Нова лица тоталитаризма

Враћамо ли се, коначно, назад у епоху социјалних потреса проузрокованих класном борбом, као током читавог XIX и XX столећа?

Ствари су, чини се свуда у свету, или скоро свуда, отишле предалеко. „Отеле су се контроли.“ Прешле су ону увек танку и непоуздану линију која одваја стање које се још може назвати регуларним, условно мирнодопским, како бисмо ушли у зону у којој се, да се послужимо старом метафором – метафором коју овог пута ваља схватити дословно – „испаљују меци у главу“.

Снимци Париза у пламену обишли су свет. Међу њима се нарочито издваја једна фотографија (снимљена 1. децембра): четири полицајца на коњима, у сабласно пустој париској улици, под шлемовима и у пуној опреми. У позадини, негде у строгом центру француске престонице, извија се густи дим и назиру се одсјаји пожара. Њен аутор је Матијас Цвик. Насловљена је сасвим прикладно: Четири јахача апокалипсе.

Треба, међутим, бити праведан. Ти јахачи су до сада већ протутњали великим делом света. Разрушили су Југославију, потом су се устремили на Блиски исток, где су „својим крвавим чизмама разгазили мравињак“ (Едуард Лимонов). Похарали су Средњи исток и север Африке. Устремили су се на Украјину, до темеља разорили Ирак, Либију и Сирију, проливајући реке крви. Тоне бомби изручене на главе цивила и хиљаде и хиљаде мртвих, то је њихов стравични биланс. Сада су се, а то је новост, као претеће и злосутне сенке појавили у Паризу, у Бриселу, а можда ће и наставити свој крвави поход.

Звер је, у ствари, још раније пуштена са ланца. Било је то, отприлике, у време рушења Гвоздене завесе, када је стваран свет „једног суверена и једног господара“. Једног вође, макар се он налазио и у Вашингтону, заклињао се у „вредности демократије“ и говорио тешко разумљивим и загонетним језиком људских права.

СИЛАЗАК У ПОДЗЕМЉЕ
У Паризу и Француској већ дуже времена на снази је ванредно стање. Свакако не од 17. новембра прошле године. Можда од 13. новембра 2015, када је, подсетимо се, у неколико терористичких напада погинуло најмање 130 људи. Тачан број вероватно никад нећемо сазнати. Или од немира који су 2005. започели у париском предграђу Клиси су Боаз и убрзо прерасли у праве расне сукобе, у којима су се имигранти из афричких и арапских земаља крваво сукобљавали са полицијом. Побуна имиграната, праћена пљачком и паљевинама, трајала је пуне три недеље (ванредно стање је и формално проглашено 8. новембра).

Време политичких потреса, па и политичког насиља, не почиње од Жутих прслука, покрета коме филозоф Бернар-Анри Леви сада невољно признаје да је то „прави друштвени покрет“, али „покрет подстакнут тужним, смртносним, нихилистичким страстима“. Они не желе никакав дијалог, оптужује Леви; уместо захтева „за новим правима и слободама, за новим формама правде“, они сад „траже краљеву главу“. Можда желе и да уђу у префектуре и министарства, у саме институције републике. А то је „трагична регресија“.

Било како било, констатује се у једном коментару, „трагични силазак Макрона у подземље се наставља“, а спирала насиља, коју су покренуле полицијске акције у узалудном и непромишљеном покушају да се побуна сузбије силом, води „Француску право у хаос“. Сада је на ивици амбиса. Макрон, „последња нада Европе“ и несуђени „европски краљ“, „нови Бонапарта“ који је обећавао „европску ренесансу“, једна је од узгредних жртава побуне. Он је већ претворен у политички леш који се још покреће и говори, и који и даље, али више по навици, обитава у Јелисејској палати.

НОЋ КРАТКИХ НОЖЕВА
Бернар-Анри Леви већдеценијама не представља глас политичког разума. Он је здушно подржавао побуњенике у Либији, Сирији, Ирану, примећује један коментатор – али сада, суочен с побуном у Француској, „код куће“, „из своје палате у Маракешу Жуте прслуке третира као смеђе и говори о `ноћи кратких ножева`“.

