Кина и Русија: стратешки савез у настајању

Требало би да се запитамо да ли ће упозорење Бжежинског о „најопаснијем сценарију“ можда ускоро постати чињеница

Годину дана пре него што је 2017. умро, један од водећих америчких стратешких умова двадесетог века – Збигњев Бжежински – је „укључио аларм“. Анализирајући претње по америчку безбедност, упозорио је да би „најопаснији сценарио“ била „велика коалиција Кине и Русије (…) која није базирана на идеологији, него на комплементарним озлојеђеностима“. Ова коалиција би „по величини и снази асоцирала на изазов који је некада представљао сино-совјетски блок, само што би овог пута Кина вероватно имала вођство, а Русија би пратила“.

Мало који посматрач је тада чуо ову опомену. Још мање њих данас увиђа којом се брзином ово велико повезивање „узајамно озлојеђених“ помера из домена хипотезе ка нечему што би ускоро могла да постане геостратешка чињеница. Пркосећи увреженим ставовима западних аналитичара и противно великим структурним разликама, Пекинг и Москва се све више приближавају како би изашли на крај са ониме што обоје виде као „америчку претњу“. А за две поносне нације са тако дугим памћењем, њихова конвергенција такође служи и као нека врста космичке освете за дипломатски маневар који су Ричард Никсон и Хенри Кисинџер оркестрирали пре пола века.

НИКСОНОВ ГАМБИТ
Када је Никсон постао председник 1969, он и његов саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер су настојали да успоставе добре односе са комунистичком Кином како би проширили јаз између ње и Совјетског савеза, који су исправно третирали као главну, егзистенцијалну претњу. Чак и док су гледали како комунисти воде „ратове националног ослобођења“ широм света, Никсон и Кисинџер су се држали стратешког гледишта Џорџа Ф. Кенана о обуздавању, према којем ће се национализам показати као чвршћи стуб од комунизма. Такође су схватили да се пукотина у Источном блоку између Совјетског савеза и његовог млађег кинеског партнера може проширити вештом америчком дипломатијом, и то на штету Совјета.

Данас знамо како се та прича завршила, па је тешко разумети колико је радикална била ова помисао 1969, иако је Никсон годину дана раније у чланку за Форин аферс навео да „на овој малој планети нема места томе да милијарду њених потенцијално најспособнијих људи живи у љутој изолацији“. Да је Никсон покушао да идеју америчког успостављања односа са Маовом комунистичком Кином провуче кроз владин институционални процес – ова опција би без сваке сумње била одбачена не само као нереална, него и као неумесна. Тако је уместо тога, оденут у „невидљиви огртач“ на којем би му и Хари Потер позавидео, Никсон послао Кисинџера у Пекинг на низ састанака који су били толико тајни да чак ни његов државни секретар и министар одбране нису знали за њих. На крају је ово довело до Никсонове историјске посете Кини 1972, прихватање Пекинга уместо Тајпеја као престонице и стварања нелагодног али селективно кооперативног односа који је допринео коначном поразу „Империје зла“.

ИСТОРИЈА МЕША КАРТЕ, ЉУДИ ИГРАЈУ
Никсонов и Кисинџеров гамбит сада је познат под називом „играње на карту Кине“. Данас би требало да се запитамо: Да ли Си Ђинпингова Кина „игра на руску карту“? Изгледа да та помисао многим стратезима у Вашингтону делује нереално . Министар одбране Џејмс Матис је изнова и изнова истицао „природну сукобљеност интереса“ Москве и Пекинга. И заиста, разлике у националним интересима, вредностима и култури Русије и Кине су огромне. Ако руски стратези размишљају на дуге стазе, морали би да са ужасом посматрају успон Кине. Данашња мапа исцртава линију између Русије и Кине која на руској страни границе оставља огромна пространства која су некада припадала Кини. А та граница је много пута била поприште насилних окршаја, последњи пут 1969.

Историјско прво руковање кинеског и америчког председника Мао Цетунга и Ричарда Никсона, Пекинг, 21. фебруар 1972.

Имајући у виду ове структурне датости, перспективе за кинеско-руску алијансу су дугорочно гледано несумњиво тмурне. Али политички лидери живе у садашњости. Сада када су им шансе на Западу ускраћене, какаву алтернативу Руси имају него да се окрену Истоку? Штавише, премда историја меша карте, људи су ти који њима играју, практикујући стару вештину познату као дипломатија. Комбинација кинеске стратешке далековидости и изузетне дипломатије с једне стране и америчке и западноевропске трапавости са друге, произвела је последично удруживање два геополитичка ривала, Русије и Кине. У међународним односима, основна претпоставка гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Баланс моћи – војне, економске, обавештајне, дипломатске – између ривала је од критичне важности. У том смислу, Кина убеђује Русију да буде у њеном табору јер Кина добија на тежини ако нуклеарна суперсила стане уз економску суперсилу.

