Peripetije patetičnog razvoda

Od nevoljnog, neodređenog, ekskluzivno izdvojenog člana EU, službeni London je postao neprijatelj Unije. I biće sve više

Početkom prošle sedmice Angela Merkel i Emanuel Makron su u Ahenu obnovili bilateralni nemačko-francuski ugovor koji su 1963. u Parizu u Jelisejskoj palati potpisali Konrad Adenauer i Šarl de Gol. Bitan cilj Jelisejskog ugovora je bio “odvraćanje” Velike Britanije od ulaska u Evropsku ekonomsku zajednicu, EEZ. Cilj novog Ahenskog ugovora je minimiziranje štete od izlaska Velike Britanije iz EU.

Ahenski ugovor je demonstrativni akt samoodržanja EU, poruka manjim nacijama da Unija ostaje na nogama i da nije vreme za opštu bežaniju. Njegovo potpisivanje ima simboličku snagu poslednje optimističke epizode iz vremena jugoslovenske krize, one gde premijer Ante Marković s govornice maše konvertibilnim dinarom i kaže: ništa ne brinite, komunisti su pukli, ali ja sam tu! Ostavljen bez ozbiljne podrške EU (zapravo tada još EEZ), Markovićev eksperiment očuvanja Jugoslavije nije imao šanse, ali to ne znači da svaki slučaj tog tipa, gde staro dramatično nestaje, a novo se guši u rizičnom porođaju, mora da završi tako kao Jugoslavija.

BRAČNA TERAPIJA
“Sindrom Marković” se ovde spominje da bi se do kraja shvatila snaga Ahenskog ugovora, njegova uloga psihološkog garanta opstanka EU. Da je reč o običnoj ceremonijalnoj obnovi Jelisejskog ugovora, čekalo bi se do 2023. i okrugle godišnjice. Ovako, jasno je da je čin motivisan osećanjem slabosti, ranjivosti i opšte opasnosti, ne samo u odnosu na lične pozicije Makrona i Merkelove.

Ko obnavlja vezu – a neki nemački mediji su Ahenski ugovor već nazvali “bračnom/partnerskom terapijom” – nakon 56 godina? Samo oni koji se boje da više neće dobiti priliku da to učine. Razlog što su Pariz i Berlin od svih potresa koje i njih i čitavu Uniju muče izabrali odnos prema Velikoj Britaniji kao odlučujući rizik opstanka, leži u tome što London ni prilikom ulaska u EU, kao ni sad pri izlasku, često ni između, nije igrao i ne igra poštenu igru. I to u razmerama koje su previše za EU u celini, koja ni sama nije poznata po fer igri.

Berlin i Pariz su napravili puni krug i vratili se na početak dileme s kojom se Evropa nosi još od potpisivanja Rimskih ugovora 1957. kao pravne osnove današnje EU – kako organizovati međudržavnu asocijaciju evropskih nacija bez Britanaca? Ne zbog kontinentalnog “mobinga” prema Britancima, već zbog dubokog uverenja da će London rasparati sve što ostali ištrikaju. Austrijski politikolog Anton Pelinka je pre nekoliko godina na promociji svoje knjige o EU ispričao sledeću istinitu anegdotu.

Negde šezdesetih, nakon što je EEZ drugi put odbila britansku molbu (1961. i 1967, prihvaćena tek 1973), pita francuski diplomata britanskog: “A zašto niste došli na potpisivanje Rimskih ugovora, tako smo vas molili?” Odgovor: “Da smo došli, oni ne bi bili potpisani.”

KAD PARALIZA DOBIJE PARALIZU
U jednom od komentara prošle sedmice nemački Špigl naziva Ujedinjeno Kraljevstvo „paralizovanom zemljom”. Smisao je u tome da je “paralizovana zemlja” paralizovala EU. Čitalac će se setiti termina “haos” koji je evropskim medijima služio kao glavna dijagnoza za britansku unutrašnju političku scenu prošlog decembra.

