Крастев за Њујорк тајмс: Ако се ЕУ не пробуди, Балкан постаје „Путиново игралиште“

Москва жели да замени ЕУ у улози посредника у решавању регионалних сукоба на Балкану

Европа не би требало да се изненади ако Русија ускоро направи властиту “мапу пута” нормализације српско-албанских односа, оцењује у у ауторском тексту за угледни Њујорк тајмс шеф Центра за либералне стратегије у Софији, политиколог Иван Крастев.

У чланку насловљеном „Путиново следеће игралиште, или последња морална одговорност Европске уније“, Крастев указује да је политика ЕУ према Балкану више вођена идеологијом него у било којем другом делу света, али упозорава да је управо идеолошка ригидност Европе и одговорна за парализу региона.

Анализирајући питање разграничења измађу Срба и Албанаца, односно „корекције граница“, он указује да је ЕУ својим ригидним ставом и практично одбијањем да подржи такав договор, отворила простор да руски председник Владимир Путин и Русија ступе на сцену и преузму посредничку улогу, а „комшијама у региону“ поручила да су инфантилни.

— То им се обило о главу – поручује Крастев, који такав став образлаже мишљењем да су „изгледи за споразум Србије и Косова данас много слабији него пре неколико месеци, а ризик од етничких сукоба већи“.

Истовремено, он поручује доносиоцима одлука у ЕУ да би, по угледу на Преспански споразум, Европа сада, са истом енергијом и флексибилношћу, требало да подстакне Србију и Косово да нађу властити компромис.

— Само тако може да остане релевантна у региону, а не тако што ће бити сила за одржавање статуса кво – наводи Крастев.

Анализу бугарског политиколога преносимо у целости.

БАЛКАН: ИЗ РЕПРЕСИВНОГ У ДЕПРЕСИВНО
— Транзиција на Балкану је завршена – рекао ми је, пре извесног времена, албански политички аналитичар Ремзи Лани.

Међутим, Лани није мислио на трансформацију од диктаторске државе до демократије, као у многим другим посткомунистичким земљама:

— Прошли смо транзицију од репресивних до депресивних режима.

У праву је. Старих комуниста и радикалних етничких националиста углавном више нема, заменила их је стагнација – економска, социјална и политичка.

Сада се поставља питање како се ти депресивни режими уклапају у нарастајуће геополитичко супарништво.

Дан пре недавне посете Београду, председник Русије Владимир Путин изразио је велико незадовољство због промене имена Македоније и оптужио “САД и поједине западне земље” за “дестабилизацију” региона, а шеф руске дипломатије осудио је “спремност САД да све државе Балкана што пре уведу у НАТО“ и тиме уклоне руски утицај у региону.

Посматрајући посету Путина Београду и слушајући његову реторику, неминовно сте морали да закључите да се конфронтација Запада и Русије на Балкану мења – како по карактеру, тако и по интензитету. У последњих десет година Русија је активно бранила своје привредно и културно присуство у региону, али никада није отворено оспоравала хегемонију НАТО и ЕУ. Више није тако.

На први поглед, руске амбиције делују нереално. Балкан остаје чврсто везан за Запад – Грчка, Бугарска, Румунија, Хрватска, Албанија и Црна Гора чланице су НАТО, а Македонија је на путу да то постане.

Земље региона су или чланице ЕУ, или теже да јој се придруже. Европска унија је убедљиво највећи трговински партнер, највећи инвеститор и омиљена дестинација емиграната. Преовладава мишљење да би Русија могла да отежа ствари, али да на може више од тога.

Преовлађујуће мишљење је можда погрешно. Москва је осетила критичну повредивост положаја Запада на Балкану: док ЕУ у земљама као што је Украјина сматрају симболом промена, на Балкану је виде као браниоца статуса кво, која је можда на путу да пропадне.

ЕУ ГУБИ БИТКУ
Јавност је незадовољна и бесна. Етничке тензије расту. У готово свим земљама у региону одржавају се велике демонстрације против власти. У већини земаља економски раст је успорен, сиромаштво је широко распрострањено, а смањење становништва драматично: више од 40 одсто људи рођених у Босни и Херцеговини напустило је земљу; око 40 одсто рођених у Албанији и око 25 одсто Македонаца урадило је исто.

И док анкете показују да већина људи и даље сматра да је улазак у ЕУ најбољи начин да доживе напредак, обећање европске интеграције губи чудотворну моћ. Не само да будућност ЕУ делује неизвесно, већ су и лидери попут француског председника Емануела Макрона јасно ставили до знања да неће трошити политички капитал на залагање за интеграцију Западног Балкана.

Упркос томе што се расположење у региону променило, Европска унија није спремна да промени приступ према њему. Ово је делимично последица бирократске инертности и недостатка политичког интереса, али и страха да ће било каква промена политике на Балкану деловати као издаја принципа.

Ратови у бившој Југославији 90-тих година одиграли су значајну улогу у обликовању политичког идентитета ЕУ после хладног рата. Трагедију у комшилуку Европа није доживела само као сукоб између држава и народа, већ и између два принципа: принципа етничког национализма, оличеног у Слободану Милошевићу, и принципа мултиетничке демократије, отелотворене у Европској унији. Самим тим, идеологија више покреће политику ЕУ према Балкану него у било ком другом делу света. Идеолошка ригидност Европе је за дивљење, али је такође делимично одговорна за паралисање региона.

Ово најбоље илуструје улога ЕУ у дипломатском процесу између Србије и Косова. Дијалог је иницирала и подстакла ЕУ зато што сви схватају да је узајамно признавање Београда и Приштине једини начин да се уклоне препреке за дубљу економску сарадњу и утре пут уласку Србије и Косова у Европску унију. Међутим, када су српски председник Александар Вучић и његов косовски колега Хашим Тачи почели да разматрају осетљиво питање “корекције” граница како би постигли коначан споразум, велике европске престонице брзо су саопштиле да то никада неће дозволити.

Промена граница никада није добра идеја, а нарочито после трауматског искуства етничких ратова на Балкану, али није најбоља идеја ни рећи изабраним лидерима да не могу да сами обликују узајамне односе. Према томе: упркос легитимности страховања Европе да би промена граница између Косова и Србије могла да подстакне друге земље да пођу за њиховим примером, као и чињеници да је ЕУ у праву када упорно тврди да било какву промену граница мора да подржи већина људи у тим земљама, порука оставља лош утисак. Као да говоре комшијама да су инфантилни. Управо то им се обило о главу. Изгледи за споразум Србије и Косова данас су много слабији него пре неколико месеци, а резик од етничких сукоба већи.

РУСИЈА СТУПА НА СЦЕНУ
Овде на сцену ступа Русија.

У новембру прошле године, Путин се сусрео с Тачијем, упркос чињеници да Москва не признаје Косово као државу. Тај састанак шаље поруку да Русија не види себе на Балкану само у улози заштитника Србије, већ и као могућу посредничку силу. Зато Европа не би требало да се изненади ако Русија ускоро направи властиту “мапу пута” нормализације српско-албанских односа (не би требало да се изненаде ни ако Турска покаже заинтересованост да учествује у таквој иницијативи Русије).

Другим речима, руско деловање на Балкану не само да квари игру. Москва жели да замени ЕУ у улози посредника у решавању регионалних сукоба, као што – прилично успешно – настоји да замени САД у улози посредника на Блиском истоку.

У петак, након 27 година спора, грчки парламент коначно је одобрио ново име Македоније – Северна Македонија – и ставио тачку на један од сукоба на Балкану. Била је то стварна победа европске стратегије у региону. Сада би Европа, са истом енергијом и флексибилношћу, требало да подстакне Србију и Косово да нађу властити компромис. Само тако може да остане релевантна у региону, а не тако што ће бити сила за одржавање статуса кво.

 

Извор Блиц, 29. јануар 2019.