Да ли „популистички“ талас јењава?

Избор Доналда Трампа 2016. године пре је рефлектовао него проузроковао дубоке расне, идеолошке и културне расколе у САД

Дисфункционална политика Брегзита у Уједињеном Краљевству и реакција на средњорочнним изборима против председника Доналда Трампа у Сједињеним Америчким Државама стварају потребу за преиспитивањем ставова о популистичком таласу који је захватио светске демократије у претходних неколико година. Заправо, то преиспитивање је одавно неопходно.

Популизам је двосмислен термин коришћен од стране многих различитих политичких партија и покрета чији је заједнички именилац огорченост моћним елитама. Током председничких избора 2016. године, обе главне политичке странке у САД искусиле су популистичке реакције на глобализацију и трговинске споразуме. Неки посматрачи су чак Трампов избор приписали популистичкој реакцији на међународни либерални поредак који постоји претходних седам деценија. Ипак, таква анализа је исувише поједностављена. Исход је био одређен бројним факторима, а онај спољнополитички није био главни.

ДВЕ НИТИ ПОПУЛИЗМА
Популизам није нов и он је амерички колико и пита са јабукама. Неке популистичке реакције – на пример председништво Ендрјуа Џексона 1830-их или прогресивна ера на почетку 20. века – водиле су до реформи које јачају демократију. Остале, као што су анти-имиграциона и анти-католичка Странка незналица (Know-Nothing Party) 1850-их или сенатор Џо Мекарти и гувернер Џорџ Валас 1950-их и 1960-их, наглашавале су ксенофобију и искључивање. Скорашњи талас америчког популизма обухвата обе ове нити.

Корени популистичких реакција су и економски и културални, и представљају предмет важних друштвено научних истраживања. Пипа Норис са Харварда и Роналд Инглхарт са Универзитета у Мичигену открили су да су претходни дуготрајни културални фактори на изборима 2016. били изузетно значајни. Гласачи који су изгубили посао због иностране конкуренције тежили су ка томе да подрже Трампа, као и групе попут старијих белих мушкараца који су изгубили свој статус у ратовима култура који датирају још из 1970-их и који су подразумевали вредносну промену у погледу расног, родног и сексуалног опредељења. Ален Абрамовиц са Универзитета Емори показао је да је расна огорченост била најјачи појединачни предсказатељ Трампове победе међу републиканским гласачима.

Али економска и културална објашњења нису међусобно искључива. Трамп је експлицитно повезао ова питања тврдећи да илегални имигранти преузимају послове од америчких грађана. Симболизам изградње зида дуж америчке јужне границе био је користан слоган за уједињење његове изборне основе око ових питања. Зато он тешко одустаје од ове идеје.

Трампов симпатизер са слоганом „заврши зид“ дочекује председника САД на међународном аеродрому Мекален Милер, Тексас, 10. јануар 2019.

Чак и да није било економске глобализације или међународног либералног поретка, чак и да није било велике рецесије након 2008. године, домаће културалне и демографске промене у САД би створиле одређену дозу популизма. Америка је то доживела 1920-их и 1930-их година. Педесет милиона имиграната је пристигло у САД у првих 20 година тог века, остављајући многе Американце са нелагодним страхом да ће бити преплављени. Почетком двадесетих година прошлог века, Кју-клукс-клан је доживео препород и залагао се за Закон о националном пореклу 1924. године како би се „спречило да нордијска раса буде преплављена“ и како би се „очувала старија, хомогенија Америка коју су они поштовали.“

ЛЕКЦИЈА ЗА ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ЕЛИТЕ
Слично томе, избор Доналда Трампа 2016. године пре је рефлектовао него проузроковао дубоке расне, идеолошке и културне расколе који су се развијали као реакција на грађанска права и женске ослободилачке покрете током шездесетих и седамдесетих година. Популизам ће се вероватно наставити у САД-у будући да се радна места у роботици губе једнако као и у трговини, а културне промене и даље настављају да буду тачка раздора.

Лекција за политичке елите које подржавају глобализацију и отворену економију је та да ће морати да обрате већу пажњу на проблеме економске неједнакости, као и на помоћ при прилагођавању за оне који су погођени променама, домаћим и страним. Ставови према имиграцији се побољшавају како се побољшава економија, премда опстаје емотивно-културни проблем. Средином 2010. године, када су ефекти велике рецесије били на врхунцу, истраживање Пју истраживачког центра показало је да је 39 одсто одраслих Американаца веровало да имигранти јачају државу, док је 50% њих видело као терет. До 2015. године, 51 одсто људи рекло је да имигранти јачају државу, док је 41 одсто рекло да они представљају терет. Имиграција је извор америчке компаративне предности, али политички лидери ће морати да покажу да они могу управљати државним границама – и физичким и културалним – ако желе да одбију домородачке нападе, посебно у временима и местима економског стреса.

Ипак, не треба извлачити дугорочне закључке о америчком јавном мњењу на основу ужарене изборне реторике из 2016. године или на основу Трамповог бриљантног коришћења друштвених медија уз помоћ којег он манипулише информативним дневним редом, нити то треба нужно повезивати са питањима друштвеног и културног јаза. Иако је Трамп освојио гласове електорског колеџа, он је имао три милиона мање укупних гласова свих бирача. Према истраживању из септембра 2016. године, 65 одсто Американаца сматра је да је глобализација углавном добра за САД, упркос њиховој забринутости за радна места. Иако су анкете увек подложне лажирању услед промена формулације и редоследа питања, ознака „изолационизам“ није тачан опис тренутних америчких ставова.

Почевши од 1974. године, Чикашки савет за глобалне односе је годишње испитиваао Американце око тога да ли би САД требало да буду активан учесник у међународним односима или би требало да се држе по страни. Током тог периода, скоро трећина испитаника је била констатно изолационистички настројена, у складу са претходном традицијом 19. века. Тај број је у 2014. години достигао 41 одсто, али, супротно популарном миту, 2016. година није била највиша тачка изолационизма након 1945. У време избора, 64 одсто испитаника фаворизовало је активно учешће у међународним односима, а тај број је порастао на 70 одсто у истраживању из 2018. године, што је највећи проценат забележен још од 2002. године (који је досегнут као последица терористичког напада 11. септембра).

Двојезична табла која бирачима показује смер у којем се налазе бирачке кабине, Тексас, 6. новембар 2012.

Снажна подршка за имиграцију и глобализацију у Сједињеним Америчким Државама тешко је спојива са ставом да „популизам“ представља проблем. Заправо, термин остаје нејасан и веома мало тога објашњава – посебно сада кад се чини да опада подршка снагама које настоји да опише.

 

Џозеф Нај је професор на Харвард Универзитету и аутор књиге „Да ли је амерички век завршен?“ као и књиге „Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа“.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Project Syndicate