A. Apostolovski: Politička pljuvaonica

Ako su posle Drugog svetskog rata crveni ukinuli pljuvaonice, mahom postavljene u javnim ustanovama, kako se dogodilo da su retoričke pljuvaonice vaskrsle u političkoj debati?

Kafanska vulgarnost se lako useljava u politički život, a kolekcija silnih političara koja se menjala na vlasti zaboravlja da nije sve u BDP-u i kilometrima auto-puteva, već i u takozvanoj edukaciji narodnih masa.

Ali, ako se očekivalo da je sadašnjoj vlasti do obrazovne funkcije u borbi za glasove stalo koliko i do čišćenja snega na beogradskim ulicama, samo na prvi pogled je začuđujuće da su i čelnici opozicije i njihovi građanski predstavnici, mahom glumački ansambl, sa samoizdatim sertifikatom društvene elite, postali favoriti u nacionalnoj disciplini ronjenja na dah kroz blato srpske politike.

Tvitovi Sergeja Trifunovića kao da su skraćena lektira markiza De Sada, a kako je, neosporno veliki glumac, zaseo u upražnjenu fotelju lidera Pokreta slobodnih građana, dobili smo bunga-bunga lidera koji novinarkama provladinih tabloida i televizija poručuje da sedenje u redakcijama zamene stajanjem na mračnim trotoarima. O sada bivšem članu predsedništva Saveza za Srbiju Željku Veselinoviću suvišno je i govoriti. Uvrede koje je uputio premijerki Ani Brnabić i udovici Olivera Ivanovića Mileni bile su toliko vulgarne da je, posle dužeg razmišljanja, Dragan Đilas odlučio da ga privremeno ukloni s javne i tviter scene.

Potom je i sam Đilas izgubio nerve, prilikom uličnog susreta s grupom levičarskih studenata i s nekoliko psovki, koje je uputio momcima, potvrdio da ima kratak fitilj. Iako su mladi marksisti jednako izvređali i njega i Aleksandra Vučića, koji je bio opravdano odsutan s ulice – verovatno se vanredno obraćao naciji – Đilas nije uspeo da iskulira klince, među kojima je bio i unuk Ivana Stambolića. Kako će onda iskulirati Putina ili Merkelovu ako dođe na vlast?

Ako su posle Drugog svetskog rata crveni ukinuli pljuvaonice, mahom postavljene u javnim ustanovama od limenih, staklenih ili porcelanskih posuda, kako se dogodilo da su retoričke pljuvaonice vaskrsle u političkoj debati? Društvo je toliko polarizovano i kao da svi žele da postanu Vedrana Rudan. Hrvatskoj književnici, koja psovkama razobličava ne samo zagrebačke, već i regionalne mediokritete, uz obavezno proklinjanje američke politike i svetskih bankara, nedavno se pridružila i dramska spisateljica Biljana Srbljanović, unevši erotske elemente u opis Sergejevog političkog i društvenog aktivizma. Potom se s jednakom strašću obrušila i na Srđana Dragojevića, reditelja koji je, po mom sudu, uz Emira Kusturicu, najznačajniji srpski filmski autor u poslednje tri decenije. Uzgred, šteta je što Vučićevi ljudi nemaju dozu umetničkog senzibiliteta i tvorcu trilogije „Mi nismo anđeli”, „Lepa sela lepo gore” i „Rane” ne namaknu neku lovu iz budžeta, kako bi konačno snimio film. Iako im i on redovno izručuje dnevnu dozu blaćenja na „Tviteru”.

Naravno da je, kao ledeni pragmatik, Vučić osetio da retorička paljba na račun žena, koje ispaljuju Sergejevi sledbenici, predstavlja neočekivani poklon uoči mogućih prolećnih vanrednih parlamentarnih izbora – osim ako glumac ne igra sporednu ulogu za Vučića, pa puca sebi rafalno u nogu, da slučajno ne promaši – tako da je šef države kampanju usmerio upravo ka seksističkim verbalnim ispadima dela opozicije. Ko ga pažljivo sluša, primetiće da lopužama naziva Đilasa i Jeremića, izbegavajući da pomene bilo koju ženu iz opozicije. Na takvu strategiju ga navode dva razloga. Prvi je što je shvatio da je izjava funkcionera SNS-a Milenka Jovanova iz 2017. godine, da Nataša Jeremić, supruga Vuka Jeremića, upravlja „narko-tržištem u Srbiji”, nanela više štete nego koristi njegovoj stranci i ličnom imidžu.

Drugi događaj je privremena politička pogibija nekadašnjeg ministra vojnog Bratislava Gašića. Zašto je njegov seksualni Vaterlo onomad došao kao naručen Aleksandru Vučiću? Kao premijer je, istina, puštao suzu dok je skidao činove svom kruševačkom odanom prijatelju, ali je zahvaljivao ne toliko svevišnjem, koliko Gašićevom nedostatku smisla za humor, shvatajući da s njim u koloni odlaze i svi duhovi koji su se popeli na pleća tadašnjeg predsednika vlade.

Naime, ko tada nije mogao da ospori Vučiću da, makar formalno, nije demokrata? Smenio je odmah Gašića koji se zaista neprimereno poneo prema novinarki B92, čime je Vučić pokazao da saoseća jednako i sa ženama i s medijima.

Razume se da se Vučić cinično sećao doba kada je u dosističkoj demokratiji Velja Ilić najstrašnijim psovkama zasipao Olju Bećković, tako da Batina uličarska šala o obožavanju novinarki koje lako kleknu deluje kao poezija Vojislava Ilića Mlađeg. U vreme poezije Velje Ilića Čačanskog javnost ni blizu nije bila zgrožena verbalnim raketiranjem Olje Bećković, kao što je izbombardovala Batu Gašića.

Tada je Vučić shvatio političku upotrebnu vrednost mešanja maltera pored temelja novih sigurnih ženskih kuća, dok su mu vodu prinosile nevladine aktivistkinje. Posle boravka u rezervnom sastavu, Bata Gašić se popeo stepenicu više. Postao je šef tajne službe.

Dakle, u političkoj pljuvaonici nema nevinih i zato je neophodno da se ostrašćenost spusti makar za dve oktave, a da aktuelni junaci ronjenja na dah kroz blato, izrone na površinu. Uostalom, jedna od omiljenih Vučićevih rečenica je: „Za tango je potrebno dvoje.” Simbolikom strasnog političkog plesa ne najavljujem naučnofantastične koalicije, već priželjkujem debatu dostojnu demokratskih društava.

 

Izvor Politika, 28. januar 2019.

Pratite nas na YouTube-u