Da li „populistički“ talas jenjava?

Izbor Donalda Trampa 2016. godine pre je reflektovao nego prouzrokovao duboke rasne, ideološke i kulturne raskole u SAD

Disfunkcionalna politika Bregzita u Ujedinjenom Kraljevstvu i reakcija na srednjoročnnim izborima protiv predsednika Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama stvaraju potrebu za preispitivanjem stavova o populističkom talasu koji je zahvatio svetske demokratije u prethodnih nekoliko godina. Zapravo, to preispitivanje je odavno neophodno.

Populizam je dvosmislen termin korišćen od strane mnogih različitih političkih partija i pokreta čiji je zajednički imenilac ogorčenost moćnim elitama. Tokom predsedničkih izbora 2016. godine, obe glavne političke stranke u SAD iskusile su populističke reakcije na globalizaciju i trgovinske sporazume. Neki posmatrači su čak Trampov izbor pripisali populističkoj reakciji na međunarodni liberalni poredak koji postoji prethodnih sedam decenija. Ipak, takva analiza je isuviše pojednostavljena. Ishod je bio određen brojnim faktorima, a onaj spoljnopolitički nije bio glavni.

DVE NITI POPULIZMA
Populizam nije nov i on je američki koliko i pita sa jabukama. Neke populističke reakcije – na primer predsedništvo Endrjua Džeksona 1830-ih ili progresivna era na početku 20. veka – vodile su do reformi koje jačaju demokratiju. Ostale, kao što su anti-imigraciona i anti-katolička Stranka neznalica (Know-Nothing Party) 1850-ih ili senator Džo Mekarti i guverner Džordž Valas 1950-ih i 1960-ih, naglašavale su ksenofobiju i isključivanje. Skorašnji talas američkog populizma obuhvata obe ove niti.

Koreni populističkih reakcija su i ekonomski i kulturalni, i predstavljaju predmet važnih društveno naučnih istraživanja. Pipa Noris sa Harvarda i Ronald Inglhart sa Univerziteta u Mičigenu otkrili su da su prethodni dugotrajni kulturalni faktori na izborima 2016. bili izuzetno značajni. Glasači koji su izgubili posao zbog inostrane konkurencije težili su ka tome da podrže Trampa, kao i grupe poput starijih belih muškaraca koji su izgubili svoj status u ratovima kultura koji datiraju još iz 1970-ih i koji su podrazumevali vrednosnu promenu u pogledu rasnog, rodnog i seksualnog opredeljenja. Alen Abramovic sa Univerziteta Emori pokazao je da je rasna ogorčenost bila najjači pojedinačni predskazatelj Trampove pobede među republikanskim glasačima.

Ali ekonomska i kulturalna objašnjenja nisu međusobno isključiva. Tramp je eksplicitno povezao ova pitanja tvrdeći da ilegalni imigranti preuzimaju poslove od američkih građana. Simbolizam izgradnje zida duž američke južne granice bio je koristan slogan za ujedinjenje njegove izborne osnove oko ovih pitanja. Zato on teško odustaje od ove ideje.

Trampov simpatizer sa sloganom “završi zid” dočekuje predsednika SAD na međunarodnom aerodromu Mekalen Miler, Teksas, 10. januar 2019.

Čak i da nije bilo ekonomske globalizacije ili međunarodnog liberalnog poretka, čak i da nije bilo velike recesije nakon 2008. godine, domaće kulturalne i demografske promene u SAD bi stvorile određenu dozu populizma. Amerika je to doživela 1920-ih i 1930-ih godina. Pedeset miliona imigranata je pristiglo u SAD u prvih 20 godina tog veka, ostavljajući mnoge Amerikance sa nelagodnim strahom da će biti preplavljeni. Početkom dvadesetih godina prošlog veka, Kju-kluks-klan je doživeo preporod i zalagao se za Zakon o nacionalnom poreklu 1924. godine kako bi se „sprečilo da nordijska rasa bude preplavljena“ i kako bi se „očuvala starija, homogenija Amerika koju su oni poštovali.“

LEKCIJA ZA GLOBALISTIČKE ELITE
Slično tome, izbor Donalda Trampa 2016. godine pre je reflektovao nego prouzrokovao duboke rasne, ideološke i kulturne raskole koji su se razvijali kao reakcija na građanska prava i ženske oslobodilačke pokrete tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Populizam će se verovatno nastaviti u SAD-u budući da se radna mesta u robotici gube jednako kao i u trgovini, a kulturne promene i dalje nastavljaju da budu tačka razdora.