“Bregzit haos” sada u nekim evropskim medijima dobija drugo ime, “engleski predumišljaj”. U direktnim ili indirektnim izjavama konstatuje se da politički London nije toliko u haosu, koliko nešto čeka i igra na vreme – čeka da se EU raspadne, tako da izlazak iz Unije postane bespredmetan. Prva konstatacija tog tipa čula se početkom prošle sedmice u izveštaju Kornelije Primoš, londonske dopisnice austrijskog javnog servisa ORF.

Pitanje iz studija je bilo: Odakle premijerka Tereza Mej nalazi hrabrosti, u kranjoj liniji drskosti, da poslanicima u Parlamentu nudi “plan B” koji je osim par kozmetičkih promena isti kao “plan A”? Na šta se pri tome računa, da će poslanici sada mirno usvojiti ono što su dvotrećinskom većinom odbili nekoliko dana ranije?

Tereza Mej, predsednica vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske

Primoš: “Računa se s tim da bi to proizvelo dovoljan pritisak na EU da ona promeni svoj stav prema Bregzitu, prihvati tvrdu granicu unutar Irske i time čitavo irsko ostrvo gurne u haos. Ujedinjeni front EU puca, poljski ministar spoljnih poslova Čaputovič je već rekao – ma dajte Englezima tu granicu kad im je toliko stalo!” Evropska unija je kolevka moderne političke korektnosti. Zato je potrajalo nekoliko dana pre nego što su i drugi mediji nemačkog govornog područja sporadično preuzeli tako otvorenu subverzivnu temu o engleskom “predumišljaju”, da neće izaći iz EU dokle god tu postoji nešto iz čega se može izaći.

Austrijski dnevnik Prese je juče, u subotu, odvojio tri strane – čitavu naslovnu i još dve posle – komentarišući “brahijalnu interesnu politiku” kojom Velika Britanija sasvim svesno provocira situaciju gde stvar više nije pitanje plana A, B, ili C, već gde jedino raspad Unije otvara put za povratak punog britanskog državnog suvereniteta. Od nevoljnog, neodređenog, ekskluzivno izdvojenog člana EU, službeni London je postao neprijatelj Unije. I biće sve više, dokle god vodeće zemlje Unije ne odustanu od zaštite interesa Republike Irske kao zemlje članice, i umesto toga optiraju za zaštitu interesa Ujedinjenog Kraljevstva kao ne-člana.

Ako tok događaja ove godine uzme taj smer, biće to radikalna novost, apsolutni presedan u istorijskom pravnom kontekstu međudržavnih asocijacija. Kako je EU u svom biću i više od toga, njena izdaja jedne članice u korist ne-članice bila bi kapitalni etički prestup i politički zločin. U Srbiji, koja je dosta propatila pod dvostrukim standardima EU, nije lako predstaviti Uniju kao etičku kategoriju, ali ona to, u poređenju sa nekim drugim istorijskim opcijama koje su se prošetale evropskim kontinentom, jeste. Savršenstva je Bog malo dao, a tamo gde jeste, sigurno nije u politici.

Najbolje što se o Unijinom etičkom sistemu može reći je da je on dobar za članice, pa je paradoksalno jedini način za neku evropsku zemlju da se osigura od od nedoslednosti i hirovitosti EU u tome da bude njen član. Zbog toga nigde u Evropi raspad Unije, provociranje raspada, sleganje ramena pred raspadom, ne može biti dobra vest.

“SEVERNA IRSKA, KRVAVI BREGZIT-FAKTOR”
Dablin se boji evropske izdaje.

Prese: “Nošeni krilima neodgovorne arogancije, “bregzitašima” pred očima lebdi budućnost u kojoj će njihova zemlja delovati bez ikakvog obzira prema bilo kom drugom. Ova naivna predstava polazi od bilateralnih trgovinskih ugovora koje bi London sklapao sa svim važnim državama na svetu, te bi tako u UK samo tekli med i mleko i letele pečene prepelice! (…) Velika Britanija treba, ako zaista hoće, da napusti EU. Niko nema pravo da je zadržava. Ali oni koji ostaju takođe imaju pravo da spreče nove međudržavne konflikte i obnovu krvavog građanskog rata.”

Još veća tragedija za EU bi, na ovom stepenu razvoja odnosa, bila ako London odluči da bi ipak ostao u Uniji. Bila bi to odluka postignuta tesnom većinom, kao što je to uostalom i odluka o odlasku. Povratak Londona u perspektivu daljeg trajnog članstva u EU ne bi, piše austrijski Prese, smirio bes, naivnost i “neodgovornu aroganciju” antievropskog bloka duboko uvreženog u britanskom političkom korpusu.

Boris Džonson, bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije i jedna od vodećih figura evrospektične struje na britanskoj političkoj sceni

Poruka – ostali bi član, ali bi sad, zbog zgaženih vizija i nada, sa još više “kriminalne” energije radili na rušenju EU. Gledano na taj način, savet poljskog ministra spoljnih poslova Čaputoviča (,,ma dajte Englezima tu granicu kad im je toliko stalo”) dobija novu dimenziju. On počinje da liči na razuman potez, racionalno rešenje, neophodan uslov za samospasavanje Evropske unije. Dablin nije paranoičan, on zaista ima razloga da se boji evropske izdaje.

AULA REGIJA, FRANAČKA MAGIJA
Dva svetska rata, nemačko-francuski sukob iz 1871, Napoleonova osvajanja, da se ne ide još dalje u prošlost, stvorila su modernu predstavu kako su Nemci i Francuzi radikalni oponenti, “večni neprijatelji” sve dok 1963. u Parizu nije potpisan Jelisejski ugovor, koji je omogućio pravi rast EU. Jesu, oni su oponenti, ali su i braća po krvi. Francuska i Nemačka su izrasle iz franačkog političkog nasleđa, zajedničke države Karla Velikog u osmom i devetom veku. “Franci” su i jedni i drugi, potiču iz istog etničkog “supstrata”. Diferencijacija – politička, kulturna, etnička – počela je tek za vreme Karlovih naslednika, njegovih unuka i praunuka.

Francuzi i Nemci su danas “braća” barem isto onoliko koliko i svi Sloveni unutar sebe, a još od Starog zaveta je poznato da bratski status nikog nigde nije zaštitio od rata i pomora! Zato nije slučajno da je Ahenski ugovor potpisan u krunskoj dvorani gradske skupštine, koja je podignuta na temeljima stare Karlove aule regije, njegove kraljevske dvorane. A kako karolinški tip krunskih dvorana zahvata u četiri veka stariju tradiciju Konstantinove aule regije, a Konstantin sa svoje strane u bazilikalne rimske konstrukcije profanih namena… Dolazimo do toga da su se Makron i Merkelova prošlog utorka odlučili na moćni simbolički čin ne bi li svim dobronamernima i zlonamernima poslali poruku da EU nije mrtva.

FAZ: “Je li moglo nešto manje, tiše i skromije? Ahenski dokument je odgovor na populizam i nacionalizam, kaže Merkelova; dok je francuski predsednik patetično govorio o “štitu naša dva naroda protiv novih svetskih oluja”. Nemačka i Francuska su dve srednje sile čija snaga nije dovoljna da uredi ni vlastiti kontinent, o svetskoj bini da i ne govorimo.”

Špigl: “EU je u krizi, Velika Britanija odlazi, Mateo Salvini dolazi – svejedno, udri brigu na veselje. U utorak pre podne su Nemci i Francuzi uzeli pauzu od krize, kako bi obnovili svoje prijateljstvo od pre 56 godina.” Takođe Špigl, u drugom komentaru: “Može biti da su Makron i Merkelova kod kuće uzdrmani – na zajedničkoj evropskoj sceni oni i dalje ostaju sposobni za velike stvari.”

Protestant drži dvojezični znak sa natpisom “Evropa da, Merkelova i Makron ne” tokom protesta koji je održan za vreme ceremonije potpisivanja nemačko-francuskog sporazuma o prijateljstvu u nemačkom Ahenu, 22. januar 2019.

Što je prljaviji, razvod UK-EU postaje sve patetičniji.

 

Izvor RTS