Kina i Rusija: strateški savez u nastajanju

Trebalo bi da se zapitamo da li će upozorenje Bžežinskog o „najopasnijem scenariju“ možda uskoro postati činjenica

Godinu dana pre nego što je 2017. umro, jedan od vodećih američkih strateških umova dvadesetog veka – Zbignjev Bžežinski – je „uključio alarm“. Analizirajući pretnje po američku bezbednost, upozorio je da bi „najopasniji scenario“ bila „velika koalicija Kine i Rusije (…) koja nije bazirana na ideologiji, nego na komplementarnim ozlojeđenostima“. Ova koalicija bi „po veličini i snazi asocirala na izazov koji je nekada predstavljao sino-sovjetski blok, samo što bi ovog puta Kina verovatno imala vođstvo, a Rusija bi pratila“.

Malo koji posmatrač je tada čuo ovu opomenu. Još manje njih danas uviđa kojom se brzinom ovo veliko povezivanje „uzajamno ozlojeđenih“ pomera iz domena hipoteze ka nečemu što bi uskoro mogla da postane geostrateška činjenica. Prkoseći uvreženim stavovima zapadnih analitičara i protivno velikim strukturnim razlikama, Peking i Moskva se sve više približavaju kako bi izašli na kraj sa onime što oboje vide kao „američku pretnju“. A za dve ponosne nacije sa tako dugim pamćenjem, njihova konvergencija takođe služi i kao neka vrsta kosmičke osvete za diplomatski manevar koji su Ričard Nikson i Henri Kisindžer orkestrirali pre pola veka.

NIKSONOV GAMBIT
Kada je Nikson postao predsednik 1969, on i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer su nastojali da uspostave dobre odnose sa komunističkom Kinom kako bi proširili jaz između nje i Sovjetskog saveza, koji su ispravno tretirali kao glavnu, egzistencijalnu pretnju. Čak i dok su gledali kako komunisti vode „ratove nacionalnog oslobođenja“ širom sveta, Nikson i Kisindžer su se držali strateškog gledišta Džordža F. Kenana o obuzdavanju, prema kojem će se nacionalizam pokazati kao čvršći stub od komunizma. Takođe su shvatili da se pukotina u Istočnom bloku između Sovjetskog saveza i njegovog mlađeg kineskog partnera može proširiti veštom američkom diplomatijom, i to na štetu Sovjeta.

Danas znamo kako se ta priča završila, pa je teško razumeti koliko je radikalna bila ova pomisao 1969, iako je Nikson godinu dana ranije u članku za Forin afers naveo da „na ovoj maloj planeti nema mesta tome da milijardu njenih potencijalno najsposobnijih ljudi živi u ljutoj izolaciji“. Da je Nikson pokušao da ideju američkog uspostavljanja odnosa sa Maovom komunističkom Kinom provuče kroz vladin institucionalni proces – ova opcija bi bez svake sumnje bila odbačena ne samo kao nerealna, nego i kao neumesna. Tako je umesto toga, odenut u „nevidljivi ogrtač“ na kojem bi mu i Hari Poter pozavideo, Nikson poslao Kisindžera u Peking na niz sastanaka koji su bili toliko tajni da čak ni njegov državni sekretar i ministar odbrane nisu znali za njih. Na kraju je ovo dovelo do Niksonove istorijske posete Kini 1972, prihvatanje Pekinga umesto Tajpeja kao prestonice i stvaranja nelagodnog ali selektivno kooperativnog odnosa koji je doprineo konačnom porazu „Imperije zla“.

ISTORIJA MEŠA KARTE, LjUDI IGRAJU
Niksonov i Kisindžerov gambit sada je poznat pod nazivom „igranje na kartu Kine“. Danas bi trebalo da se zapitamo: Da li Si Đinpingova Kina „igra na rusku kartu“? Izgleda da ta pomisao mnogim stratezima u Vašingtonu deluje nerealno . Ministar odbrane Džejms Matis je iznova i iznova isticao „prirodnu sukobljenost interesa“ Moskve i Pekinga. I zaista, razlike u nacionalnim interesima, vrednostima i kulturi Rusije i Kine su ogromne. Ako ruski stratezi razmišljaju na duge staze, morali bi da sa užasom posmatraju uspon Kine. Današnja mapa iscrtava liniju između Rusije i Kine koja na ruskoj strani granice ostavlja ogromna prostranstva koja su nekada pripadala Kini. A ta granica je mnogo puta bila poprište nasilnih okršaja, poslednji put 1969.

