвеног дијалога, у простор конзументске самоизолованости. Пажња посматрача се, дакле, усмерава искључиво на пасивну потрошњу готових садржаја, чиме је унапред онемогућена свака продуктивна друштвена интеракција, па исход сваког покушаја комуникације може бити само раводушност или конфликт.

ПОРЕДАК ОКРЕНУТ НАГЛАВАЧКЕ
Нарушавање естетске пројемчивости популације, која се од активног контакта са умешно изведеним материјализацијама складних форми – између осталог и поступцима овакве „поетике међуножја“ – усмерава ка пасивној потрошњи садржаја лишених свог чулима недоступног изворишта, пројектовано води не толико искривљеном, колико инверзном поимању стварности.

Овакав рецептивно-естетском пасивизацијом дестабилизован однос појединца са друштвеном реалношћу нема за последицу само олакшану политичку манипулацију, него даје основ за сложену културно-идентитетску операцију, којом се идејно-вредносни механизми заједнице не граде на њиховом негирању или искривљавању, него на инверзији. Једном речју, поредак вредности је очуван, само што је постављен „наглавачке“; оно што је некада било друштвено прихватљиво и пожељно сада није, и обрнуто.

Наравно, овде се ради о дуготрајним процесима, који се могу пратити вековима уназад, али њихов садашњи лик је изразито медијски дефинисан. Медијски аспект текућег процеса рефеудализације, као још једног покушаја одбране капитализма, почива на релативизацији, оспоравању и инверзији естетских, етичких и идејних форми и образаца који су карактерисали оно што се последња два века звало грађанским друштвом.

Поступци којима се протагонисти овог процеса користе озбиљно су осмишљени: ако су медијску хегемонију англосаксонског света до сада углавном омогућавали резултати истраживања Едварда Бернајса и Института Тависток, сада се заснивају на истраживањима Института Аналитика и сродних експертских и медијских група који су отишли корак даље у проучавању могућности медијске манипулације планетарним аудиторијумом, прилагођеним новим околностима, односно новом – делом принудном – фазом капитализма.

Едвард Бернајс

Актуелна српска власт своје одржање великим делом дугује добром познавању оваквих медијских механизама, који налазе плодно тло у друштвеним групама код којих преовладава ресантиман према поретку у ком су се осећали искљученим. Свако ко би желео да конкурише актуелној власти морао би да има на уму како медијске и безбедносне компетенције дела владајућих елита, тако и осећања и интересе не тако малобројних друштвених чинилаца који у све већој мери – а то је процес који карактерише цео „проширени Запад“ – добијају својства политичког субјекта. А њих форме и обрасци легитимизовани у оквирима културе „грађанског друштва“ никако нису у могућности да инструментално (а не репресивно!) интегришу. (За разумевање ове „немоћи“ препоручујем француски играни филм „Радионица“/L’atelier Лорана Кантеа, у овом смислу кориснији од масе студија и аналитичких чланака).

,,НАРОД ТО ВОЛИ“
Уобичајен аргумент медијских протагониста „поетике међуножја“ јесте да „народ то воли“, чему се супротставља велика и готово инстинктивна узнемиреност широке јавности пред њеним агресивним јавним присуством. Одбрана се заснива и на позивањима на слободу штампе и на мањак овлашћења институција, па и самог Министарства културе и информисања да реагује и евентуално ограничи овакав начин медијске манипулације. Такође, они који указују на опасност од оваквог деловања медија оптуживани су за нашој култури несвојствен морализам.

Међутим, важно је схвататити да укидање етичке и моралне аргументације у прилог друштвене контроле „експлицитних“ садржаја крије исте опасности као и негирање права на заштиту националног и културног идентитета и интегритета, али и принципа социјалне правде. Друштвени притисак према свакоме радом да се супротстави промоцији међуножја ове или оне певаљке, или неартикулисаним звуцима који под именом музике емитују феномени какав су Џала Брат и Буба Корели, идентичан је притиску на онога ко сматра да Србија и српски народ имају право на свој глас у међународним и „регионалним“ односима или да није свако позивање на социјалну правду једнако повратку у „самоуправни социјализам“.

Идентитет народа је његов имунитет. А имунитета не може бити без слободе поједница, друштвене правде и историјски генерисаног идејно-вредносног система на ком једна заједница почива управо као заједница, а не случајно формирани скуп индивидуа који деле неки заједнички простор и време.

Наравно, у сваком од ових случајева одговор би морао да буде стваралачки, а не рестриктиван. Другим речима, не треба да почива (само) на репресивним механизмима забране и ограничавања, него на активном и продуктивном односу усмереном ка разумевању смисла уочених појава и њихових последица, као и њиховом стваралачком превазилажењу. А то, наравно, како год то некоме данас звучало, мора да подразумева и свест о томе шта се не сме и, што је најважније, због чега се не сме.

На тој свести, више него на било чему другом, засниваће се будућност нашег друштва, као на свести о смислу нашег заједничког постојања у овом пролазном свету.

 

Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, доцент на Високој школи за комуникације и аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард