П. Васиљевић: Македонска лекција за Србију

Какве поуке Србија може да извуче из увлачења Македоније у НАТО?

Тако је земља са новим именом, које су грађани Македоније демократски одбацили на референдуму, прецртала председника Венецуеле Мадура, кога су грађани изабрали на изборима. Северна Македонија, која није добила легитимитет народа, признала је председника Гваида, који такође нема никакав легитимитет. Све се уклапа. Све је потпуно логично.

После осведочених демократских подвига, ко ће боље од Северне Македоније, која улази у НАТО, знати шта је најефикасније и најдемократскије решење за једну државу у Јужној Америци. Постоји ли ико ко ће прецизније, добронамерније и са већим ауторитетом од главног фаворита за Нобелову награду за мир Зорана Заева знати шта је визионарска и најмирољубивија опција за Венецуелу.

Једноставно, да би ушао у НАТО, и кад постанеш члан, не само да не мораш да поштујеш вољу сопствених грађана него имаш и тај луксуз да поништиш вољу било ког народа на земаљској кугли. Довољно је да САД и водеће земље Алијансе утврде шта је најправедније решење за неку државу, данас Венецуелу, а сутра ко зна коју, и да се тој демократској одлуци једноставно, али одлучно, приклониш.

Какве поуке Србија може да извуче из свега овога?

Ако некад неко у будућности пожели да уведе нашу земљу у НАТО, може напросто, потезом пера, да згази вољу скоро 90 одсто грађана који су против чланства у Алијанси. Пре тога, да би Србија уопште добила позив да постане део НАТО породице, морала би да положи главни вредносни тест, а то је да се потпуно одрекне Косова и Метохије и да апсолутно насупрот вољи српског народа — призна самопроглашено Косово.

Коначно, пошто Србија без Косова и Србија која улази у војни блок који ју је разарао и убијао, престаје да буде она заостала држава митова и прошлости, морала би чином приступања НАТО-у да промени и име. То ново име, које би стигло из северноатлантске лабораторије, не би подржала већина грађана Србије, што је одлично за даљи демократски напредак, бржи економски развој и стварање услова за стране инвестиције.

И наравно, та нова освешћена земља са великим задовољством би одустала од своје спољне политике, партнера које подржава српски народ, а савезнике би бирала искључиво по угледу на НАТО. Могла би, на пример, та Бивша Југословенска Република Србија, да бира и признаје председнике по свим континентима, па не би безглаво поштовала изабраног Мадура већ би стала уз раме самопроглашеног Гваида. То је вероватно сјајан осећај постмодерне суверености — да не одлучујеш ништа о сопственој земљи, али да се зато „питаш“ за најудаљеније државе на планети.

Свашта још можемо да научимо од јужног суседа Северне Македоније, која је данас потписала протокол о чланству у северноатлантској војној алијанси.

Само је важно да будемо добри ђаци.

 

Извор Спутњик, 06. фебруар 2019.