Istorijsko prvo rukovanje kineskog i američkog predsednika Mao Cetunga i Ričarda Niksona, Peking, 21. februar 1972.

Imajući u vidu ove strukturne datosti, perspektive za kinesko-rusku alijansu su dugoročno gledano nesumnjivo tmurne. Ali politički lideri žive u sadašnjosti. Sada kada su im šanse na Zapadu uskraćene, kakavu alternativu Rusi imaju nego da se okrenu Istoku? Štaviše, premda istorija meša karte, ljudi su ti koji njima igraju, praktikujući staru veštinu poznatu kao diplomatija. Kombinacija kineske strateške dalekovidosti i izuzetne diplomatije s jedne strane i američke i zapadnoevropske trapavosti sa druge, proizvela je posledično udruživanje dva geopolitička rivala, Rusije i Kine. U međunarodnim odnosima, osnovna pretpostavka glasi: „Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. Balans moći – vojne, ekonomske, obaveštajne, diplomatske – između rivala je od kritične važnosti. U tom smislu, Kina ubeđuje Rusiju da bude u njenom taboru jer Kina dobija na težini ako nuklearna supersila stane uz ekonomsku supersilu.

NAJSUDBONOSNIJA GREŠKA
Američki predsednici nakon Bila Klintona ne samo da su zanemarili formiranje ove alijanse ozlojeđenih, nego su joj nesumnjivo i pomogli da nastane. Rusija je 1991. izronila iz ruševina Sovjetskog Saveza sa vođom koji je bio nameračen da „sahrani komunizam“ – kako je to Boris Jeljcin rekao – i priključi se Zapadu. Priča o tome kako smo stigli do aktuelne dubine neprijateljstva je duga i obeležena greškama svih strana. Odluka Klintonove administracije iz 1996. da proširi NATO ka ruskim granicama je, kako je to Kenan primetio, „bila najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri“. On je predvideo da će posledica toga biti Rusija „koja će verovatno gledati drugde u potrazi za garancijama bezbedne i svetle budućnosti“.

Vladimir Putin i Si Đinping su gledali američki rat na Balkanu (uključujući i „slučajno“ bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 1999); kako „obojene revolucije“, sa podrškom Zapada, ruše vlade u Gruziji, a potom i Ukrajini; čak i to kako državna sekretarka Hilari Klinton podstiče uličnu pobunu protiv ruskih parlamentarnih izbora 2011. Putin ne mora da pati od paranoje da bi pomišljao da Sjedinjene Države žele da ga svrgnu s vlasti.

Kako je američki pritisak na Rusiju putem sankcija rastao nakon ruske aneksije Krima i diplomatskih nastojanja da se Moskva „izoluje“, Kina je ispružila svoju ruku. Na svakoj tački na kojoj su Sjedinjene Države i zapadni Evropljani zadavali bol, Kina je nudila melem. Naročito onda kada su Sjedinjene Države pokušale da diskredituju Putina na ličnom planu, Si se postarao da nađe načina da prema njemu demonstrira duboko poštovanje. Šta se zapravo dogodilo u kinesko-ruskim odnosima potrebno je razmotriti kroz sedam različitih dimenzija: percepcije pretnji, odnos lidera, zvanične uzajamne kvalifikacije, vojnu i obaveštajnu saradnju, ekonomsko povezivanje, diplomatsku koordinaciju i orijentaciju elita.

NAJBOLjI PRIJATELjI
Kada ruski ili kineski rukovodioci za nacionalnu bezbednost razmišljaju o aktuelnim pretnjama, utvara koja im se pojavljuje pred očima su Sjedinjene Američke Države. Oni smatraju da ne samo da SAD nastoje da se suprotstave njihovim interesima u Istočnoj Evropi ili Južnom kineskom moru, nego i da aktivno rade na podrivanju njihovih autoritarnih režima. Štaviše, Putin i Si navodno razmenjuju saznanja o načinima na koje Vašington pokušava da oslabi njihovu kontrolu u društvima kojim vladaju, pa čak i da ih sruši.

