Владимир Првуловић: Газда је мало нервозан

Кад заврше са пријемом Македоније у НАТО, следећи за притисак и гурање у НАТО биће БиХ, а затим и Србија

Kада је укинута геополитичка филозофијa „равнотеже страха”, односно биполарни свет са „системом одвраћања”, сматрали смо да је свет ушао у мирнији период развоја, на темељима прокламоване демократије, људских права и слобода и економског развоја у корист бољитка човечанства.

Нажалост, све се изјаловило. Уместо укинутог Варшавског пакта, Запад је, са својим „газдом” – САД, ушао у процес ширења и јачања наизглед непотребног НАТО-а, уцењујући мале играче да у њега уђу и учествују у процесу претварања Русије у геополитичког кепеца, окруженог моћним снагама НАТО-а. Чему то води? Очигледно, општој нестабилности.

Ево само неколико илустрација. Црна Гора је, без референдума и националног консензуса, муњевито угурана у НАТО и сада је „срећна”, јер сматра да је под кишобраном, иако је то изазвало прекид традиционалних нити братства и пријатељства са Русијом и другим државама. Македонија је учинила огромне уступке, мењајући име и уставне одредбе, увођењем Албанаца у све поре државне управе и на сва важна политичка места (председник Собрања, два вицепремијера – за евроинтеграције и односе међу заједницама, министри економије, правде, здравства, културе, животне средине и локалне самоуправе нпр.), увођењем албанског као другог званичног језика и друго, само да би ушла у НАТО и допринела могућем блокирању балканских излаза Русије на Средоземно море. Грчка, упркос огромном унутрашњем бурном противљењу урушавању оригиналног грчког македонског националног идентитета, историје и традиције, на амерички притисак, даје парламентарну сагласност за име Северна Македонија суседној словенско-албанској држави. У процесу укључења Украјине у антируски блок земаља, ако већ не може у НАТО, притисак је извршен на васељенског патријарха да украјинској православној цркви – Кијевском патријархату (из кога је 988. године, прихватањем православља од Византије под кнезом Св. Владимиром Великим, настала Руска православна црква) додели аутокефалност, уз противљење целог православног света, јер је то изазвало даље цепање православног јединства.

За то време Ватикан и његова моћ све више расту. САД јавно пледирају да се проблем Косова и Метохије решава дијалогом и уз компромис, а ништа не чине, пре би се рекло тајно охрабрују Приштину да доноси невероватне мере уцене и притиска, од којег трпе грађани целог региона. Кад заврше са пријемом Македоније у НАТО, на овим просторима, следећи за притисак и гурање у наизглед превазиђену војно-политичку структуру, која користи интересима „газде”, биће Босна и Херцеговина, а затим и Србија. На овај или онај начин. Кроз „усаглашавање са заједничком спољном политиком Европске уније”, која на притисак „газде” и даље задржава санкције према Русији и тражи да се прекине изградња већ увелико изграђеног „Северног тока 2”. Истовремено захтевајући од Европљана да повећају своје учешће у фондовима НАТО-а или ће „газда” напустити НАТО?!

Шта је са другим деловима света? Ништа боља ситуација. „Газда” напушта, па не напушта Сирију, али дозвољава Израелу да испроба стрпљење Русије, бомбардовањем положаја сиријске војске најсавременијим америчким ракетама, уз огромне цивилне жртве. Признавањем самопроглашеног вође протестаната у Венецуели за председника ове државе, без избора или консултовања нације и претњом војне интервенције, уноси се потенцијална ратна опасност и на тле Латинске Америке. За то време у приобаљу Кине, САД, заједно са савезником Тајваном, врше велике поморске маневре, изражавајући отворено побијање политике Пекинга о „једној Кини”, и то звецкањем оружјем пред вратима најбројније државе и друге економске силе данашњег света. Уз претње новим таксама за сузбијање економске моћи Кине. О напетости са Ираном и Северном Корејом, трзавицама са савезничком Турском, да и не говоримо. Зид према Мексику постао је разлог за сукоб председника САД са Представничким домом Конгреса, а тиме и за блокиран буџет америчке администрације.

Са Русијом, „газда” има трзавице и око енергетских и војних поморских путева Северним морем, око будуће експлоатације богатстава испод Северног пола и размештања нуклеарних база у Норвешкој, балтичким земљама и на Аљасци. Озбиљно брине најављено америчко једнострано укидање Споразума о ракетама средњег домета, тешко постигнутог са СССР-ом 1987. године, а толико важног за избегавање нуклеарног сукоба у Европи. Докле ће све то ескалирати и да ли је близу тренутак када ће негде ове претње прерасти у ратни сукоб, који данас не може да остане локалног карактера?

Да ли је преостало разума, да се неки од побројаних проблема решавају разговорима, договорима или споразумима или смо осуђени да доживимо страхоте нуклеарног сукоба са несагледивим последицама?

 

Аутор Владимир Првуловић

 

Извор Политика, 06. фебруар 2019.