Veliko pomeranje moći

Po prvi put je američki zvaničnik definitivno obelodanio činjenicu da SAD nemaju viziju za budućnost

Antonio Gramši je opisao „interregnum“ kao period  „u kojem staro umire, a novo ne može da se rodi. (…) U interregnumu se pojavljuju morbidni simptomi velike raznovrsnosti“. U takvim periodima se novo tretira kao ludo, loše i opasno za razmatranje. Očigledno je da Britanija trenutno prolazi kroz takav interregnum: doba u kojem elite koje su nekada „upravljale“ političkim diskursom (Mišel Fuko) unutar strogih konsenzualnih granica, otkrivaju da su one sada agresivno osporavane. Takvi periodi takođe podrazumevaju i momente gubitka razuma u kojim se granice i značenje onoga što je razumno misliti i činiti tope.

Paradoksi interregnuma se takođe ispoljavaju svakodnevno: npr. kada demokratski izabrani Donji dom ustroji sebe protiv narodnog referenduma, kada se suprotstavlja sopstvenim ranije odobrenim legislativnim aktima koji su iz njega iznikli, pa se čak poigrava i sa rušenjem principa da vlada vrši izvršnu vlast u zamenu za ideju da bi promenljivi, efemerni parlament nevladinih i partijski mešovitih poslanika trebalo da upravlja zemljom umesto vlade. Međutim, takav parlament i dalje ne može da proizvede alternativu oko koje bi mogao  da se složi. Zaista je bizarno, iako ne i iznenađujuće, što se može videti da je pravi talas panike zapljusnuo zagovornike ostanka Britanije u EU, suočene sa šokom otkrića da nema jednostavnog rešenja

Slična vrsta psihološkog šoka je pogodila kulturni establišment i u Francuskoj. Kristor Giluji opisuje: „Elite su uplašene. Po prvi put postoji pokret koji se ne može kontrolisati običnim političkim mehanizmima. Pokret Žutih prsluka nije iznikao iz sindikata ili partija. On se ne može zaustaviti. Ne postoji dugme za gašenje. Ili će inteligencija biti naterana da na pravi način razume postojanje ovih ljudi, ili će morati da pribegne nekoj vrsti mekog totalitarizma“.

UPOZORAVAJUĆE PISMO
A ove nedelje je forum u Davosu zatreslo pismo – koje se viralno širi – od legendarnog menadžera fondova i „proroka“ Seta Klarmana, koji je opalio pucanj upozorenja svojim klijentima nagoveštavajući da bi rastuća svest o političkoj i društvenoj podeljenosti širom sveta mogla da se završi ekonomskom katastrofom. „Ne možete se ponašati kao da je sve uobičajeno uprkos neprekidnim protestima, neredima, štrajkovima i rastućim društvenim tenzijama“, napisao je on, aludirajući na proteste Žutih prsluka u Francuskoj, odakle su se proširili na celu Evropu. „Pitamo se kada će investitori početi da obraćaju više pažnje na ovo“, dodaje on i zaključuje: „društvena kohezija je suštinski važna za one koji žele da investiraju kapital“.

Kruženje Klarmanovog pisma dodaje ulje na vatru nelagode koja obuzima globalistički establišment. A u korenu ovog straha se nalazi potencijal za rušenje dva velika mita: onog monetarnog i onog milenijarskog o „Novom svetskom poretku“, koji su iznikli iz pokolja Prvog svetskog rata. Ideja herojskog, dostojanstvenog rata je umrla zajedno sa generacijom mladića izgubljenih na Somi i kod Verdena. Rat više nije bio „herojski“. Postao je samo odvratna klanica. Milioni su se žrtvovali za nekakvu ideju „svete“ nacionalne države. Romantičnost devetnaestovekovnog koncepta „čiste“ nacionalne države je pukla, a na njeno mesto je došla vera (konačno pokrenuta raspadom Sovjetskog saveza) u „manifestovanu sudbinu“ Sjedinjenih Država kao „novog Jerusalima“ koji predstavlja najbolju nadu čovečanstva za prosperitetni, manje podeljeni, homogeniji, kosmopolitski svet.

