Шта је „план Б“ за Венецуелу?

Ако војска остане уз Мадура, има ли Америка план како да у Венецуели спречи понављање сиријског сценарија?

„Платите војнике. Остало није битно“. Био је ово самртнички савет римског цара Септимија Севера упућен његовим синовима 211. године Н.Е. Данас је Николас Мадуро тај који мора да се држи царевих речи, зато што политички опстанак овог бившег возача аутобуса и председника синдиката зависи од тога да ли ће оружане снаге Венецуеле одабрати да стоје уз њега, или ће му окренути леђа и сврстати се уз лидера Народне скупштине, Хуана Гваида.

У среду је Гваидо изјавио да је Мадурова изборна победа прошлог маја, којом је добио други шестогодишњи мандат, била намештаљка, па је себе инаугурисао као председника. У четвртак је министар одбране и начелник генерлштаба Венецуеле Владимир Падрино Лопез, са својим кабинетом, одбацио тридесетпетогодишњег Гваида као америчког пијуна и обећао лојалност Мадуру.

У петак је државни секретар Мајк Помпео рекао Савету безбедности УН: „Сада је тренутак да свака земља одабере страну. (…) Или стојите на страни снага слободе, или сте уз Мадура и његово лудило“. До петка је, међутим, свет већ увелико одабрао стране.

„КВАЗИ-ПУЧ“
Русија и Кина су стале на Мадурову страну, као и НАТО чланица Турска, из које је председник Ердоган телефоном саопштио своју подршку. Мексико, Никарагва, Куба и Боливија су такође уз Мадура.

Гваида подржавају суседи Венецуеле – Еквадор, Бразил и Колумбија, као и САД, Канада и Организација америчких држава. Британија, Француска, Немачка и Шпанија су Мадуру послале дипломатски ултиматум: Пристани у року од осам дана на нове изборе, иначе ћемо подржати тридесетпетогодишњег Гваида, који је до ове године био потпуно непознат.

Све опције су на столу, каже председник Доналд Трамп. Али Русија је назвала Гваидов потез „квази-пучом“ и упозорила је да би интервенција могла да резултује „катастрофалним последицама“. Владимир Путин је такође телефоном саопштио своју подршку Мадуру.

Руски стратешки бомбардери Ту-160 на аеродрому у Венецуели, Каракас, 10. децембар 2018.

Улози свих страна су овде огромни. Русија има плаћенике у Венецуели, а режиму је позајмила милијарде. У знак солидарности, Путин је недавно послао два стратешка бомбардера у Венецуелу. Кина је Венецуели позајмила десетине милијарди долара, а Каракас то отплаћује Пекингу путем нафте. Куба је послала војне и обавештајне службенике како би очували унутрашњу безбедност. Уго Чавез је у Фиделу Кастру видео очинску фигуру, па је своју нову Венецуелу изградио по узору на Кастрову Кубу – са сличним последицама.

Ако су стотине хиљада побегле од Кастрове револуције 1960-их, три милиона Венецуеланаца је избегло у Еквадор, Бразил, Колумбију и друге јужноамеричке зеље, као и у САД. Од економије су остале рите. Иако Венецуела има највеће нафтне резерве на свету, производња је делић онога што је некада била. Непотизам и корупција су ендемски. Инфлација је уништила валуту. Владају сиромаштво, глад и несташице сваке могуће потрепштине савременог живота.

МАДУРО КАО АСАД?
Међутим, и даље је ту кључно питање – шта ће војници учинити? И ако војска остане уз Мадура, а Мадуро одбије да оде, шта ће Американци да раде како би га натерали да оде? Да изврше инвазију? То је катастрофа у најави. Венецуела није Панама, или Хаити, или Гренада. Већа од Тексаса, Венецуела броји преко 30 милиона становника. А америчке снаге су већ ангажоване широм света.

Блокада и санкције би само увећале и продубиле патње народа Венецуеле, и то много пре него што би он успео да сруши режим. Да ли би наши савезници уопште подржали блокаду? А ако године патњи Венецуеланаца нису уздрмале Мадурову власт, зашто би веровали да ће још патњи успети у томе?

Мадуру и његовој војсци се нуди амнестија ако се мирно склоне. Али каква би била Мадурова судбина ако се повуче? Ако се одрекне власти због америчких претњи, готов је и биће осрамоћен као кукавица. Не би ли пре одабрао да падне борећи се? Осим тога, ако руководство војске напусти Мадура, ту су млађи и амбициознији официри који би сигурно видели светлу будућност у борби за спас режима.

Је л’ ми то призивамо грађански рат у Венецуели? Ако почне да се пуца у Каракасу, шта ћемо да радимо? Је ли ико пажљиво размислио о овоме?

Мурал са ликовима покојног председника Венецуеле Уга Чавеза (лево) и јужноамеричког револуционарног хероја из 19. века Симона Боливара (десно) на зиду зграде у сиромашном предграђу Петаре у Каракасу

Мадуро је неспособни, брутални диктатор чија је идеологија довела до уништења једне нације. Али ако успе да промени наратив од конфронтације између тиранина и његовог напаћеног народа до тога да себе представи као витешког браниоца Венецуеле коју нападају јенкијевски империјалисти и њихове домаће слуге, то би могло да одјекне у народним масама широм Латинске Америке. А по свему судећи, Мадуро намерава да пркоси Сједињеним Државама и окупи антиамеричке радикале са своје хемисфере и из читавог Трећег света.

Гваидово посезање за председничким мандатом у Венецуели је завера припремљена у сарадњи са Вашингтоном, произведена у САД, са државним секретаром Помпеом, Џоном Болтоном и сенатором Марком Рубиом као идејним творцима и председником Трампом који је све то аминовао. То је био „план А“.

Али ако „план А“ не успе, а Мадуро, са америчким престижом стављеним на коцку, одбије наш захтев да се склони, шта ћемо да радимо? Који је „план Б“? „Асад мора да оде!“ – говорио је Барак Обама. Е па, Асад је и даље ту, а Обама је отишао. Хоће ли исто бити речено за Мадура?

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Buchanan.org