С ђаволом се тикве не саде

Развоји догађаја након уступака званичној политици САД указују на то да сваки нови уступак води истом циљу – погрому оног који попусти

Свакодневно, свет је изложен дискурсима из (англо)америчке кухиње, који се у највећем броју случајева испоставе као конструкција заснована на лажима или полуистинама. Ти дискурси се потхрањују понављањем почетне лажи у корпоративним медијима и на интернету, а затим и кроз индустрију забаве и академску заједницу, без озбиљних чињеница осим бестидног упорног инсистирања на дискурсу. Временом, здрав разум сваког човека бива угрожен.

Ако се може разумети да англо-америчка неолиберална глобалистичка елита нема моралних обзира према осталим народима, чуди то да ови дискурси, без чињеничног упоришта, постају тема дебате о националној безбедности у представничким телима и институцијама САД. То указује да, осим корпоративних мејнстрим медија и технолошких гиганата (и индустрије забаве и академске заједнице) у ширењу пропаганде учествују две полуге глобалне тираније америчке „дубоке државе“ и „власти у сенци“ – Секретаријат одбране и CIA.

ПРАВНО УТЕМЕЉЕНИ ПОРЕДАК ЛАЖИ
Ова теза није теорија завере, већ нажалост има упориште у правном поретку САД. Наиме, још 2012. године, Законом о сузбијању стране пропаганде и дезинформација (изворно названом „информациона средства ратовања“), CIA и Секретаријат одбране су добили могућност да плаћају кампање у информационом простору. У пракси је њиме легализована могућност пласирања лажних вести (пропаганде) на терет буџетских средстава. Ова могућност надилази тајне намере одметнуте CIA врхушке, које су данас познате из декласификованих докумената оперативне акције „Птица ругалица“, тако што се легализује оно што је CIA морала да ради тајно. Све то одиграло се у држави која инсистира на томе да је лидер демократског света, у шта је добар део света и веровао. Слично се, додуше, одвија и у Британији, где је влада Терезе Меј прогласила „рат против (ничим потврђене) руске пропаганде“.

Амблем CIA у главном штабу агенције у Ленглију

Ову форму људске изопачености описује Достојевски у делу ‘Браћа Карамазови’: „…Онај који сам себе лаже и своју лаж слуша, тај долази дотле да никакву истину ни у себи, нити око себе не опажа, дакле, долази до непоштовања и према себи и према другима. А кад не поштује никога, он онда престаје и волети… Ко самог себе лаже тај ће се лакше него ико и наћи увређен… Лепо зна човек: да га нико није увредио, него да је он сам себи увреду измислио и налагао ради украса; сам је преувеличао, да би неку слику створио; закачио се за неку реч па од муве начинио медведа – све он то и сам зна, а ипак се први налази увређен, осећа се увређен до пријатности, до осећања великог задовољства, а тиме у исти мах долази и до правог непријатељства према другима…“

ФУНКЦИОНИСАЊЕ ПОРЕТКА ЛАЖИ
Данашња глобална турбуленција постала је упадљива након председничких избора у САД на којима је неолиберални глобалистички естаблишмент, упркос најскупљој кампањи и најдегутантнијем монополу у информационом простору, доживео пораз. Прва реакција била је поплава извештаја да је на изборни исход утицала пропаганда коју је „организовала руска власт“ (или како се пласира – Путин) у кибер простору, у коме су, како се испоставило, руски учесници имали фактор утицаја испод један одсто. Без икаквих доказа, представници народа у Конгресу прихватили су дискурс и ставили се „на браник“ заштите националне безбедности САД тако што су усвојили прописе који би требало да обезбеде надзор над пропагандном претњом споља (као да је тако нешто уопште могуће у херметизованом америчком информационом поретку).

Даљи развој догађаја оголио је дубину отуђеног интересног поретка. У оквиру расхода за потребе националне безбедности, амерички Конгрес је од Државног секретаријата тражио да предузме акцију против стране пропаганде преко међуресорног панела. Тако је америчка дипломатија постала носилац контраобавештајних послова. Према тексту закона, од Државног секретара се очекује да сарађује са Секретаром одбране и другим владиним агенцијама на образовању Центра за глобално ангажовање, као тела које би требало да води борбу против пропаганде других влада и да објављује природу текућих „страних операција пропаганде и дезинформисања против САД и других држава.“

Нови председник Трамп је победио, али се испоставило да је неолиберални глобалистички естаблишмент (и са њима повезани неоконзервативци) „зацементирао“ своју позицију. Одлазећи председник Обама, кога данас нико не помиње као предводника завере, потписао је пред крај мандата, 2016. године, Закон о буџету за националну безбедност, којим је за потребе пропаганде одобрено две хиљаде милијарди (два билиона) долара. Ови трошкови се реализују након ступања Трампа на дужност, кроз буџет за националну безбедност за фискалну 2017. годину, али и за 2018. и чак за 2019. годину.

Доналд Трамп и Барак Обама разговарају у Белој кући, новембар 2016.