Уосталом, није ли управо Леви најавио садашњу ерупцију насиља у Француској, претећи да ће се на такав народ, који не поштује никакве законе и за себе узурпира сав суверенитет, сручити „свети Божји гнев“? Бивши француски министар образовања, извесни Лук Фери, отишао је корак даље. Он је прешао преко линије позивајући полицију да против Жутих прслука, чији протести месецима паралишу Француску, примени тактику „пуцај да убијеш“.

Бернар Анри Леви након што је погођен тортом у лице држи говор на фестивалу Белдокс, Београд, 10. мај 2017.

На опрезну и бојажљиву констатацију новинара да би коришћење ватреног оружја „могло да доведе до рањавања“ или, можда, „нечег још горег“, бивши министар је нервозно одбрусио: „Па шта? Ми имамо четврту највећу армију на свету и с њом можемо окончати ово срање. Те пропалице, те сероње долазе из редова крајње деснице и крајње левице, из предграђа, из сламова, и иживљавају се над полицајцима. Томе треба стати на крај“. Убијање би, сматра бивши министар, који се сада издаје и за филозофа, „окончало насиље“. Око овог закључка не може бити спорења. Мртви се не буне, не досађују, не износе никакве захтеве и не ремете јавни саобраћај.

Паника, страх, или само нестрпљење да се што пре оконча нешто што упорно нервира и прети да измакне свакој контроли, а можда и на дужи рок поремети планове моћних? Или само бескрајна ароганција елита које су поверовале у илузију о сопственој свемоћи – свемоћи коју не ограничавају никакви виши, морални и етички обзири и норме. Право на убијање се онда подразумева. Призива ли бивши министар време „револуционарног терора“ и гиљотине, или терор контрареволуције?

ФАШИЗАМ КАО ВЛАСТ КРУПНОГ КАПИТАЛА
Јелисејска палата још није решила да примени рецепт који предлаже Фери, али, према једном анонимном извору, овде се сада крајње озбиљно разматра и употреба војске. То је, за сада, „резервна опција“, „план Б“. Тактика која се тренутно користи против демонстраната је брутална полицијска репресија, која је Париз већ претворила у град налик на Бејрут или неко од попришта „арапског пролећа“. Све се то дешава у „колевци слободе“, домовини славне Француске револуције, која се, колико до јуче, поносила степеном извојеваних и загарантованих грађанских слобода. Не у Кијеву, на „евромајдану“, где је поменути Леви одржао ватрени говор како би поздравио „народ“ и „рађање нове Украјине“, а Путина изједначио са Хитлером.

Сада су, у Француској, те слободе суспендоване, стављене ван снаге на неко неодређено време или, што је још вероватније, заувек. Права народа важе само условно. Уколико је послушан. Исто важи и за суверенитет. „Пропалице из сламова“, као савремени санкилоти, немају никаква права. Израз потиче из поменуте револуције: санкилоти – sans-culottes су гоље, плебс, олош, они који, дословце, „немају гаће“. Да би иронија била већа, француски председник у исто време „поздравља храброст стотина хиљада Венецуеланаца који се боре за своју слободу“. Оно што је дозвољено Јупитеру, није и волу – и обрнуто.

Где се онда данас крије истински фашизам? Свакако не на трговима питорескних француских градића или испод лукова Тријумфалне капије, у лику модерних санкилота који облаче жуте прслуке уместо црвених фригијских капа, изложени гуменим мецима и воденим топовима.

„Од главне пароле Велике француске револуције – Liberté, Egalité, Fraternité“, закључује Валериј Коровин, оне „која је прогласила свеопшту слободу, једнакост и братство, остала је још само слобода, Liberté, али не за све, већ само за изабране штићенике које су поставиле транснационалне корпорације, сматрајући их `праведним` делиоцима блага Пете републике, у корист глобалне олигархије“.

Формулација Коминтерне из децембра 1933. сада поново звучи изненађујуће актуелно и нимало књишки: „Фашизам је отворена диктатура најреакционарнијих, најшовинистичкијих и најимперијалистичкијих елемената финансијског капитала“. Фашизам је, укратко, власт крупног капитала која се више не скрива иза фасаде демократије. Теза, коју је две године касније (1935) развио бугарски комуниста Георги Димитров, постала је позната као теза о „фашизму као агентури монополистичког капитала“. То је нека врста природног следа: од привида демократије ка отвореној диктатури.

Капитал никад није био јачи, а фасаде демократије никад трошније него данас.

ЛИБЕРАЛИ И ЊИХОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ
На питање где се данас крије фашизам покушао је да одговори и амерички филозоф и лингвиста Џејсон Стенли, 49-годишњи професор с Јејла, у књизи интригантног наслова Како функционише фашизам.  Угледни професор, који је већ остварио завидну академску каријеру, упозорава на тенденцију оживљавања фашизма у савременом свету. Фашизам, према његовом мишљењу, није само „историјски покрет који је настао у Европи 20-их година прошлог столећа, него жива идеологија која се налази у темељима десничарске политике данашњег света, слабо прикривена терминима попут `популизма` или `ауторитарности`“. Стенли само разрађује стару тезу: популизам једнако фашизам.

Како, међутим, функционише тако замишљени „фашизам“? Кључна стратегија тог новог облика фашизма је „експлоатација етничких, расних и верских разлика како би се истакла подела на `нас` и `њих`“, а његова упоришта у данашњем свету су „земље попут Мађарске, Пољске, Турске и САД“.  Зашто не и Русија? Можда зато што је пример ноторан, Русија ионако никад није припадала „слободном свету“. „У корену свих тих стратегија фашистичких политика“, опомиње професор, „налази се лаж, фикционални наратив и урушавање истине.“

Виктор Орбан и Реџеп Ердоган у Председничком комплексу у Анкари, 30. јун 2017.

Уосталом, не лежи ли разликовање пријатеља од непријатеља у основи сваке политике? Основа сваког „политичког деловања“, гласи чувена дефиниција немачког правног теоретичара Карла Шмита, „заправо је разликовање између пријатеља и непријатеља“. То није никаква особеност а ни посебна карактеристика фашизма. Чак и у либерализму (или посебно у либерализму) постоји оштра подела на „нас“ и „њих“: на присталице „слободе“ и њене (наводне) непријатеље, заговорнике „ауторитаризма“. Главно дело Карла Попера, водећег идеолога неолиберализма, носи адекватан наслов: Отворено друштво и његови непријатељи.„Непријатељи“, а не противници или можда „партнери“.

Могу ли се сви непријатељи либерала и „либералног поретка“ унапред отписати као „фашисти“ са којима, као што је познато, не може бити никаквог дијалога? Против „њих“ се примењује само једна и већ опробана тактика: „пуцај да убијеш“.

ЖУТИ ПРСЛУЦИ И БРАОН КОШУЉЕ
Када су у питању „лаж, фикционални наратив или урушавање истине“, на њих једва да вреди трошити речи. Дефиниције професора с Јејла су толико широке и растегљиве да их с лакоћом можемо применити на било коју политичку опцију, у било ком времену и простору, па и на политику либералних елита Запада које тренутно уједињује императив одбране „либералног поретка“ од „ауторитаризма“ – односно, императив одбране таквог поретка од „његових непријатеља“. Све под кишобраном НАТО-а – ударне, војне песнице демократског Запада.

Говори ли професор заправо о политици САД у земљама као што је Сирија, где Америка „експлоатише верске и етничке разлике“, претварајући истине у лажи које шири путем систематски контролисаних медија, све док се истина потпуно не „уруши“? Списак „непријатеља либералног поретка“ је иначе подужи: осим „аутократија“ и земаља „осовине зла“ (Русија, Кина, Иран, Северна Кореја, Венецуела, Куба…), осим спољашњег непријатеља који има много, и то различитих лица, ту спадају и сви они на Западу који се „приклањају ауторитаризму“.