НАЈСУДБОНОСНИЈА ГРЕШКА
Амерички председници након Била Клинтона не само да су занемарили формирање ове алијансе озлојеђених, него су јој несумњиво и помогли да настане. Русија је 1991. изронила из рушевина Совјетског Савеза са вођом који је био намерачен да „сахрани комунизам“ – како је то Борис Јељцин рекао – и прикључи се Западу. Прича о томе како смо стигли до актуелне дубине непријатељства је дуга и обележена грешкама свих страна. Одлука Клинтонове администрације из 1996. да прошири НАТО ка руским границама је, како је то Кенан приметио, „била најсудбоноснија грешка америчке политике у читавој постхладноратовској ери“. Он је предвидео да ће последица тога бити Русија „која ће вероватно гледати другде у потрази за гаранцијама безбедне и светле будућности“.

Владимир Путин и Си Ђинпинг су гледали амерички рат на Балкану (укључујући и „случајно“ бомбардовање кинеске амбасаде у Београду 1999); како „обојене револуције“, са подршком Запада, руше владе у Грузији, а потом и Украјини; чак и то како државна секретарка Хилари Клинтон подстиче уличну побуну против руских парламентарних избора 2011. Путин не мора да пати од параноје да би помишљао да Сједињене Државе желе да га свргну с власти.

Како је амерички притисак на Русију путем санкција растао након руске анексије Крима и дипломатских настојања да се Москва „изолује“, Кина је испружила своју руку. На свакој тачки на којој су Сједињене Државе и западни Европљани задавали бол, Кина је нудила мелем. Нарочито онда када су Сједињене Државе покушале да дискредитују Путина на личном плану, Си се постарао да нађе начина да према њему демонстрира дубоко поштовање. Шта се заправо догодило у кинеско-руским односима потребно је размотрити кроз седам различитих димензија: перцепције претњи, однос лидера, званичне узајамне квалификације, војну и обавештајну сарадњу, економско повезивање, дипломатску координацију и оријентацију елита.

НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ
Када руски или кинески руководиоци за националну безбедност размишљају о актуелним претњама, утвара која им се појављује пред очима су Сједињене Америчке Државе. Они сматрају да не само да САД настоје да се супротставе њиховим интересима у Источној Европи или Јужном кинеском мору, него и да активно раде на подривању њихових ауторитарних режима. Штавише, Путин и Си наводно размењују сазнања о начинима на које Вашингтон покушава да ослаби њихoву контролу у друштвима којим владају, па чак и да их сруши.

Паралелно са гађењем Барака Обаме према Путину и оптужбом Доналда Трампа да Кина „силује Америку“, Си је убедио Путина да су они „најбољи ортаци“. У коју престоницу је Си најпре отпутовао након што је постао председник? У Москву. Који инострани лидер добија право да говори одмах након Сија на сваком међународном самиту који Кина организује? Путин. Како је Путин то саопштио раније ове године, једини светски лидер са којим је икада прославио свој рођендан је Си. Када је додељивао Путину кинеску „медаљу пријатељства“, Си је руског председника назвао својим „најбољим и најинтимнијим пријатељем“.

Кинески председник Си Ђинпинг одликује руског председника Владимира Путина „медаљом пријатељства“, Пекинг, 8. јун 2018.

Званични амерички документи из области националне безбедности дефинишу Русију и Кину као „стратешке конкуренте“, „стратешке противнике“, па чак и као „непријатеље“ Америке. Све чешће се о њима говори у истој реченици, као да су близанци. Према Трамповој стратегији националне безбедности „Кина и Русија се супротстављају америчкој моћи, утицају и интересима; и настоје да еродирају америчку безбедност и просперитет“. Обе су под оптужбом да врше велике „операције утицаја“ против Сједињених Држава, као и да се мешају у америчке изборе.

„НАЈВАЖНИЈИ ОДНОС НА СВЕТУ“
Са друге стране, документи из области националне безбедности у Кини и Русији описују њихов однос као „свеобухватно стратешко партнерство“. Према Сијевим речима, ово је „најважнији билатерални однос на свету, а уједно и најбољи однос између две велике земље“. Амбасадор Кине у Русији Ли Хуј каже: „Кина и Русија су сада заједно као усне и зуби“. Речи које користи руско министарство спољних послова су: „свеобухватно, равноправно и на поверењу засновано партнерство и стратешка сарадња“. Чак је и алфа мужјак попут Путина нашао стилизован начин да јавно призна „јуниорску“ улогу Русије у овом партнерству, рекавши да је „главна данашња борба она за глобално вођство и ми не намеравамо да се у томе супротстављамо Кини“.

Многи амерички стручњаци одбацују кинеско-руску војну сарадњу. Коментаришући овогодишњу (чланак је написан у децембру 2018, прим. прев.) војну вежбу без преседана, у којој је 3.000 кинеских војника са 300.000 Руса увежбавало сценарије конфликта са НАТО снагама у Источној Европи, министар одбране Матис је рекао: „Видим мало тога што дугорочно повезује Русију и Кину“.

