Слободан Антонић: Аутошовинизам против дијалога

Главна препрека успостављању културе дијалога у Србији су аутошовинистички фанатици

Уредништво листа Сведок позвало ме је да напишем прилог за блок о „(не)култури дијалога у Србији“. О томе су, у броју 1169-1170 (29. јануар 2019), објаснили шта мисле Санда Рашковић Ивић, Гордана Чомић, Чедомир Антић и Срђан Стојановић (стр. 25-29).

Санда Рашковић Ивић, на пример, написала је да су се „вредности Фарме и Задруге прошириле на цело друштво, за шта је одговорна ова власт, јер је дала тон простаклука, искључивости и непријатељства“ (25).

Гордана Чомић сматра да „никада у дијалогу (не треба да – С. А.) навијаш са: `не причај, набоди га!`, јер се тиме убада директно у изградњу политичке културе, темељног дијалога и поверења једних у друге, пошто на њему почива сваки уређен систем, добар за све људе“ (26).

Чеда Антић је указао да је Вучић „ставове брусио и аргументе градио тако да привуче пажњу и подршку најпримитивнијег и најмање образованог дела српског народа, настојећи да начин борбе прилагоди њиховом укусу“ (28).

Срђан Стојановић је код наше политичке класе критиковао „међусобну размену увредљивих речи на друштвеним мрежама“, очигледно алудирајући на Владимира Ђукановића и Маринику Тепић (овде), закључујући да „са таквим припадницима тзв. елите тешко да се може у Србији залагати за некакву културу јавног говора у медијима“ (29).

У односу на њих, мој текст (стр. 27) донекле се разликовао, пошто сам тврдио две ствари:

1. Није исто дијалог и толеранција; дијалога не може бити са фанатицима, јер је основна претпоставка дијалога признање одређених чињеница и вредности, а код екстремиста немате ни једно, ни друго; међутим, свакако треба толерисати могућност да другачије говоре и пишу чак и они с којима не бисмо сели у исти ТВ студио, или с којима не бисмо шетали на истим протестима; јер, ако бисмо желели да их затремо, били бисмо исти као они – фанатици и екстремисти.

2. У опозицији Вучићу постоје идеолошки крајњаши, па чак и социопате; с њима рушити Вучића исто је што и препливавати реку са шкорпијом или са змијом у недрима.

Дакле, ево мог образложења (текст сам, за ову прилику, допунио повезницама и грађом која није могла да стане у задати оквир).

Главна препрека успостављању културе дијалога у Србији су аутошовинистички фанатици.

О феномену аутошовинизма сам доста писао (овде, овде, овде, овде или овде). Да се не бих понављао, овде ћу навести тек неке новије примере.

Рецимо, Александар Секуловић, једно од омиљених имена компрадорских медија и НВО, за српске цивилне жртве у ратовима деведесетих – тачније, током операције Олуја – каже:

„Без обзира да ли је страдалих српских цивила било 116, 681 или 1205, то је у сваком случају жалосна чињеница, али не и злочин. Та чињеница је последица (претходног српског – С. А.) злочина, тј. последица рата који је сам по себи злочин, а одговорност за страдање цивила на било којој страни пада на онога ко је започео рат“ (овде, стр. 19).

Да ли сте схватили? Пошто су Срби, наводно, у Хрватској започели рат, то покољ 2.650 српских цивила и изгон њих 340.000, током Олује, није злочин већ само – „жалосна чињеница“?!

Александар Секуловић

Или, такође, Секуловић тврди да је „геноцидност кроз историју била битно обележје српског национализма“, те да је у данашњој Србији на делу „неофашизам“. Међутим, објашњава даље Секуловић, „у Хрватској је ситуација ипак другачија. Тачно је да у њој усташтво и историјски ревизионизам попримају забрињавајуће размере, али је такође тачно и то да се велики део хрватског друштва томе одлучно супротставља и има могућности да своје ставове износи кроз медије. У Србији тога нема“ (овде).

Да ли сте схватили? Цела Хрватска, укључујући и Колинду, пева Томпсонове „буднице“ (овде), усклик „За дом спремни!“ већ „традиционално“ кличу загребачки матуранти на крају школске године (овде), ћирилицу лупају чекићима где год да је виде, а Степинца проглашавју свецем. Али, све то није „неофашизам“, о не, него неофашизам постоји заправо тек у Србији?!

Колики фанатик мораш бити да би тврдио такве којештарије?

Тај исти Секуловић објашњава да постоји „манипулација бројем страдалих у Јасеновцу“ као „део официјелне (српске – С. А.) националистичке пропаганде“, те тврди да на том демонском месту није страдало више од „46.685 Срба“ (овде)!

Хеј, човече! Недавно је и Гидеон Грајф, главни истраживач Института за Холокауст „Шем олам“ у Израелу, на основу података до којих је дошао током четворогодишњег испитивања, утврдио да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено „минимум 800.000 Срба и 40.000 Јевреја“ (овде).

Да ли је и он, Секуловићу, „део официјелне националистичке пропаганде“ у Србији? И зашто си, господине, број уморених Срба „на 57 начина“ (овде), спустио тек на 46.685? Зар није било најбоље да си се држао хрватске варијанте Википедије, где пише следеће:

„Шездесетих година прошлог стољећа извођена су тзв. антрополошка истраживања у радном логору Јасеновац која су требала доказати масовна убијања у радном логору Јасеновац. Након темељитих истраживања пронађен је само 481 костур за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“ (овде).

Зар није сјајно? У Јасеновцу је умро тек 481 заточеник, и то од епидемијских болести! А све преко тога је, зар не, „део официјелне српске националистичке пропаганде“…

Или, рецимо, Биљана Стојковић, професорка биологије на Београдском универзитету, позната по свом „открићу“ да су Срби, наводно, у 18. веку истребили даброве у Војводини (о нетачности те сумануте тврдње писао сам овде, стр. 84-90).

Е па професорка Стојковић објављује на свом Твитер налогу слику митрополита Амфилохија окруженог децом с коментаром: „ух, једна од језивијих фотографија“ (овде).

Зашто је та фотографија „језива“? Зашто би слика свештеника с децом била нешто „језиво“?

То је зато што имамо посла с аутошовинистичким фанатицима, који толико горљиво мрзе све што је друго и другачије (у конкретном случају: српско и православно) да им чак и обична заједничка фотографија ђака и митрополита смета.

Коначно, међу анти-Вучићевим опозиционарима важно место припада и Дашку Милиновићу, водитељу једне популарне емисије и звезде другосрбијанског Твитера (под псеудонимом Запад Тодоровић). Његово помамно аутошовинистичко дивљање садржи и следеће објаве:

„Мрзи ме да палим фотошоп, па замисли: слика Светог Саве како му Јован Дучић набија Острог у дупе, тетовирано на транџиној курчини“ (овде).

Дашко Милиновић, познатији под твитер псеудонимом Запад Тодоровић

„Финални испит за националисту су гусле. То кад си положио и скрнаве обичаје и нелогику и селективну историју уназад и браонславље (тако Милиновић зове православље – С. А.) и био у лову и пребио жену. Слушање и претварање да волиш гусле су дипломски. После тога си лиценцирани вепар“ (тј. националиста – С. А.); овде

„Фашистички вепру, нећемо ти двапут рећи, на ражњу ћеш се пећи“ (упућено Владимиру Ђукановићу; овде).

„Мртве ти јебем у рупу од окааа!!!“ (жени која се жалила због поратних комунистичких стрељања – С. А.); овде)

„Једи говно наказооо!!!“ (Борису Малагурском – С. А.; овде)

„Западови рецепти за срећу: У сваком тренутку морате имати уз себе листу људи којима ћете наудити чим дође до суспензије правног поретка“ (овде).

И са таквима за које је чак и Небојша Медојевић „четник“ (овде) и који политичке неистомишљенике часте са „Узми татин курац прљав од сестриних гована и пуши га!“ (овде) – од таквих, дакле, очекивати „културу дијалога“ и са таквима водити дијалог?!

Нема од тога ништа. Имате ли икакву дилему да би такви, и слични, мирне душе стрељали, затварали, прогонили и забрањивали – само да дођу у прилику?

Основна претпоставка за дијалог је елементарна толеранција: не-угрожавање онога што ти се не свиђа.

„Живи и пусти друге да живе“: ко се тога не држи, збиља немамо шта да причамо.

И – немамо шта да шетамо!

 

Извор stanjestvari.com, 06. фебруар 2019.