Status kvo je postao nepodnošljiv

Ostane li sve isto, evropski građani će nastaviti da glasaju za promene, za bilo kakve promene, makar i za gore ili najgore

Liberalni demokratski poredak je u opasnosti. Srećom, vodeći zapadni mediji i uticajni intelektualci uspeli su da otkriju i demaskiraju vinovnike takvog stanja – za sve su krivi nacionalistički orijentisani populisti i, naravno, Rusi koji ih podržavaju i podstiču.

Upravo je objavljen i manifest protiv populizma, koji poziva „evropske patriote” (baš tako) da ustanu u odbranu Evrope i njenih liberalnih vrednosti. Reč je o otvorenom pismu koje je 25. januara publikovao francuski dnevnik Liberasion, a potpisalo ga je 30 poznatih svetskih pisaca i intelektualaca, uključujući i Abdulaha Sidrana.

UZROK ILI POSLEDICA?
Inicijator manifesta je filozof Bernar Anri-Levi, novi Volter, savest Francuske (a i šire), simbol integriteta i intelektualnog poštenja. Nema tog humanitarnog bombardovanja koje Levi nije podržao i za koje se nije zalagao. Nema tih žrtava, tuđih dabome, koje Levi ne bi podneo kako bi se liberalni poredak širio planetom. Uzgred, dok je Levi pisao svoj manifest, drugi promotor liberalnih vrednosti – Džordž Soros, u Davosu je pozivao na još žešći sukob Zapada sa Kinom. Tom prilikom, Soros je predsednika Kine proglasio za najvećeg neprijatelja otvorenog društva.

Nije sporno da populizam jača svuda, pa i u Evropi, i nije sporno da su manifestacije tog populizma često neprijatne i opasne. Malo je verovatno i da će populisti rešiti socijalne i ekonomske probleme koji su i doveli do njihovog uspona. Verovatnije je da će se socijalni konflikti samo zaoštravati i da će se društva dodatno polarizovati. Ali, porast populizma nije uzrok malignih socijalnih procesa, već je njihova posledica. Globalno stanje, pogotovo stanje u razvijenim zapadnim društvima, čedo je upravo liberalnih spasilaca.

Francuski filozof Bernar-Anri Levi drži govor tokom antivladinih demonstracija na kijevskom Majdanu, 9. februar 2014.

Zato nije čudno da je lucidnom umu potpisnika manifesta promakao socijalni i ekonomski kontekst u kojem populizam cveta. Teret izlaska iz finansijske krize (tzv. Velike recesije) i spasavanje banaka i njihovih profita prevaljeni su na leđa građana. Bankari su tako dobili jeftini novac, a građani politiku žestoke budžetske štednje. Globalne korporacije rade šta žele i političke i intelektualne elite su u džepu te oligarhije i na njihovim platnim spiskovima. U Evropskoj uniji se oko 30.000 lobista stara o interesima velikog biznisa, dok se o interesima većine građana odavno ne stara niko.

Potpisnicima je promaklo da već decenijama socijalne nejednakosti rastu, da primanja stagniraju, da građani žive sve teže i nesigurnije, i da će nove generacije, prvi put u modernoj istoriji, živeti lošije od svojih roditelja. Oštrom oku umnih potpisnika manifesta promakle su i neke zanimljive činjenice iz evropskog dvorišta, i to iz njegovog najrazvijenijeg dela.

ISTRAJNO IGNOSIRANjE
Ako je verovati francuskoj ministarki za rad, 87 procenata onih koji se danas zapošljavaju dobija posao samo na određeno vreme, većina tek na period kraći od mesec dana, a čak trećina dobija posao samo na jedan dan, ili samo na par sati dnevno. Vlasti su ustanovile da je problem u previsokim porezima koji ometaju funkcionisanje fleksibilnog tržišta rada. Makronova administracija zato sprovodi poresku reformu, ali takvu da od nje profitiraju pre svega najbogatiji Francuzi koji čine čak jedan procenat ukupnog stanovništva. Veliki broj građana zbog toga je „požuteo” od besa i svake subote (agresivno) demonstrira gradovima Francuske.

Na drugoj strani Lamanša, u pokušaju da napusti EU, Ujedinjeno Kraljevstvo se našlo u najvećoj krizi u svojoj posleratnoj istoriji. Bregzit je neposredna posledica pre svega velikog socijalnog nezadovoljstva koje se godinama taložilo. Nezadovoljstvo se sada izlilo na pogrešnu stranu i preti da ugrozi ne samo budućnost, već i sam opstanak države.

Na istočnoj granici Francuske, u stabilnoj Nemačkoj, socijalne nejednakosti su tako narasle da su danas najveće u evrozoni. U moćnoj ekonomskoj lokomotivi Evrope, oko 40 procenata domaćinstava ne poseduje ništa ili, kako se to ekonomskim rečnikom kaže, vrednost njihove neto imovine ravna je nuli. Oni svojoj deci neće imati šta da ostave. Samo oko 45 procenata nemačkih domaćinstava ima stanove i kuće u svom vlasništvu – mnogo manje nego što je to slučaj u siromašnoj Srbiji, na primer. Oko 20 procenata zaposlenih ima ili veoma niska primanja, ili preživljava od privremenog ili povremenog rada. U tom kontekstu, stimulisanje velikog priliva imigranata verovatno služi tome da se u Nemačkoj ništa ne promeni.

Protest u nemačkom Kemnicu, 26. avgust 2018.

Sve ključne ekonomske i socijalne probleme liberalna misao sistematski ignoriše i autistično istrajava na konzerviranju postojećeg stanja bez obzira na posledice. Moralo bi biti jasno da su liberalne ideje začete početkom 19. veka izgubile svoj sjaj, da je globalni ambijent drastično promenjen i da se na izazove novog vremena ne može odgovarati uvek istim, starim frazama. Ostane li tako, građani će nastaviti da glasaju za promene, za bilo kakve promene, makar i za gore ili najgore. Status kvo je postao nepodnošljiv.

 

Izvor Politika/Nkatic.wordpress