О феномену „Бака Прасе“

Није лако схватити толику количину згражавања над његовим програмима, који немају облик медијске манипулације скаредним садржајима

Феномен јутјубера Баке Прасета дошао је у центар пажње шире јавности кад је, захваљујући метежу који је изазвао његов наступ у новосадском тржном центру, изашао из круга – углавном генерацијски (тинејџери) условљеног – медијског контекста. Поред моралне панике о „стању наше омладине“, догађај је скренуо пажњу на сам феномен „јутјубинга“, на његову велику популарност међу младима, и често пре недоумицу и збуњеност него јасно изражен негативан став код „родитељских генерација“.

ШТА ЈЕ ЈУТЈУБИНГ?
Јутјубинг је феномен чије зачетке можемо наћи тамо где су и зачеци ријалити програма – у скривеној камери, квизовима и све већем преплитању документарних и фикцијских садржаја на телевизији и филму. За разлику од ријалитија, који је пре свега телевизијски медиј, јутјубинг је везан за интернет, конкретно самим феноменом именовану друштвену мрежу намењену постављању, преузимању и дељењу широког спектра аудио-визуелних садржаја.

Термин јутјубер означава произвођаче и актере садржаја намењених искључиво овој врсти медијске перцепције, која омогућава институционално непосреднију производњу и конзумацију медијских садржаја – па и другачију комуникацију између актера и њихове публике (пратилаца) или публике међусобно –  од оне које омогућавају други медији, укључујући и интернетске.

Популарност јутјубинга је повезана са трендом, већ деценијама присутним у уметности и медијима, подстицања интерактивности и укидања границе (и квалитативне, често и функционалне разлике) између извођача и посматрача, поигравања између чињеничног и фиктивног, примата извођења (перформинга) над структурисаним наративом. Јутјубери због тога стварају утисак припадности заједници којој се обраћају, од које се не разликују посебним способностима, умећима и знањима, док је њихов „фиктивни“ лик формиран тако да ствара утисак максималне блискости са приватним ликом актера, мада се никада до краја не поистовећују, што је важан део комуникацијско-знаковне игре у форми јутјубинга.

ПОРОДИЧНА ПОЗАДИНА
На примеру Баке Прасета, то би отприлике значило да Бака Прасе уједно и јесте и није поистовећен са приватним ликом Богдана Илића – у његовом креирању коришћен је породични, генерацијски и шири друштвени контекст ком припада и Илићев приватни лик, али селекционисан, укрштен са широким спектром спољашњих медијских материјала и референци и у целини комуникацијски усмерен и посредован функцијом обраћања генерацијски и културно јасно дефинисаној заједници прималаца.

Бака Прасе користи широк спектар поступака, од извођачки вешто изведеног сопственог пара-фиктивног лика, преко креирања својеврсног „ортачког“ – али у његовом случају и породичног – микрокосмоса, где посебно улогу има околност да је отац Богдана Илића медијски прилично активан свештеник СПЦ са озбиљним и препознатим интелектуалним, уметничким и друштвено-ангажованим бекграундом.

Свештеник Ненад Илић, отац ,,јутјубера“ Богдана Илића познатог под псеудонимом ,,Бака Прасе“

Бака Прасе изводи и оригиналне хип-хоп нумере, али – сасвим у духу јутјубинга – не излазећи ван његових оквира и не постајући део код нас прилично развијене и у последње време све озбиљније изучаване хип-хоп сцене. Његова извођења одликује необавезност и релаксираност која онемогућава да се она сагледавају и као стандардне пародије – оне, као и све у јутјубингу, „и јесу и нису“, делујући као нешто што би могао да направи и свако други, тако да примаоци доживљавају да их је направио „један од нас“, што доприноси утиску пратилаца да је јутјубер неко са ким могу да комуницирају „на истом нивоу“.

Јутјубинг и његови појединачни производи свакако нису лишени ни начелне ни –конкретним поводима изазване – естетске или етичке контроверзе, али као такви предстваљају медијску форму усмерену ка унутаргенерацијској комуникацији (распон година старости актера и већине њихових пратилаца може да варира, али никада превише) о којој не треба судити једнозначно. Као и сваки језик, она може послужити посредовању различитих идеја и вредности, а начин њиховог исказивања је питање одређене естетске и комуникацијаке конвенције, и требало би га тако и схватити.

ЧЕМУ ТОЛИКО ЗГРАЖАВАЊЕ?
Баку Прасета зато не треба оправдавати доказивањем да он шири одређене у основи ипак позитивне и друштвено прихватљиве идеје, упркос повремено за многе друштвено неприхватљивог начина њиховог вербалног и визуелног изношења. Не треба га бранити ни чињеницом да је популаран, и да су „деца увек у праву“. Не треба бити снисходљив. Међутим, заиста није лако схватити толику количину згражавања над његовим програмима, који свакако немају ону „боју и укус“ јасно усмерене медијске манипулације неспорно скаредним садржајима, којима смо непрестано сведоци са насловних страница таблиода.

Бака Прасе, ако се потрудите да га мало послушате и погледате, ипак има „људски лик“ и смелост да допусти да се кроз његово медијско присуство преламају различити аспекти у ком живи наше друштво у овом тренутку. Зашто не рећи да разговорима какав је онај о „дистрековању“ са оцем свештеником, који онима навикнутим на медијски форматиране дискусије могу изледати као неозбиљно и неосмишњено шегачење, значајно проширују поље овдашње јавне комуникације, јер где данас можете да чујете икакве – а камоли институционално и „моћнички“ нетуторисане – разговоре на заиста важне теме међугенерацијског јаза у конкретном српском друштву? Колико се они често воде и унутар самих породица?

Гужва у тржном центру Биг у Новом Саду коју је изазвао наступ јутјубера ,,Бака Прасе“

И где је у свој тој јутјуберској „баналности“ и „спонтаности“, видљиво оно важније од свих идеја и ставова, оваквих или онаквих: конкретно присуство конкретних људи, непосредно видљив и „присутан“ у основи добар однос између два људска бића, пред каквим би многи родитељи – укључујем ту и себе – итекако могли да се постиде? Уместо да то буде оно што су видели, да за то отворе очи, толики као да би једва чекали да се отац јавно одрекне сина и наметне му неки измаштани „традиционални“ ауторитет и „стави га на своје место“. А заговарањем осуде уместо љубави и прописаних образаца уместо аутентичног – и тиме увек променљивог и нестабилног – људског односа не доспева се до истине, него до интриге и скандала. А тиме свакако не на странице које греју људска срца него у најбољем случају – на насловне стране таблиода.

 

Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, доцент на Високој школи за комуникације и аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард