Каубоји, спремите се за тропски Вијетнам

Без обзира на мокре снове неокона, у Пентагону би морали да знају да би инвазија на Венецуелу заиста могла да прерасте у тропски Вијетнам

Хладни рат 2.0 је снажно погодио Јужну Америку – постављајући САД и њихове очекиване поданике против четири кључна стуба текуће евроазијске интеграције: Русије, Кине, Ирана и Турске. Ради се о нафти, глупане! (Алузија на чувени предизборни слоган Била Клинтона из 1992. “ради се о економији, глупане“, прим. прев.) Али и о много чему другом што промиче оку загледаном у нафту.

Каракас је починио ултимативни кардинални грех у очима „Изузетнистана“, а то је продаја нафте мимо америчког долара и берзи под његовом контролом. Сетите се Ирака и Либије. Ипак, данас то исто раде и Иран и Турска, а и Русија је – делимично – на том путу, док ће Кина на крају све своје енергетске трансакције вршити у петројуанима. Будући да је Венецуела усвојила петро крипто-валуту и суверени боливар, Трампова администрација је још прошле године санкционисала Каракас и искључила га са међународног финансијског система.

Није ни чудо што Каракас подржавају Кина, Русија и Иран. Они су права тврдокорна тројка – а не „тројка тираније“како карикира психо-убица Џон Болтон – која се бори против стратегије енергетске доминације коју спроводи Трампова администрација. У суштини, смисао ове стратегије је да се постигне апсолутно и вечито трговање нафтом у петродоларима.

Венецуела је кључни зупчаник у машини. Психо-убица Болтон је пред камерама признао: „Економски ће бити од великог значаја за Сједињене Државе ако америчке нафтне компаније буду могле да инвестирају и производе нафтне капацитете у Венецуели“. Није овде само ствар у томе да нпр. Ексон мобил преотме огромне нафтне резерве Венецуеле – иначе највеће на свету. Кључ је у томе да се експлоатација нафте монополизује у америчким доларима, од чега би профит имала неколицина великих нафтних милијардера из групе Биг оил.

Још једном је на сцени клетва природних ресурса. Венецуели не сме бити допуштено да профитира од сопственог богатства по сопственим условима, па је тако „Изузетнистан“ одлучио да се Венецуела мора разорити. На крају, све се своди на економски рат. Врхунац су нове санкције америчког министарства финансија против државне нафтне компаније Венецуеле PDVSA, чиме је дефакто уведен нафтни ембарго против Венецуеле.

ПОВРАТАК ЕКОНОМСКОГ РАТА
Сада влада чврсто уверење да оно што се догодило у Каракасу није обојена револуција, него стара америчка школа смене режима пучем, коришћењем компрадорских елита и инсталирањем на позицију в. д. председника анонимуса Хуана Гваида, који имиџом момчића из хора налик на Обаму прикрива своје екстремно десничарске ставове.

Сви се сећамо онога „Асад мора да оде“. Прва фаза сиријског сукоба била је обојена револуција која је изазвала грађански рат, који се претворио у посреднички (прокси) рат уз употребу међународних џихадистичких плаћеника. Како је приметио Тјери Мејсан, ондашњу улогу Арапске лиге сада испуњава Организација америчких држава. А улогу „Пријатеља Сирије“ – која је сада увелико на сметлишту историје – сада има тзв. „Лима група“, која суштински представља клуб вазала Вашингтона. Уместо „умерених побуњеника“ из Ал-Нусре, можда ћемо ускоро видети колумбијске или придружене „умерено побуњене“ плаћенике обучене у Емиратима.

Војна парада током прославе Дана независности Венецуеле, Каракас, 5. јул 2017.

Противно лажним вестима западних корпоративних медија, последњи избори у Венецуели су били апсолутно легитимни. Није било начина да се штелују електронске машине за гласање направљене на Тајвану. Владајућа Социјалистичка партија је добила 70 одсто гласова, а опозиција – из чијих редова су многе партије бојкотовале изборе – је добила 30 одсто. Озбиљна делегација Латиноамеричког савета изборних експерата (CEELA) је изнела недвосмислен закључак: „избори су протекли мирно и без проблема и рефлектују вољу грађана Венецуеле“.

Амерички ембарго уме да буде суров. Уз то, можда се може рећи да је Мадурова влада била спектакуларно неспособна да диверзификује економију и инвестира у прехрамбену самодовољност. Водећи увозници хране муљају као да сутра не постоји и разбијају се од пара. Међутим, поуздани извори из Каракаса кажу да су „бариоси“ – сиромашна предграђа – и даље претежно мирни.

У земљи где пун резервоар бензина и даље кошта мање од конзерве кока-коле, нема сумње да су хронични недостаци хране и лекова у локалним радњама и клиникама натерали најмање два милиона људи да напусте Венецуелу. Али кључни фактор притиска је амерички ембарго. Известилац УН за Венецуелу, стручњак међународног права и бивши секретар Савета за људска права УН Алфред де Зајас је погодио суштину – много више него што се бави традиционалном демонизацијом Мадура, Вашингтон води „економски рат“ против читаве нације.

