Slobodan Antonić: Autošovinizam protiv dijaloga

Glavna prepreka uspostavljanju kulture dijaloga u Srbiji su autošovinistički fanatici

Uredništvo lista Svedok pozvalo me je da napišem prilog za blok o „(ne)kulturi dijaloga u Srbiji“. O tome su, u broju 1169-1170 (29. januar 2019), objasnili šta misle Sanda Rašković Ivić, Gordana Čomić, Čedomir Antić i Srđan Stojanović (str. 25-29).

Sanda Rašković Ivić, na primer, napisala je da su se „vrednosti Farme i Zadruge proširile na celo društvo, za šta je odgovorna ova vlast, jer je dala ton prostakluka, isključivosti i neprijateljstva“ (25).

Gordana Čomić smatra da „nikada u dijalogu (ne treba da – S. A.) navijaš sa: `ne pričaj, nabodi ga!`, jer se time ubada direktno u izgradnju političke kulture, temeljnog dijaloga i poverenja jednih u druge, pošto na njemu počiva svaki uređen sistem, dobar za sve ljude“ (26).

Čeda Antić je ukazao da je Vučić „stavove brusio i argumente gradio tako da privuče pažnju i podršku najprimitivnijeg i najmanje obrazovanog dela srpskog naroda, nastojeći da način borbe prilagodi njihovom ukusu“ (28).

Srđan Stojanović je kod naše političke klase kritikovao „međusobnu razmenu uvredljivih reči na društvenim mrežama“, očigledno aludirajući na Vladimira Đukanovića i Mariniku Tepić (ovde), zaključujući da „sa takvim pripadnicima tzv. elite teško da se može u Srbiji zalagati za nekakvu kulturu javnog govora u medijima“ (29).

U odnosu na njih, moj tekst (str. 27) donekle se razlikovao, pošto sam tvrdio dve stvari:

1. Nije isto dijalog i tolerancija; dijaloga ne može biti sa fanaticima, jer je osnovna pretpostavka dijaloga priznanje određenih činjenica i vrednosti, a kod ekstremista nemate ni jedno, ni drugo; međutim, svakako treba tolerisati mogućnost da drugačije govore i pišu čak i oni s kojima ne bismo seli u isti TV studio, ili s kojima ne bismo šetali na istim protestima; jer, ako bismo želeli da ih zatremo, bili bismo isti kao oni – fanatici i ekstremisti.

2. U opoziciji Vučiću postoje ideološki krajnjaši, pa čak i sociopate; s njima rušiti Vučića isto je što i preplivavati reku sa škorpijom ili sa zmijom u nedrima.

Dakle, evo mog obrazloženja (tekst sam, za ovu priliku, dopunio poveznicama i građom koja nije mogla da stane u zadati okvir).

Glavna prepreka uspostavljanju kulture dijaloga u Srbiji su autošovinistički fanatici.

O fenomenu autošovinizma sam dosta pisao (ovde, ovde, ovde, ovde ili ovde). Da se ne bih ponavljao, ovde ću navesti tek neke novije primere.

Recimo, Aleksandar Sekulović, jedno od omiljenih imena kompradorskih medija i NVO, za srpske civilne žrtve u ratovima devedesetih – tačnije, tokom operacije Oluja – kaže:

„Bez obzira da li je stradalih srpskih civila bilo 116, 681 ili 1205, to je u svakom slučaju žalosna činjenica, ali ne i zločin. Ta činjenica je posledica (prethodnog srpskog – S. A.) zločina, tj. posledica rata koji je sam po sebi zločin, a odgovornost za stradanje civila na bilo kojoj strani pada na onoga ko je započeo rat“ (ovde, str. 19).

Da li ste shvatili? Pošto su Srbi, navodno, u Hrvatskoj započeli rat, to pokolj 2.650 srpskih civila i izgon njih 340.000, tokom Oluje, nije zločin već samo – „žalosna činjenica“?!

Aleksandar Sekulović

Ili, takođe, Sekulović tvrdi da je „genocidnost kroz istoriju bila bitno obeležje srpskog nacionalizma“, te da je u današnjoj Srbiji na delu „neofašizam“. Međutim, objašnjava dalje Sekulović, „u Hrvatskoj je situacija ipak drugačija. Tačno je da u njoj ustaštvo i istorijski revizionizam poprimaju zabrinjavajuće razmere, ali je takođe tačno i to da se veliki deo hrvatskog društva tome odlučno suprotstavlja i ima mogućnosti da svoje stavove iznosi kroz medije. U Srbiji toga nema“ (ovde).

Da li ste shvatili? Cela Hrvatska, uključujući i Kolindu, peva Tompsonove „budnice“ (ovde), usklik „Za dom spremni!“ već „tradicionalno“ kliču zagrebački maturanti na kraju školske godine (ovde), ćirilicu lupaju čekićima gde god da je vide, a Stepinca proglašavju svecem. Ali, sve to nije „neofašizam“, o ne, nego neofašizam postoji zapravo tek u Srbiji?!