Вероватно и сви они који се солидаришу с француским Жутим прслуцима. Досетку Бернар-Анри Левија позајмио је и колумниста београдског Данаса, социолог Алексеј Кишјухас, који тврди: „Жути прслуци лако могу да постану браон кошуље“. Јер, то су, наводи овај социолог, „махом паланачки малограђани“ (а не више „пропалице из сламова“ о којима говори Фери): „конзервативни, недемократски, ускогруди и реакционарни `petit bourgeois`; „прекобројни полусвет који се осећа понижено пред космополитским градским елитама из света високе политике, културе и капитала“. А управо то је социјална база из које се регрутују прошли, садашњи и будући „фашисти“. Није ни чудо, јер су такви социјални слојеви, по дефиницији, у либералном поретку прекобројни: „прекобројни полусвет.“ Прекобројни су и француски пролетери и париска сиротиња, поменуте „пропалице“. Па зашто онда уопште постоје?

Читалац би могао да се запита: како то да Стенли и његови следбеници не препознају оживљавање фашизма тамо где је оно очигледно? На пример, у Украјини, где се велича квислинг Бандера, а наоружани фашистички батаљони, уз одговарајућу симболику, под знаком свастике, марширају ка побуњеном Донбасу? У Хрватској, у којој је још 1990/1991. ненадано васкрсло усташтво и у којој је почињено највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, наочиглед – и уз тихо одобравање – либералне Европе?

Оживљава ли фашизам можда и на Балтику, на пример у Летонији, на комеморацијама посвећеним Летонској легији, које, као јаје јајету, подсећају на оне које су, сваке године, уредно одржаване у Блајбургу, и то „припадницима усташких постројби“, уз учешће званичних представника „независне Хрватске“? То и нису никакве комеморације мртвим, стрељаним и погинулим, већ јавне манифестације нагло оживелог фашизма, праве параде савремених фашиста и свих оних који гаје носталгију према епохи фирера и поглавника Павелића, и сањају о повратку у ране 40-те.

СИМПТОМИ ДЕМЕНЦИЈЕ
Како је онда постало могуће – или обавезно, као лозинка политичке коректности – препознавати и увек изнова откривати фашизам у Трампу или чак Орбану?

Швајцарски новинар Рогер Кепел, бивши уредник Велта, говори „о синдрому деменције“ или, у слободнијем преводу,„заглупљивања“, који се на Западу испољава у нарочито тешком облику кад год се помене име Доналда Трампа: „Све је почело када је наводни мултимилијардер обелоданио своје амбиције да постане председник. Шпигл је објавио есеј који је Трампа прогласио за `фашисту`. За оне који су заборавили: фашисти су, у прошлом веку, били следбеници италијанског диктатора Мусолинија, блиског савезника Хитлера. Прогласити Трампа за фашисту“, сматра Кепел, „то је симптом деменције“.

При томе, додаје овај новинар, не бисмо смели да заборавимо ни следеће: „Трампови противници сада звижде из последње рупе. Нису могли да прођу кроз поступак који прописују владавина права и демократија. Сада им преостају само прљавштине и осуде. То је непријатно, можда и криминално, али изнад свега: то је знак слабости“. Џејсон Стенли, већ раније цитирани професор с Јејла, макар је у понечем у праву: „Ми (САД) имамо дугу историју расистичке политике. С нашом расистичком историјом као позадином, питање о америчкој либералној демократији може се поставити у новом светлу. САД су увек, у најбољем случају, биле делимична демократија“.

Зграда Конгреса САД у Вашингтону

О томе могу да посведоче и сасвим свежи историјски примери: програми тортуре током мандата председника Буша, расне поделе које инспиришу полицијско насиље „над обојеним“, масовна контрола становништва која се спроводи у Америци и на Западу уопште… Све побројано звучи изразито фашистички. Зашто, уосталом, све те „девијације“ ограничавати на време председника Буша? Тортура и масовна контрола, као и убиства широм света, посредством дронова или „неселективна употреба силе“, масовним бомбардовањем на пример, наставиле су да се спроводе и током мандата председника Обаме, а настављају се и данас, под председником Трампом. То је већ одавно прерасло у једну од демократских норми.

Ни Трамп ни Орбан свакако нису појединци који својом вољом, из пуког хира, ограничавају грађанске слободе. То је пре општи тренд. Тренд који следе и Трамп и Орбан, Макрон и Европска комисија, Мејова, Меркелова и Јункер, Британија и Немачка, земље чланице ЕУ, као и читав „колективни Запад“. Ригорозне контроле у јавним просторима, цензура у медијима, посебно на интернету (контрола над етаблираним медијима је већ одавно потпуна), макар и у име јавне безбедности и борбе против тероризма, недвосмислено и немо сведоче о томе.