PREKASNO ZA EVAKUACIJU
Obećanje lako ostvarivog „prosperiteta za sve“, postignutog monetarnim sredstvima (čitaj – masivnim zaduživanjem), bilo je samo nuspojava ovog idealističkog pogleda. Danas više nisu potrebne bilo kakve dodatne „činjenice“ da podrže ovu tezu – „monetarna sredstva“ su izneverila većinu (odnosno francuske „prsluke“ i Hilarine „bednike“), pa tako sada čak i „proročki“ menadžer fondova Klarman upozorava društvance iz Davosa da se „seme sledeće velike finansijske krize (ili one nakon nje) može naći u današnjim nivoima zaduženosti država“. On detaljno obrazlaže način na koji se gotovo svaka razvijena zemlja sve dublje zaduživala od finansijske krize iz 2008, što je trend koji bi, kako on kaže, mogao da dovede do finansijske panike.

Set Klarman, američki investitor i menadžer hedž fondova

Gospodina Klarmana naročito brine dug Sjedinjenih Država, odnosno pitanje šta bi taj dug mogao da znači za status dolara kao svetske rezervne valute i kako bi na kraju mogao da utiče na ekonomiju ove zemlje. „Nema načina da utvrdimo koliko duga je previše duga, ali Amerika će neizbežno doći do tačke u kojoj će iznenada skeptično tržište duga odbiti da nastavlja da nam pozajmljuje novac po stopama koje ne možemo da priuštimo“, napisao je. „Do trenutka kada nas takva kriza pogodi, verovatno će biti prekasno za evakuaciju“.

Ova monetarna smicalica je oduvek bila iluzorna: ideja da se pravo bogatstvo može dobiti iz naduvanog duga, da takvo naduvavanje nema granica, da se sav dug može i mora namiriti, te da se prekomerni dug ima rešavati dodatnim zaduživanjem – nikada nije bila kredibilna. Bila je to bajka. Ona je stvorila sekularizovanu veru u neizbežnu, linearnu liniju progresa, koja je reflektovala hrišćansko-milenijarsko uverenje o napredovanju ka izdašnom i spokojnijem „kraju vremena“.

Godine 2008, velike banke su bile na dan od propasti. Spasili su ih zapadni poreski obveznici (jer su elite ocenile rizike finansijske propasti kao prevelike), ali je onda bilo potrebno spasavati same spasioce, odnosno razne države domaćine banaka. Tako su one potkresale socijalnu pomoć, svoje sigurnosne sisteme i drugo, kako bi popravile sopstvene poremećene bilanse, nakon što su popravile bilanse banaka.

LjUDI BEZ ULOGA
Šezdeset odsto stanovništva je doživelo tri udarca. Najpre prvobitnim merama spasavanja banaka, potom merama štednje koje su usledile, a onda i time što su centralne banke nastavile sa svojim politikama naduvavanja vrednosti i trošenja štednje. Suočeno sa ovako tmurnim okolnostima, šezdeset odsto stanovništva je shvatilo svoju nemoć, ali isto tako je shvatilo i da nema šta da izgubi. To su ljudi koji jednostavno nemaju ulog u ovoj igri.

Taj narativ – o lakom kreditnom prosperitetu – bio je zapadni narativ za čitav svet u proteklim decenijama. Međutim, bio je potreban „autsajder“ kako bi pokrenuo ono što je Vašington post izvrnuo ruglu , a što je bio najbitniji momenat prošlogodišnjeg Davosa. „Najbitniji“ prosto zato što je ukazao na nešto tako očigledno. Na panelu posvećenom temi kako svetski poretci propadaju, Feng Šinhaj – potpredsednik glavnog regulatora hartija od vrednosti kineske vlade – je prosto podsetio prisutne na mračnu stranu zapadne globalne monetarne lokomotive: „Morate shvatiti da demokratija ne funkcioniše dobro. Potrebne su vam političke reforme u vašim zemljama“. Dodao je da je ovo rekao „krajnje iskreno“. Ups! Kineski zvaničnik je rekao ono što se ne sme govoriti…

Međutim, posledice kolapsa globalno dominantnog mita neizbežno prvo počinju da se osećaju na periferiji. Ono što se ponekad zaboravlja jeste da elite, naročito u onim falš nacionalnim državama koje su nastale iz evropskog kolonijalizma nakon Prvog svetskog rata, ne samo da su sebe definisale kroz narativ da „nema alternative“ kreditnom prosperitetu, nego su se takođe integrisale u kosmopolitsku internacionalu – u bogatu elitu. Oni su zagriženi za ovaj mit i stvoreni iz njega. Odvojili su se od sopstvenih kulturnih korena iz kojih su potekli, ali tvrde da „predvode“ u svom „svetu“.