Koliki fanatik moraš biti da bi tvrdio takve koještarije?

Taj isti Sekulović objašnjava da postoji „manipulacija brojem stradalih u Jasenovcu“ kao „deo oficijelne (srpske – S. A.) nacionalističke propagande“, te tvrdi da na tom demonskom mestu nije stradalo više od „46.685 Srba“ (ovde)!

Hej, čoveče! Nedavno je i Gideon Grajf, glavni istraživač Instituta za Holokaust „Šem olam“ u Izraelu, na osnovu podataka do kojih je došao tokom četvorogodišnjeg ispitivanja, utvrdio da je u Jasenovcu na najsvirepiji način ubijeno „minimum 800.000 Srba i 40.000 Jevreja“ (ovde).

Da li je i on, Sekuloviću, „deo oficijelne nacionalističke propagande“ u Srbiji? I zašto si, gospodine, broj umorenih Srba „na 57 načina“ (ovde), spustio tek na 46.685? Zar nije bilo najbolje da si se držao hrvatske varijante Vikipedije, gde piše sledeće:

„Šezdesetih godina prošlog stoljeća izvođena su tzv. antropološka istraživanja u radnom logoru Jasenovac koja su trebala dokazati masovna ubijanja u radnom logoru Jasenovac. Nakon temeljitih istraživanja pronađen je samo 481 kostur za većinu kojih je utvrđeno da su umrli od epidemijskih bolesti“ (ovde).

Zar nije sjajno? U Jasenovcu je umro tek 481 zatočenik, i to od epidemijskih bolesti! A sve preko toga je, zar ne, „deo oficijelne srpske nacionalističke propagande“…

Ili, recimo, Biljana Stojković, profesorka biologije na Beogradskom univerzitetu, poznata po svom „otkriću“ da su Srbi, navodno, u 18. veku istrebili dabrove u Vojvodini (o netačnosti te sumanute tvrdnje pisao sam ovde, str. 84-90).

E pa profesorka Stojković objavljuje na svom Tviter nalogu sliku mitropolita Amfilohija okruženog decom s komentarom: „uh, jedna od jezivijih fotografija“ (ovde).

Zašto je ta fotografija „jeziva“? Zašto bi slika sveštenika s decom bila nešto „jezivo“?

To je zato što imamo posla s autošovinističkim fanaticima, koji toliko gorljivo mrze sve što je drugo i drugačije (u konkretnom slučaju: srpsko i pravoslavno) da im čak i obična zajednička fotografija đaka i mitropolita smeta.

Konačno, među anti-Vučićevim opozicionarima važno mesto pripada i Dašku Milinoviću, voditelju jedne popularne emisije i zvezde drugosrbijanskog Tvitera (pod pseudonimom Zapad Todorović). Njegovo pomamno autošovinističko divljanje sadrži i sledeće objave:

„Mrzi me da palim fotošop, pa zamisli: slika Svetog Save kako mu Jovan Dučić nabija Ostrog u dupe, tetovirano na trandžinoj kurčini“ (ovde).

Daško Milinović, poznatiji pod tviter pseudonimom Zapad Todorović

„Finalni ispit za nacionalistu su gusle. To kad si položio i skrnave običaje i nelogiku i selektivnu istoriju unazad i braonslavlje (tako Milinović zove pravoslavlje – S. A.) i bio u lovu i prebio ženu. Slušanje i pretvaranje da voliš gusle su diplomski. Posle toga si licencirani vepar“ (tj. nacionalista – S. A.); ovde

„Fašistički vepru, nećemo ti dvaput reći, na ražnju ćeš se peći“ (upućeno Vladimiru Đukanoviću; ovde).

„Mrtve ti jebem u rupu od okaaa!!!“ (ženi koja se žalila zbog poratnih komunističkih streljanja – S. A.); ovde)

„Jedi govno nakazooo!!!“ (Borisu Malagurskom – S. A.; ovde)

„Zapadovi recepti za sreću: U svakom trenutku morate imati uz sebe listu ljudi kojima ćete nauditi čim dođe do suspenzije pravnog poretka“ (ovde).

I sa takvima za koje je čak i Nebojša Medojević „četnik“ (ovde) i koji političke neistomišljenike časte sa „Uzmi tatin kurac prljav od sestrinih govana i puši ga!“ (ovde) – od takvih, dakle, očekivati „kulturu dijaloga“ i sa takvima voditi dijalog?!

Nema od toga ništa. Imate li ikakvu dilemu da bi takvi, i slični, mirne duše streljali, zatvarali, progonili i zabranjivali – samo da dođu u priliku?

Osnovna pretpostavka za dijalog je elementarna tolerancija: ne-ugrožavanje onoga što ti se ne sviđa.

„Živi i pusti druge da žive“: ko se toga ne drži, zbilja nemamo šta da pričamo.

I – nemamo šta da šetamo!

 

Izvor stanjestvari.com, 06. februar 2019.