Требало би да гледа пажљивије. Оно што је настало је нешто што ми је један бивши високи руски безбедносни званичник описао као „функционално војно савезништво“. Руски и кинески генералштаби сада имају отворене, детаљне дискусије о томе какву претњу америчка нуклеарна модернизација и ракетни штитови представљају за њихове стратешке факторе одвраћања. Деценијама је Русија при продаји оружја Кини пазила да задржи своје најнапредније технологије, али не више. Последњих година не само да је Русија продала Кини свој најнапреднији систем ПВО типа С-400, него се активно упустила и у научна истраживања и развој ракетних мотора и дронова са Кином. Здружене војне вежбе њихових ратних морнарица у Средоземном мору 2015, Јужном кинеском мору 2016. и Балтичком мору 2017. се могу упоредити са здруженим америчко-индијским војним вежбама. Како је један кинески колега то отворено приметио, уколико се Сједињене Државе нађу у конфликту са Кином у Јужном кинеском мору, требало би да се запитају шта могу да очекују од Путина на Балтику.

РУСКИ ЗАОКРЕТ КА ИСТОКУ
У својој дипломатији, Русија и Кина рефлектују односе својих лидера и координишу своје ставове поводом важних међународних питања. На пример, када гласају у Савету безбедности УН, слажу се у 98 одсто случајева. Русија је подржала сваки кинески вето од 2007. Две земље су заједно радиле на стварању и јачању нових организација способних да конкуришу традиционалним међународним организацијама под америчком контролом, а неке од њих су Шангајска организација за сарадњу и БРИКС. Рус који жели да посети Кину чека на визу један дан, док би му за посету Сједињеним Државама требало 300 дана како би уопште био позван на интервју за добијање визе.

Економски гледано, Русија се полако али сигурно окреће ка истоку. Кина је заменила Сједињене Државе и Немачку као трговински партнер Москве број један. Данас је Кина главни купац руске сирове нафте. Пре десет година су сви руски гасоводи били усмерени на запад. Са завршетком гасовода „Моћ Сибира“ 2019, Кина ће постати друго највеће тржиште за руски гас, одмах после Немачке. Када су западне санкције искључиле Русију са тржишта на којима доминира долар, њен однос са Кином јој је помогао да настави са трговином. Русија саботира актуелни амерички подухват спречавања Ирана да продаје нафту тиме што тргује робом у замену за иранску нафту, коју потом продаје по светским тржиштима, укључујући и оно кинеско.

Последња фаза изградње руско-кинеског гасовода „Снага Сибира“ који ће бити пуштен у погон 20. децембра ове године

За то време, руске елите настављају да гледају на Запад. Оне су претежно европске у својој култури, историји, вероисповести и сновима. Богати Руси купују другу и трећу некретнину у Лондону, Њујорку и на француској ривијери. Говоре енглески и путују у Париз, Њујорк и Лондон ради шопинга. Многи од њих имају децу која живе на Западу.

КУЛТУРНА ПРОМЕНА?
Културна промена је тешка и спора. Али олигарси који су се нашли на мети санкција које их спречавају да послују у Сједињеним Државама сада испитују алтернативе. А неки од водећих руских мислилаца сада мењају наратив. Почасни председник Руског савета за спољну и одбрамбену политику Сергеј Караганов сматра да је „прозападњак данас ствар прошлости. Они који гледају у будућност се углавном интересују за Исток“. Последње анкете су показале да 69 одсто Руса има негативан став о Америци, док исти проценат има позитиван став о Кини. Када су упитани „ко су им непријатељи“, две трећине Руса показује на САД, сматрајући их највећим непријатељем Русије. Само два одсто Руса сматра Кину својим непријатељем.

Озлојеђеност је моћан мотиватор, а поштовање може да има снажну магнетну привлачност. У Путиновом уму највећа геополитичка катастрофа 20. века је био распад Совјетског Савеза. Ко је био одговоран за тај распад? У Сијевом уму, кинески „век понижења“ (мисли се на период интервенционизма западних сила и Јапана на тлу Кине од Првог опијумског рата 1839. до успостављања Народне Републике Кине 1949, прим. прев.) се завршио тек онда када је Комунистичка партија потукла националисте у крвавом грађанском рату. Која земља је подржавала те националисте, а сада наставља да наоружава њихову острвску тврђаву Тајван? Имајући у виду ову историју, као и оно што САД данас раде, требало би да се запитамо да ли ће упозорење Бжежинског о „најопаснијем сценарију“ можда ускоро постати чињеница.

 

Грејем Т. Елисон је професор државне управе на Џон Ф. Кенеди школи при Универзитету Харвард. Бивши је директор харвардског Белфер центра и аутор књиге ,,Предодређени за рат: Могу ли Америка и Кина избећи Тукидидову замку?“

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор The National Interest