Lekcija za političke elite koje podržavaju globalizaciju i otvorenu ekonomiju je ta da će morati da obrate veću pažnju na probleme ekonomske nejednakosti, kao i na pomoć pri prilagođavanju za one koji su pogođeni promenama, domaćim i stranim. Stavovi prema imigraciji se poboljšavaju kako se poboljšava ekonomija, premda opstaje emotivno-kulturni problem. Sredinom 2010. godine, kada su efekti velike recesije bili na vrhuncu, istraživanje Pju istraživačkog centra pokazalo je da je 39 odsto odraslih Amerikanaca verovalo da imigranti jačaju državu, dok je 50% njih videlo kao teret. Do 2015. godine, 51 odsto ljudi reklo je da imigranti jačaju državu, dok je 41 odsto reklo da oni predstavljaju teret. Imigracija je izvor američke komparativne prednosti, ali politički lideri će morati da pokažu da oni mogu upravljati državnim granicama – i fizičkim i kulturalnim – ako žele da odbiju domorodačke napade, posebno u vremenima i mestima ekonomskog stresa.

Ipak, ne treba izvlačiti dugoročne zaključke o američkom javnom mnjenju na osnovu užarene izborne retorike iz 2016. godine ili na osnovu Trampovog briljantnog korišćenja društvenih medija uz pomoć kojeg on manipuliše informativnim dnevnim redom, niti to treba nužno povezivati sa pitanjima društvenog i kulturnog jaza. Iako je Tramp osvojio glasove elektorskog koledža, on je imao tri miliona manje ukupnih glasova svih birača. Prema istraživanju iz septembra 2016. godine, 65 odsto Amerikanaca smatra je da je globalizacija uglavnom dobra za SAD, uprkos njihovoj zabrinutosti za radna mesta. Iako su ankete uvek podložne lažiranju usled promena formulacije i redosleda pitanja, oznaka „izolacionizam“ nije tačan opis trenutnih američkih stavova.

Počevši od 1974. godine, Čikaški savet za globalne odnose je godišnje ispitivaao Amerikance oko toga da li bi SAD trebalo da budu aktivan učesnik u međunarodnim odnosima ili bi trebalo da se drže po strani. Tokom tog perioda, skoro trećina ispitanika je bila konstatno izolacionistički nastrojena, u skladu sa prethodnom tradicijom 19. veka. Taj broj je u 2014. godini dostigao 41 odsto, ali, suprotno popularnom mitu, 2016. godina nije bila najviša tačka izolacionizma nakon 1945. U vreme izbora, 64 odsto ispitanika favorizovalo je aktivno učešće u međunarodnim odnosima, a taj broj je porastao na 70 odsto u istraživanju iz 2018. godine, što je najveći procenat zabeležen još od 2002. godine (koji je dosegnut kao posledica terorističkog napada 11. septembra).

Dvojezična tabla koja biračima pokazuje smer u kojem se nalaze biračke kabine, Teksas, 6. novembar 2012.

Snažna podrška za imigraciju i globalizaciju u Sjedinjenim Američkim Državama teško je spojiva sa stavom da „populizam“ predstavlja problem. Zapravo, termin ostaje nejasan i veoma malo toga objašnjava – posebno sada kad se čini da opada podrška snagama koje nastoji da opiše.

 

Džozef Naj je profesor na Harvard Univerzitetu i autor knjige „Da li je američki vek završen?“ kao i knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Project Syndicate