Paralelno sa gađenjem Baraka Obame prema Putinu i optužbom Donalda Trampa da Kina „siluje Ameriku“, Si je ubedio Putina da su oni „najbolji ortaci“. U koju prestonicu je Si najpre otputovao nakon što je postao predsednik? U Moskvu. Koji inostrani lider dobija pravo da govori odmah nakon Sija na svakom međunarodnom samitu koji Kina organizuje? Putin. Kako je Putin to saopštio ranije ove godine, jedini svetski lider sa kojim je ikada proslavio svoj rođendan je Si. Kada je dodeljivao Putinu kinesku „medalju prijateljstva“, Si je ruskog predsednika nazvao svojim „najboljim i najintimnijim prijateljem“.

Kineski predsednik Si Đinping odlikuje ruskog predsednika Vladimira Putina “medaljom prijateljstva”, Peking, 8. jun 2018.

Zvanični američki dokumenti iz oblasti nacionalne bezbednosti definišu Rusiju i Kinu kao „strateške konkurente“, „strateške protivnike“, pa čak i kao „neprijatelje“ Amerike. Sve češće se o njima govori u istoj rečenici, kao da su blizanci. Prema Trampovoj strategiji nacionalne bezbednosti „Kina i Rusija se suprotstavljaju američkoj moći, uticaju i interesima; i nastoje da erodiraju američku bezbednost i prosperitet“. Obe su pod optužbom da vrše velike „operacije uticaja“ protiv Sjedinjenih Država, kao i da se mešaju u američke izbore.

“NAJVAŽNIJI ODNOS NA SVETU”
Sa druge strane, dokumenti iz oblasti nacionalne bezbednosti u Kini i Rusiji opisuju njihov odnos kao „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. Prema Sijevim rečima, ovo je „najvažniji bilateralni odnos na svetu, a ujedno i najbolji odnos između dve velike zemlje“. Ambasador Kine u Rusiji Li Huj kaže: „Kina i Rusija su sada zajedno kao usne i zubi“. Reči koje koristi rusko ministarstvo spoljnih poslova su: „sveobuhvatno, ravnopravno i na poverenju zasnovano partnerstvo i strateška saradnja“. Čak je i alfa mužjak poput Putina našao stilizovan način da javno prizna „juniorsku“ ulogu Rusije u ovom partnerstvu, rekavši da je „glavna današnja borba ona za globalno vođstvo i mi ne nameravamo da se u tome suprotstavljamo Kini“.

Mnogi američki stručnjaci odbacuju kinesko-rusku vojnu saradnju. Komentarišući ovogodišnju (članak je napisan u decembru 2018, prim. prev.) vojnu vežbu bez presedana, u kojoj je 3.000 kineskih vojnika sa 300.000 Rusa uvežbavalo scenarije konflikta sa NATO snagama u Istočnoj Evropi, ministar odbrane Matis je rekao: „Vidim malo toga što dugoročno povezuje Rusiju i Kinu“.

Trebalo bi da gleda pažljivije. Ono što je nastalo je nešto što mi je jedan bivši visoki ruski bezbednosni zvaničnik opisao kao „funkcionalno vojno savezništvo“. Ruski i kineski generalštabi sada imaju otvorene, detaljne diskusije o tome kakvu pretnju američka nuklearna modernizacija i raketni štitovi predstavljaju za njihove strateške faktore odvraćanja. Decenijama je Rusija pri prodaji oružja Kini pazila da zadrži svoje najnaprednije tehnologije, ali ne više. Poslednjih godina ne samo da je Rusija prodala Kini svoj najnapredniji sistem PVO tipa S-400, nego se aktivno upustila i u naučna istraživanja i razvoj raketnih motora i dronova sa Kinom. Združene vojne vežbe njihovih ratnih mornarica u Sredozemnom moru 2015, Južnom kineskom moru 2016. i Baltičkom moru 2017. se mogu uporediti sa združenim američko-indijskim vojnim vežbama. Kako je jedan kineski kolega to otvoreno primetio, ukoliko se Sjedinjene Države nađu u konfliktu sa Kinom u Južnom kineskom moru, trebalo bi da se zapitaju šta mogu da očekuju od Putina na Baltiku.

RUSKI ZAOKRET KA ISTOKU
U svojoj diplomatiji, Rusija i Kina reflektuju odnose svojih lidera i koordinišu svoje stavove povodom važnih međunarodnih pitanja. Na primer, kada glasaju u Savetu bezbednosti UN, slažu se u 98 odsto slučajeva. Rusija je podržala svaki kineski veto od 2007. Dve zemlje su zajedno radile na stvaranju i jačanju novih organizacija sposobnih da konkurišu tradicionalnim međunarodnim organizacijama pod američkom kontrolom, a neke od njih su Šangajska organizacija za saradnju i BRIKS. Rus koji želi da poseti Kinu čeka na vizu jedan dan, dok bi mu za posetu Sjedinjenim Državama trebalo 300 dana kako bi uopšte bio pozvan na intervju za dobijanje vize.

Ekonomski gledano, Rusija se polako ali sigurno okreće ka istoku. Kina je zamenila Sjedinjene Države i Nemačku kao trgovinski partner Moskve broj jedan. Danas je Kina glavni kupac ruske sirove nafte. Pre deset godina su svi ruski gasovodi bili usmereni na zapad. Sa završetkom gasovoda „Moć Sibira“ 2019, Kina će postati drugo najveće tržište za ruski gas, odmah posle Nemačke. Kada su zapadne sankcije isključile Rusiju sa tržišta na kojima dominira dolar, njen odnos sa Kinom joj je pomogao da nastavi sa trgovinom. Rusija sabotira aktuelni američki poduhvat sprečavanja Irana da prodaje naftu time što trguje robom u zamenu za iransku naftu, koju potom prodaje po svetskim tržištima, uključujući i ono kinesko.

Poslednja faza izgradnje rusko-kineskog gasovoda “Snaga Sibira” koji će biti pušten u pogon 20. decembra ove godine

Za to vreme, ruske elite nastavljaju da gledaju na Zapad. One su pretežno evropske u svojoj kulturi, istoriji, veroispovesti i snovima. Bogati Rusi kupuju drugu i treću nekretninu u Londonu, Njujorku i na francuskoj rivijeri. Govore engleski i putuju u Pariz, Njujork i London radi šopinga. Mnogi od njih imaju decu koja žive na Zapadu.

KULTURNA PROMENA?
Kulturna promena je teška i spora. Ali oligarsi koji su se našli na meti sankcija koje ih sprečavaju da posluju u Sjedinjenim Državama sada ispituju alternative. A neki od vodećih ruskih mislilaca sada menjaju narativ. Počasni predsednik Ruskog saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Sergej Karaganov smatra da je „prozapadnjak danas stvar prošlosti. Oni koji gledaju u budućnost se uglavnom interesuju za Istok“. Poslednje ankete su pokazale da 69 odsto Rusa ima negativan stav o Americi, dok isti procenat ima pozitivan stav o Kini. Kada su upitani „ko su im neprijatelji“, dve trećine Rusa pokazuje na SAD, smatrajući ih najvećim neprijateljem Rusije. Samo dva odsto Rusa smatra Kinu svojim neprijateljem.

Ozlojeđenost je moćan motivator, a poštovanje može da ima snažnu magnetnu privlačnost. U Putinovom umu najveća geopolitička katastrofa 20. veka je bio raspad Sovjetskog Saveza. Ko je bio odgovoran za taj raspad? U Sijevom umu, kineski „vek poniženja“ (misli se na period intervencionizma zapadnih sila i Japana na tlu Kine od Prvog opijumskog rata 1839. do uspostavljanja Narodne Republike Kine 1949, prim. prev.) se završio tek onda kada je Komunistička partija potukla nacionaliste u krvavom građanskom ratu. Koja zemlja je podržavala te nacionaliste, a sada nastavlja da naoružava njihovu ostrvsku tvrđavu Tajvan? Imajući u vidu ovu istoriju, kao i ono što SAD danas rade, trebalo bi da se zapitamo da li će upozorenje Bžežinskog o „najopasnijem scenariju“ možda uskoro postati činjenica.

 

Grejem T. Elison je profesor državne uprave na Džon F. Kenedi školi pri Univerzitetu Harvard. Bivši je direktor harvardskog Belfer centra i autor knjige ,,Predodređeni za rat: Mogu li Amerika i Kina izbeći Tukididovu zamku?”

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor The National Interest