Тимоти Лес: Модел Северне Ирске није применљив за Косово

"Уколико не буду могли да добију признање у преговорима са Србијом, Албанци ће тражити једнострано решење"

Британски аналитичар Тимоти Лес оценио је да решење по моделу Северне Ирске није применљиво за Косово.

У ауторском тексту за Данас и Демостат Лес је навео да би решење по моделу Северне Ирске подразумевало да северно Косово остаје део Косова, иако добија формалну аутономију, а суверенитет над тим регионом деле Београд и Приштина, док Србија званично признаје цело Косово, и северни и јужни део.

У тексту под насловом „Северна Ирска – лекције за Косово“ Лес је међутим навео да постоје три суштинска проблема у вези са тим решењем. Прво, питање Северне Ирске и северног Косова није исто.

У првом случају, две заједнице, приближно једнаке у величини без јасне међусобне територијалне поделе, не могу да се договоре о томе које државе желе да буду део. Споразум „Добри петак“ (Good Friday) то решава тако што нуди компромис „трећег пута“.

Насупрот томе, на северу Косова готово сви становници припадају истој групи – они су Срби – која претежно жели да северно Косово (и југ) буду у потпуности део Србије.

Будући да проблем није исти, решење утемељено на споразуму „Добри петак“ није применљиво за Косово, пише Лес, који је директор истраживачке организације (тинк-тенка) за процене политичког ризика Нова Европа и истраживач на Геополитичком форуму Универзитета у Кембриџу.

Други проблем, наводи британски аналитичар и бивши дипломата, јесте да било које решење по којем северно Косово остаје део независне државе Косова није прихватљиво за Србију, која није ни под каквим нарочитим притиском да измени свој став, осим одбијања ЕУ да је прими у чланство ако се то не деси. То се коси са некадашњом позицијом Уједињеног Краљевства, које се суочавало са двадесетпетогодишњом кампањом терора, наводи Лес.

Српска влада је указала да је њен услов за признање Косова потпуно присаједињење севера са остатком Србије, а, као што јасно показују истраживања јавног мњења, чак је и то крајње контроверзно. Стога, решење неопходно за мању измену става косовске владе, а које би подразумевало да север може (можда) да постане део заједнице српских општина у замену за српско признање целог Косова – није могуће истрговати политиком, додаје аутор.

Треће, и најважније, решење по којем северно Косово остаје део Косова, не би, заправо, уопште било решење по моделу Северне Ирске. Да би такво решење било аналогно, неопходно је да северно Косово остане део Србије, будући да је Северна Ирска део Уједињеног Краљевства, а не отцепљене покрајине. Али, ово није идеја коју предлажу дипломате, које се, заправо, залажу за супротно, наводи Лес.

У теорији, северно Косово може да постане аутономна покрајина Србије, са истим „подељеним суверенитетом“ између Београда и Приштине. Али, с обзиром да готово да нема Албанаца на том подручју, то би био нонсенс, па споразум „Добри петак“ у том контексту нема много да понуди Косову.

Лес додаје да би случај Северне Ирске могао да понуди потенцијални други лек, који се односи на сам чин поделе. Ако се то примени на Косово, подразумевало би не само давање извесне компензације за оно што Срби сматрају илегалном конфискацијом покрајине која се десила 1999. Истовремено, такво решење уважава ситуацију на терену – будући да Београд не може да контролише југ Косова, а Приштина не може да контролише север.

Штавише, за разлику од Северне Ирске, одлука о подели Косова била би коначна, јер на северу не постоји значајна мањинска група која би касније тражила поновно присаједињење са јужним Косовом, наводи аутор.

Лес додаје да без сумње, постоји отпор овој идеји. Већина Срба би више волела да се питање статуса Косова замрзне уместо да се оно подели, рачунајући на неку пожељну промену прилика у будућности. Али, проблем са овим ставом јесте што су Албанци, који, у крајњој линији, контролишу Косово, нестрпљиви да ставе тачку на законски недефинисан лимбо.

Уколико не буду могли да добију признање у преговорима са Србијом, они ће тражити једнострано решење, а очигледно је да то би подразумевало уједињење Косова са међународно признатом државом Албанијом, што би, за узврат, принудило Србију да спроведе анексију севера, како би спасила тамошње српско становништво од протеривања или утапања у албанску националну државу. Проблеми не би нестали, већ би ескалирали.

Наравно, српска јавност не представља једину препреку за решење које би се темељило на подели. Томе се, из различитих разлога, противе и Албанци, као и већина европских дипломата, који су алергични на промене граница, нарочито по етничким принципима, пише Лес.

У идеалном случају, додаје аутор, дипломате ће изменити свој став и повући подршку Приштини у њеним максималистичким циљевима, који су политички неоствариви. У том тренутку, они ће се поново осврнути на случај Северне Ирске и логику поделе као решења којим ће се превазићи политичке и демографске границе. Могуће је да ће имати много тога да науче.

 

Извор Бета/Б92, 24. јануар 2019.