Активности које се финансирају на плану сузбијања наводне стране пропаганде спроводе се у оквиру поменутог Центра за глобално ангажовање. Али, пракса борбе против стране пропаганде, коју фактички води CIA, показује да се ради о механизму којим је читава прича претворена у пропаганду дубоке државе и власти у сенци, из чисто лукративног интереса неолибералног глобалистичког естаблишмента. Примера ради, иако Државни секретаријат има формалну улогу у тој борби од средстава које су му за ту сврху за 2018. годину алоцирана преко Секретаријата одбране, добио је само трећину (остала је Пентагон задржао). Такође, на чело CIA, која је FBI-ју подметнула истрагу тзв. руског мешања у председничке изборе, за шефа је постављена жена која је била задужена за пункт у Лондону у време када је почело „намештање“ завере Трамповом тиму.

Трамп сигурно није наиван и разуме целу конструкцију. Поставља се питање зашто, као шеф државе у којој се свест нације изменила, избегава директан институционални сукоб и углавном повлађује, док борбу води преко друштвених мрежа? Ко може да разуме зашто на себе узима терет изјава да америчке трупе у Ираку остају „да мотре на Иран“, или да је „на столу“ оружана опција у Венецуели да се свргне изабрани председник, што по дефиницији представља агресију? Држава коју формално води демонстрира да се не либи отвореног злочина против међународног мира и безбедности.

Данас, међутим, као и у случају Гебелса почетком 1945, пропаганда више није довољна да прикрије деструктивну природу неолибералног глобалистичког естаблишмента у фази ентропије. Ако не успеју у Венецуели – а тешко ће успети, јер гурање Колумбијаца на Венецуеланце нужно ће поспешити јединство грађана Венецуеле, за које су Колумбијци већ деценијама извор проблема – остаје им само финансијско рушење Кине, чији је грех то што је најуспешнија неолиберална држава, и рат са Русијом, против које се већ распирује патолошка мржња.

КАКО СА ПОРЕТКОМ ЛАЖИ?
Алберту Ајнштајну се приписује изрека да је „лудост радити исту ствар изнова X пута и очекивати другачије резултате.“ Ова изрека је актуелна у контексту опхођења са глобалним силеџијом који пати од унутрашњег биполарног поремећаја, у виду формалне власти и неформалног апарата фактичке моћи. Слободан Милошевић је учинио све да постане фактор (америчке визије) „стабилности“ на Балкану, а доживео је да на земљу коју је водио буде извршена агресија да би се отео део територије и да након тога буде свргнут са власти на сумњив начин и коначно умре у хашком квазисудском провизоријуму.

Моамер Гадафи је пристао на све захтеве САД и Запада, укључујући набавку Боингових авиона и милијарде долара уговора у нафтном сектору да би се Либији укинуле санкције, а његова земља је брутално уништена изазивањем пуча, док је он препуштен линчу разуларене масе, на шта је америчка државна секретарка Хилари Клинтон јавно ликовала „Дођосмо, видесмо, он умрије“. Садам Хусеин је за рачун САД осам година ратовао против суседног Ирана и чак користио бојне отрове које му је достављао Ричард Холбрук, након чега му је дат миг да може да уђе у Кувајт, да би његова земља због тога била подвргнута санкцијама и под лажном оптужбом да производи бојне отрове уништена инвазијом САД. Сам Хусеин је погубљен, а Холбрук је цинично приметио да је Садам „гори од Слободана Милошевића“. Турска је уступила ваздушни простор за инвазију на суседни Ирак, да би након тога амерички Конгрес усвојио одлуку да је Турска извршила геноцид над Јерменима, а касније чак и претрпела покушај свргавања председника Ердогана.

Бивши ирачки председник Садам Хусеин у оптуженичком кавезу током унакрсног испитивања на суђењу у Багдаду, април 2006.

Развоји догађаја након уступака званичној политици САД указују да сваки нови уступак води истом циљу – погрому оног који попусти. Дубоку државу и власт у сенци занимају само њихови тренутни циљеви, који чак не морају да буду у складу са званичном политиком. То, у случају Србије, намеће неке практичне дилеме. На пример, да ли ако САД јавно траже да се разграничимо са нашом територијом са које су нас агресијом истерали због наводног мира то значи да се на мир не рачуна, већ да је циљ „дубоке државе“ и власти у сенци да нас даље подривају. Или, ако САД јавно подржавају наш пријем у ЕУ, која не жели да нас прими, значи да је тајни циљ да нам се наметне чланство у НАТО, после чега би ЕУ била приморана да нас експресно прими. Такође, да ли ако сарађујемо са САД у борби против међународног криминала и тероризма, у ствари само бесплатно попуњавамо њихове досијее о лицима која су њима интересантна…

Шире посматрано, изгледа да је једина заштита од погубног утицаја отуђеног (англо)америчког неолибералног глобалистичког естаблишмента то да се са САД (као и са Британијом, као државом коју те снаге злоупотребљавају за глобалну тиранију) што мање комуницира. Очекивати да змија или шкорпион неће ујести ако желимо да их помазимо или да нас гладан предатор неће напасти је ирационално и може завршити само лоше по оне који поверују у могућност другачијег исхода. Примери Гадафија, Садама, Милошевића и Турске указују на образац.

Пример Српске, која је америчког службеника српског порекла ангажовала за представника у САД, да би дочекала да САД ускрате визу њеном председнику, да константно протежирају муслиманске аспирације у БиХ и подржавају уличне протесте у Српској, потврђују актуелност обрасца.

 

Извор Нови Стандард