Дивно је видети како „народ Венецуеле“ увиђа ову шараду. У анкети коју је Hinterlaces спровео још пре мокрог сна Трампове администрације о смени режима, 86 одсто Венецуеланаца је рекло да се противи било каквој врсти америчке интервенције – војној или невојној – а 81 одсто да је против америчких санкција. Толико о „бенигном“ иностраном мешању у име „демократије“ и „људских права“.

РУСКО-КИНЕСКИ ФАКТОР
Анализе информисаних посматрача као што је Ева Голинџер и, пре свих, колектив „Mision Verdad“ су изузетно корисне. Оно што је сигурно је то да приручник „Империје хаоса“ након ембарга и саботажа подразумева и изазивање грађанског рата.

Неухватљиве „оружане групе“ су активне у предграђима Каракаса, делују под окриљем ноћи и подстичу уличне немире на друштвеним мрежама. Па ипак, Гваидо нема апсолутно никакву власт унутар земље. Његова једина шанса за успех је уколико успе да инсталира паралелну владу – која би се финансирала од продаје нафте, док би Вашингтон хапсио чланове владе по измишљеним оптужницама.

Без обзира на мокре снове неокона, одрасли у Пентагону би морали да знају да би инвазија на Венецуелу заиста могла да метастазира у тропски вијетнамски ћорсокак. Притајени бразилски чврсторукаш – потпредседник и пензионисани генерал Хамилтон Мурао – је већ рекао да неће бити никакве војне интервенције (од стране Бразила).

Председник Венецуеле Николас Мадуро и прва дама Силиа Флорес са подигнутим песницама поздрављају своје присталице током обележавања Дана независности Венецуеле, Каракас, 5. јул 2017.

Сада већ чувена представа психо-убице Болтона са белешком о „5.000 војника у Колумбији“ је смешна; они не би имали никакве шансе против готово 15.000 Кубанаца задужених за безбедност Мадурове владе. Кубанци су већ кроз историју показали да нису склони предаји власти.

Све се враћа на питање шта би могле да ураде Русија и Кина. Кина је највећи кредитор Венецуеле. Мадура је прошле године примио Си Ђинпинг у Пекингу, након чега му је доделио још пет милијарди долара позајмице, а потписано је и најмање 20 билатералних споразума. Председник Путин је Мадуру понудио своју пуну подршку преко телефона, дипломатски истичући да „деструктивно мешање са стране флагрантно крши основне норме међународног права“.

ПАЉЕЊЕ ЦРВЕНИХ ЛАМПИЦА
До јануара 2016, нафта је пала тако ниско да је један барел коштао 35 долара, што је била катастрофа за трезоре Венецуеле. Мадуро је тада одлучио да 49,9 одсто удела државе у власништву над америчком филијалом PDVSA – „Citgo“-ом – преда руском Росњефту за позајмицу од свега 1,5 милијарди долара. Ово мора да је изазвало талас паљења црвених лампица по Белтвеју: „зли“ Руси су сада делимични власници главне венецуеланске робе!

Како су му и даље фалили извори прихода, Мадуро је крајем прошле године руским рударским компанијама омогућио да експлоатишу венецуеланско злато. А ту је још тога – никл, дијаманти, гвожђе, алуминијум, боксит – све што желе Русија, Кина и САД. Што се венецуеланског државног злата у вредности од 1,3 милијарде долара тиче – заборавите на могућност враћања истог из Банке Енглеске.

А онда је прошлог децембра уследила кап која је превршила чашу стпљења дубоке државе: „лет пријатељства“ два руска стратешка нуклеарна бомбардера Ту-160 (преко Атлантика у Каракас). Како се усуђују? И то у нашем дворишту? Енергетски мастер план Трампове администрације можда заиста предвиђа анектирање Венецуеле на паралелни картел „Земаља извозница нафте Северне и Јужне Америке“ (NASAPEC), који би био у стању да конкурише ОПЕК+ романси између Русије и саудијске краљевске породице. Али чак и када би то уродило плодом,  уз могуће савезништво САД и Катара у индустрији течног гаса, нема гаранција да би то било довољно да обезбеди доминацију петродолара – и петрогаса – на дуге стазе.

Евроазијска енергетска интеграција ће у највећој мери заобићи петродолар, то је у самој сржи стратегија БРИКС-а и ШОС-а. Од „Северног тока 2“ до „Турског тока“, Русија цементира дугорочно енергетско партнерство са Европом. А доминација петројуана је само питање времена. Москва то зна. Техеран то зна. Анкара то зна. А зна и Ријад.

Председник Руске Федерације Владимир Путин поклања председнику Венецуеле Николасу Мадуру књигу о Угу Чавезу, Бразилија, 17. јул 2014.

Тако да, који је план Б, неокони? Јесте ли спремни за ваш тропски Вијетнам?

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Ѕtrategic-culture.org