МИЛИТАНТНО НАЦИОНАЛИСТИЧКА ЕВРОПА
Сада је излишно, или касно, ламентирати над губитком грађанских слобода. Па ипак, немогуће је не запазити: „Последњих четрнаест година сви смо живели у атмосфери у којој габарити слобода постају све мањи, као шагринска кожа код већ поменутог Балзака, а елементи неслободе, налик на карактере из књиге Џорџа Орвела 1984, све више се уводе у наш живот“. Цитиране редове написао је, не тако давно, руски писац Едуард Лимонов (године 2015). Лимонова прати репутација скандал-мајстора – можда због обичаја аутора да ствари представља сликовитим језиком, брутално и непосредно, без увијања. Неке његове речи, упркос или баш захваљујући томе, данас звуче пророчански. Да ли фашизам можемо препознати и у данашњој, формално демократској и несумњиво либералној Европи? „Ово још није фашизам, али је посебан тип тоталитаризма – од страха, наравно – само, да ли је због тога лакше?“

Простори слободе, а то је евидентно, свуда се сужавају – „и у Сједињеним Државама и у старој, али неопрезној Европи“. Посвуда је, констатује Лимонов, „много више `пандурске власти` и елемената тоталитаризма“. Није нимало утешно што се све то правда „одбраном демократије“ и „либералних вредности“. Тираније се управо тако и рађају: под маском одбране слободе. Ништа не мобилише ефикасније од страха, по могућности ирационалног. Такви страхови су најдубљи, укорењују се у најмрачнијим областима колективне психе. А од 2015. до данас, свака година је доносила нова изненађења. „И тек ће донети“.

Све у свему, Европа, а можда и читав „колективни Запад“, „налази се пред избором: или ће постати милитантно националистичка, са елементима нацизма и фашизма, или ће се променити до непрепознатљивости. Проблем најезде миграната у Европу – најстрашнији је изазов Европе у њеној историји“. Да ли ће европске државе у сасвим догледно време постати „фашистичке и расистичке и сакривене иза бодљикаве жице, зидова и митраљеза?“, пита се писац. А можда је то и прави циљ либералних политичких елита? „Процес самоуништења Запада је неповратан“, сматра Лимонов, а тај „процес је започео“.

Отада до данас, изазови су се само умножавали. Враћамо ли се, коначно, назад у епоху социјалних потреса проузрокованих класном борбом, као током читавог XIX и XX столећа?

ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ГИГАНТСКА ОБМАНА
Трансформација демократије се обавља постепено, скоро неприметно, корак по корак. Италијански писац Ђулијето Кјеза примећује: „Ово је време самозваних `господара васељене`, који одређују будућност милијарди људи, али овде се више не ради о демократији. А и како може да се ради о демократији кад шачица људи управља светом?“

Ако је демократија икад и постојала, сада постоји само „одређени церемонијални привид“. Додуше, још понегде људи могу да гласају, примећује Кјеза, али то нема никаквог значаја, јер они не знају за кога гласају, а не знају ни „ко стоји иза оних којима дају свој глас“. Због тога је демократија постала само једна „гигантска обмана“. Може ли се такав поредак онда назвати фашизмом?

То свакако није повратак историјског фашизма, оног о коме маштају бивши легионари, преживели припадници СС-формација или провинцијални политичари са историјске, интелектуалне и географске маргине, али нека форма тоталитаризма, унапређеног, много ефикаснијег и далеко софистициранијег него историјски фашизам, несумњиво јесте. О каквој „слободи“ може бити речи када је потпуна контрола над појединцем, захваљујући узнапредовалој технологији, већ данас опипљива реалност, а власт, ниједна власт, неће се устезати да ту предност искористи?

Надзорне камере

Тоталитаризам новог типа је строго либералан, али то не значи да има људско лице. Тај тоталитаризам новог типа – „за сада с неким елементима фашизма“ – моментално је још у повоју, али су његове клице као споре отровне гљиве расејане посвуда по „демократском Западу“.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард