Кецмановић: Бошњачки напад на име РС у функцији уласка БиХ у НАТО

Драма око промене имена РС ће се брзо окончати, али појачани притисци на Србе да цела БиХ уђе у НАТО ће се наставити

Хајде да одмах кажемо! Текућа криза око напада и одбране имена Републике Српске директно је везана за укључивање БиХ у НАТО.

Забуну је изазвао Бакир Изетбеговић јер није схватио игру.

Већ годинама се нагађа којим редослиједом ће православно-словенске, те самим тим русофилне земље западног Балкана (ЦГ, БиХ, БЈРМ, Србија) бити утјериване у западни војни савез.

Са загријавањем Хладног рата поступак евроатлантских интеграција је у оном „евро“ – успорен, а у оном „атлантски“ – убрзан. Док су из једне зграде у Бриселу услове умножавали, из друге су их укидали пред тобожњом пријетњом руске инвазије. Опасност, додуше, више није црвена него бијела, али свеједно је руска.

Сада већ знамо и редослијед: ЦГ је угурана у НАТО, БЈРМ само што није, нека се припреми БиХ.

Наизглед, за крај је остављен најлакши залогај. Бошњаци једва чекају да уђу у НАТО, Хрватима је матица већ тамо, а заједно чине већину у БиХ. Дакле, придруживање би се лако извело дилом посланика СДА и ХДЗ у парламенту, па и „грађанским референдумом“. За Србе, ко те пита, по истој схеми као и приликом сецесије БиХ од СФРЈ 1992. Међутим, 2019. већ четврт вијека постоји и Република Српска, која има свој устав, парламент, владу, предсједника, итд. Штавише, ХДЗ БиХ је у међувремену промијенила савезника и њен лидер је због сарадње са владајућом коалицијом у РС стигматизован као „мали Рус“.

Да по НАТО интеграције ситуација буде још гора, на изборима прије три мјесеца тријумфовала је Додикова некооперативна гарнитура, којој се потом придружила и главнина опозиције. Једногласно су донијели скупштинску резолуцију о војној неутралности.

Њихов лидер, који ће током године бити и на челу БиХ, рекао је да ће слиједити војно неутралну „матицу“ Србију и да неће подржати ништа што је у вези са НАТО-ом. А што је најважније, сва истраживања показују да је српски народ у великој већини против атлантских интеграција и приде је још и традиционално русофилан.

Покушај да се актуелна етапа придруживања НАТО (Акциони план МАП) прогура иза леђа новог Предсједништва БиХ, кроз стари састав Савјета министара на челу са бошњачким „премијером“ Денисом Звиздићем, пропао је већ при усвајању дневног реда.

Шта да раде у бриселској централи НАТО-а? Најједноставније је промијенити Анекс 4.

Амерички творци Дејтонског споразума иначе сматрају да устав БиХ имају право да мијењају према својим текућим потребама. Нису ли то чинили већ 25 година („дух Дејтона“, „функционалнија БиХ“, „донио мир а не рјешење“, „Дејтон 2“ и сл.) па зашто не и овог пута.

Половином јануара су извјесни Мегвајер и Шерба у веома утицајном америчком часопису Национални интерес позвали су САД да „удари на Дејтон“због тога што Русима отвара простор да блокирају (евро)атлантске интеграције, за којим, тобоже, чезну сви у БиХ. Придружио им се Ердоган, који се удаљио од САД и примакао Русији, али кад се ради о Алијином аманету – нема промјене.

Да ли је Бакиру (Алије) Изетбеговићу неко дао миг или је он тако схватио контекст, тек ето и он се јавио се за ријеч:

„У Републици Српској не живе само Срби, а конститутивни Бошњаци и Хрвати у њеном имену се и не помињу“.

Била је то отприлике аргументација којом је поткријепио своју иницијативу за промјену имена РС, спремљену, како је најавио, за Уставни суд БиХ.

Идеја није оригинална јер се јавила још у Тихићевом мандату у Предсједништву БиХ, али је повучена прије но што је преточена у формалну апелацију.

Као главни контрааргумент Српска наводи да у Дејтонском споразуму не пише само да БиХ чине два ентитета него и, експлиците, да је један од њих Република Српска. То и није баш неки адут, јер америчко рушење Дејтона почело је сутрадан по потписивању у Паризу, а у Уставном суду БиХ одлучују иностране судије које слиједе њихове инструкције.

Отуда је најубојитији дио српског одговора стигао са састанка свих парламентарних странака у Бањалуци.

„Чим Бакир преда пошту на адресу Уставног суда у Сарајеву, биће сазвана ванредна сједница Народне Скупштине РС на којој ће бити отворено питање статуса Републике у оквиру БиХ.“

Зачудо, дојучерашњи Додикови међународно кооперативни политички противници Говедарица, Чавић, Бореновић и др. стали су иза њега да попуне патриотске редове. А онда се догодило и нешто још много чудније.

Високи представник Инцко, амерички амбасадор у Сарајеву, западни политичари у ОЕБС-у и Давосу, а затим и премијер Хрватске осудили су бошњачку иницијативу, и тако по први пут стали на страну Српске. Очигледно да су свјесни да би исхитрени про-НАТО потези у БиХ могли да потпале буре барута и да су сви глобални и други значајни спољни актери склонији тактичком надметању.

Руски амбасадор у Сарајеву, Иванцов, зато је предложио хитан састанак Савјета за имплементацију Дејтонског споразума.

У чему је Бакир промашио? Свјеже искуство са Преспанским споразумом показало је да се није играти са идентитетским обиљежјима: промјена имена БЈРМ и код Грка и код Македонаца прогурана је „на мишиће“, уз већинске отпоре и уз неуспио референдум (недовољна излазност) и уз корумпиране посланичке гласове.

У БиХ би све било компликованије и рискантније. За интеграцију БиХ потребно је да се промијени начин одлучивања, односно да се заобиђе консензус, а име РС не смета ако означава празну љуштуру. Методе „кувања жабе“, „игре мачке и миша“„пузајуће окупације“, свакако имају предност.

Уосталом, Српска је ионако, директно или преко матице, опкољена НАТО државама, а „мали Руси“ у НАТО-у били би потенцијална „пета колона“. Елем, НАТО и нема потребе да форсира БиХ баш по сваку цијену, као што би то желио Бакир.

Драма око промјене имена РС ће се брзо окончати, али појачани притисци на Србе да цијела БиХ уђе у НАТО наставиће се.

Изјаве Инцка, Нелзона, Пленковића те из ОЕБС-а, Давоса и др. против Бакирове иницијативе, неодољиво подсјећају на игру са шиптарским таксама на увоз робе из Србије. Из Брисела и Вашингтона све енергичније упозоравају Приштину да треба да их укине, али Харадинајева влада бајаги води самосталну политику, па неће. Биће да је исто тако Изетбеговић јуниор „све извео на своју руку“.

На крају ће, можемо да се кладимо, и Рамуш и Бакир, попустити, али да би им ментори спасли вазални образ, неће морати да се посипају пепелом. Биће довољно да своје иницјативе и одлуке „само привремено суспендују“. Најзад, режија им је ипак била корисна да Срби и у Србији и Српској виде како им све могу„запржити чорбу“, али и да се Срби тестирају колико су сложни и одлучни у одбрани националних интереса.

У муслиманском Сарајеву су подијељени. Док се једни поносе Бакиром што је, макар и у незнању, показао да има петље да запријети, други су уплашени што је наљутио западне менторе.

Тачи је ономад рекао: „Албанцима су односи са САД важнији од граница“. Важнији су и Бошњацима од имена Републике Српске, само Изетбеговић није знао тако лијепо да каже.

 

Извор sveosrpskoj.com, 29. јануар 2019.