Vreme je za napuštanje Avganistana

Trošenje milijardi dolara i beskrajno dislociranje hiljada trupa kako bi se usporio sve veći haos jednostavno nije održiva politika

Odluka predsednika Trampa da povuče 7.000 od približno 14.000 američkih vojnika koji su i dalje u Avganistanu – i to moguće već do leta – je izazvala nove brige o njegovom impulsivnom ponašanju, naročito kada se ima u vidu njegova simultana odluka da povuče sve američke trupe iz Sirije, protivno mišljenju ministra odbrane Džima Matisa. Ali redukovanje obima misije u Avganistanu je verovatno neizbežno. Štaviše, možda uskoro dođe čas da se Sjedinjene Države u potpunosti povuku iz ove zemlje.

Nijedna druga zemlja u svetu ne simbolizuje u toj meri pad američke imperije kao Avganistan. Šanse za vojnu pobedu nad talibanima su praktično nepostojeće, a šanse da se ostavi samoodrživa demokratija su male. Ovo su činjenice koje vašingonski milje donosilaca odluka uglavnom do sada nije bio u stanju da prihvati. I dok mnogi američki vojnici čuče iza čelikom armiranih betonskih zidova kako bi se zaštitili od istog onog stanovništva kojem bi navodno trebalo da pomognu, šokantno je koliko je malo diskusije Avganistan proizveo u krugovima vlasti i medija u Vašingtonu. Kad se radi o Avganistanu, Vašington je grad koji se krije iza sopstvenog zida sramote i frustracija.

TRIJUMF ISTORIJE I GEOGRAFIJE
Dok Kinezi, Pakistanci, Indijci i Iranci razvijaju sopstvene konkurentske energetske i rudarske projekte nadomak Avganistana, Sjedinjene Države skoro da nemaju komercijalnu budućnost u ovoj zemlji, iako u njoj troše 45 milijardi dolara godišnje. Prema Projektu troškova rata Univerziteta Braun, ukupna cena rata bi mogla da dostigne čak dva biliona dolara kada se uračunaju svi dugoročni troškovi. I sve to samo kako bi se poduprela nestabilna vlada koja bi se najverovatnije dezintegrisala onog momenta kada se pomoć okonča.

Avganistan zapravo predstavlja trijumf determinističkih sila geografije, istorije, kulture i etničke i sektaške svesti kojom se Paštuni, Tadžiki, Uzbeci i Hazari i druge grupe nadmeću za svoje parče teritorije. Plemena, gospodari rata i mafijaške mreže koje kontrolišu trgovinu narkoticima vladaju ogromnim segmentima zemlje. Kako bi pokazao do koje mere je situacija postala izopačena, britanski regionalni stručnjak Anatol Liven je, pišući za Nešnel interest, izjavio da „to što je američki novac ukraden, ne znači i da je protraćen“ – jer je otišao na podmićivanje plemenskih šefova kako se oni ne bi pridružili talibanima ili postali samostalni feudalni gospodari rata.

Nije moralo da bude ovako. Da su Sjedinjene Države nastavile da grade ovu zemlju umesto što su se zamajavale invazijom na Irak 2003. (koju sam svojom greškom podržavao), ili da se pokušalo sa drugačijim vojnim i razvojnim politikama, dotične snage podele su možda mogle da budu savladane. Prema mišljenju pakistanskog novinara Ahmeda Rašida, stavljeno je jednostavno previše akcenta na izborni proces u Kabulu, a ni približno dovoljno na izgradnju nacije po modelu „hleba i putera“. Naročito je zanemareno podizanje osnovne infrastrukture i poljoprivrede do standarda koji su Avganistanci uživali od pedesetih do sovjetske invazije iz 1979.

STRAH OD PONIŽENjA
Naravno, nijedno mesto nije beznadežno. Ali to za nas više nije pitanje. Dominantno paštunski talibani – inače faktor u otmicama od 11. septembra – nastavljaju da beleže uspehe na bojištu pa će, ukoliko pravih mirovnih pregovora uopšte bude, sasvim sigurno deliti vlast sa vladom predsednika Ašrafa Ganija koju podržavaju Amerikanci. A možda će je na kraju i smeniti. Specijalni savetnik SAD za Avganistan Zalmaj Kalilzad pokušava da izvuče diplomatsko rešenje koje bi omogućilo Sjedinjenim Državama da umanje svoje vojne snage na terenu bez efekta momentalne dezintegracije političkog zdanja u Kabulu.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani tokom posete srednjoj školi u Kabulu, 30. septembar 2014.

To bi mogao da bude pravi razlog zbog kog Sjedinjene Države nastavljaju da troše toliko mnogo novca na Avganistan. Pentagon užasava pomisao na reprizu 1975, kada su se uspaničeni Južnovijetnamci razbežali iz Sajgona iz kog su se Amerikanci povlačili, nakon čega su severnovijetnamske trupe ušle u grad. Američka vojska nije uspela da se istinski oporavi od tog poniženja sve do pobede u Persijskom zalivu 1991. godine. Naglo povlačenje iz Avganistana bi moglo da postane novi simbol opadanja američke tvrde moći.

Tu je i strah da bi Avganistan u haosu mogao ponovo da se pretvori u pribežište međunarodnim terorističkim grupama odlučnim u nameri da izvedu još jedan terirostički napad nalik na onaj od 11. septembra 2001. Naravno, Jemen, Somalija i određeni broj drugih zemalja bi takođe mogle da se nađu u toj ulozi. Poenta je da ostajemo u Avganistanu zbog straha od još lošijih ishoda, a ne zbog nade u one bolje. Vašington se sada prosto nada da će gospodin Kalilzad – kao iskusni diplomata rođen u Avganistanu – biti u stanju da pruži pristojan period stabilnosti.

Za to vreme, Kinezi, Pakistanci, Rusi, Indijci i Iranci možda izvlače veću korist od američkih vojnih operacija u Avganistanu od samih Sjedinjenih Država. Naše prisustvo pruža taman onoliko bezbednosti da omogući njihovim energetskim i transportnim koridorima da se uobliče, dok istovremeno čuva Ruse od islamističkog terorizma na njihovim južnim granicama. Tako naši rivali grade svoje imperije na grbači ove naše opadajuće.

NEODRŽIVA POLITIKA
Neki možda tvrde da bi kolaps proameričke vlade iz Kabula pružio ovim zemljama još veće uporište u Avganistanu. Ali onda bi stabilizacija ove haotične zemlje postala njihov problem. Preduzimljivi američki diplomata, podržan od strane koherentne administracije, mogao bi da pokuša da organizuje međunarodnu mirovnu konferenciju o Avganistanu sa njegovim susedima, koja bi za cilj imala uskraćivanje terorističkim grupama baze u južnom delu Centralne Azije.

To bi bio poduhvat kakav bi Henri Kisindžer, Ričard Holbruk, Džejms Bejker III ili Džordž Šulc preduzeli u svoje vreme. Ali to nije nešto što bi bilo ko razuman mogao da očekuje od ove, tako haotične, kadrovima siromašne i nesposobne administracije, naročito nakon odlaska gospodina Matisa.

Da li narodu Avganistana dugujemo ostanak? Ne ako ispada da su ideali koje tvrdimo da predstavljamo zapravo neostvarivi. Trošenje milijardi dolara i beskrajno dislociranje hiljada trupa kako bi se usporio sve veći haos jednostavno nije održiva politika. Čak bi i mali deo tog novca mogao da bude mnogo bolje utrošen na pametnije infrastrukturne investicije u Aziji, kao što su terminali za tečni gas ili luke dvostruke namene u Vijetnamu kako bi se konkurisalo kineskoj pomorskoj Inicijativi pojas i put.

Naše povlačenje ne bi trebalo da bude naglo. Ono bi trebalo da smanji troškove i pruži ambasadoru Kalilzadu potrebno vreme da isposluje sporazum sa našim saveznicima, i to bez zvaničnih rokova koji bi našim konkurentima omogućili da jednostavno sačekaju naš odlazak.

Američki vojnici u Avganistanu

Ali budimo iskreni prema sebi: Avganistan je kao ogromni i nezamislivo skupi nosač aviona koji nastavljamo da gradimo, iako on postaje sve više prevaziđen u eri sofistikovanih raketnih tehnologija i hipersoničnog ratovodstva. To je zakržljali ud imperije i vreme je da se on odstrani.

 

Robert D. Kaplan je viši saradnik Centra za novu američku bezbednost i viši savetnik Evroazija grupe, a njegova najnovija knjiga je „Povratak sveta Marka Pola: Rat, Strategija i američki interesi u 21. veku“.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor The New York Times