Logo Svetskog ekonomskog foruma, Davos, 20. januar 2019.

Primer toga bi bile zalivske zemlje. Naravno, kada Davos „kine“, elite sa periferije dobiju grip. A kada postojeću krizu identiteta prati i predosećanje dolazeće finansijske krize u centru, grip je žestok. Zato ne čudi što strah perifernih bliskoistočnih elita raste. One znaju da će bilo kakva ozbiljna finansijska kriza na „čvorištu“ označiti njihov kraj.

REMETILAČKA TAKTIKA
Evo jedne važne stvari: govor Majka Pompea u Kairu nije bio važan zbog onoga što je rekao o američkoj politici (a to je ništa). Umesto toga, on bi se mogao tretirati kao prekretnica druge vrste. Njegov govor je pokazao da je tridesetogodišnja vizija „Novog svetskog poretka“ mrtva. Jednostavno nema vizije – nikakve. Bilo je jasno da Pompeo samo verbalno bije drugu rundu američkog građanskog rata. A Džon Bolton je definitivno potvrdio propast pomenute vizije. Kako Amerika nema šta da ponudi, okreće se remetilačkoj taktici – npr. sankcionisanju bilo kog biznismena ili države koja doprinosi obnovi Sirije. U praksi ova taktika samo dodatno nervira američke saveznike.

Neopaženo je prošla još jedna poenta: sa propadanjem identiteta i narativa koji su uspostavile elite, druge kulturno-spiritualne forme su već ustale da zauzmu njihovo mesto. Stoga, kako je Majk Vlahos ranije istakao, bliskoistočne države ne slabe i ne propadaju toliko zbog realnih fizičkih pretnji, nego zato što su se pred kosmopolitskim identitetom glavnog toka isprečile podjednako strastvene i univerzalističke vizije, često otelotvorene u obliku nedržavnih aktera kakvi su Hezbolah, Hašd al-Šabi (snage narodne mobilizacije iz Iraka, sačinjene pretežno od šiita, prim. prev.) i Huti.

Oni svoje zahteve ne uklapaju u okvire liberalizma ili potrošačke ekonomije i države blagostanja iz razvijenog sveta, nego ih vezuju za reafirmisanje snage i suvereniteta svojih društava. Kao i za svoje pravo da žive svoje živote na svoj, kulturno drugačiji način. Oni bujaju tamo gde su jaki zahtevi za smislom i obnovom društvenih vrednosti. Na isti način na koji se pokazuje da je Žute prsluke teško kontrolisati kroz obične političke mehanizme, tako su i ovi „drugi“ nedržavni akteri pokazali da su u stanju da se odupru kontroli bliskoistočnih državnih mehanizama koji koriste tradicionalne zapadne alate. Meki ili tvrdi totalitarizam – ni jedan ni drugi nije bio potpuno efektan.

Pripadnici pokreta Hezbolah nose zastave svoje organizacije ispred replike Kupole na steni, Bejrut, 23. jun 2017.

Ovde je reč o velikom pomeranju moći i o velikoj promeni same prirode moći. Po prvi put je američki zvaničnik definitivno obelodanio činjenicu da SAD nemaju viziju za budućnost, te da SAD sada jedino mogu da deluju remetilački na Bliskom istoku. Da, zalivske zemlje su čule zaglušujući zvuk „praznine“. Isto tako ga mogu čuti i zemlje sa druge strane linije razdvajanja – one koje nikada i nisu bile deo tog „Novog svetskog poretka“. Nije teško predvideti gde će se klatno zaustaviti.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Strategic-culture.org

Pratite nas na YouTube-u