Крај постхладноратовске ере

Повлачењем САД из Споразума о ракетама средњег домета (INF) Москва и Вашингтон су осетили олакшање. То се не може рећи за ЕУ и Кину

Суботње вече трећег децембра 1989. године, у којем су се на Самиту на Малти састали амерички председник Џорџ Буш старији и совјетски председник Михаил Горбачов, било је хладно и готичко. Штавише, било је толико хладно да је други круг разговора за вечером морао бити отказан. Дивља олуја са жестоким ударима ветра од преко 70 километара на час спречила је Буша да напусти Белкнап, америчку ратну крстарицу усидрену у заливу Марсашлок на јужним обалама Малте, и оде на самит који се одвијао на совјетској крстарици Слава усидреној свега неких 350 метара даље. Буш је желео да оде али није могао. Бела кућа је чекала до последњег минута, па је отказала: нема разговора, нема вечере.

Самит на Малти сматра се званичним завршетком Хладног рата. Али мајка природа је знала да није било много повода за славље, и да ће се руско-америчке тензије наставити. Како се испоставило, постхладноратовска ера трајала је једва 1.144 дана. Она је недвосмислено завршена одлуком председника САД Доналда Трампа од другог фебруара да САД обустављају примену Споразума о нуклеарним снагама средњег домета (INF) који је пружио кључну основу за окончање Хладног рата.

Руско министарство спољних послова у свом саопштењу од другог фебруара није много претерало када је навело: Одлука САД задала је „разоран ударац систему контроле наоружања за чије стварање су биле неопходне деценије мукотрпног труда. Овај потез ће свакако имати драматичне и далекосежне последице за целокупну архитектуру међународне безбедности и стратешке стабилности, пре свега у Европи“.

БРЗА И ОДЛУЧНА ОДМАЗДА
Можда је ова оцена преурањена, али „драматичне и далекосежне последице“ већ избијају на површину. Њихове контуре су се за сада појавиле у три димензије. Прво, руска одмазда је била брза и одлучна.

На састанку у Кремљу другог фебруара председник Путин је, заједно са министром спољних послова Сергејем Лавровим и министром одбране Сергејем Шојгуом, најавио да ће руски одговор бити симетричан. Он је дао „зелено светло“ за предлоге министарства одбране да се крене у израду конпнене верзије лансера за ракете типа Калибр и да се отпочне рад на новом пројекту за развој копнене хиперсоничне ракете средњег домета. Путин је изјавио да Русија није предложила иницирање разговора са САД али је остала „спремна да се укључи у равноправан и разуман дијалог“. На крају, додао је да Русија неће једнострано распоређивати оружје средњег или кратког домета све док „америчко оружје овог типа не буде распоређено у одговарајућим регионима света“. (Транскрипт)

Јасно је да је, без обзира на јавна држања Вашингтона и Москве, трка у наоружавању отпочела. Заправо, министар одбране Сергеј Шојгу је до петог фебруара већ обзнанио да су два посебна предлога које је Путин одобрио пре три дана у стадијуму имплементације, као и да је постављен циљ да Русија до следеће године заврши развој копнене верзије поморског система Калибр (који је систем крстарећих ракета дугог домета) и креира копнени систем хиперсоничних ракета дугог домета. Шојгу је нове системе описао као „реципрочне мере“.

Споменик „Крај Хладног рата“ подигнут у част самита Буша и Горбачова 3. децембра 1989.

Друго, руско министарство спољних послова је четвртог фебруара саопштило да Москва намерава да НАТО такође држи одговорним за уништење INF споразума. С тим у вези, Москва сматра да распоређивање делова америчког ракетног одбрамбеног система у Европи – тачније ракетних лансера Мк-41 који су распоређени у Румунији и који тек треба да буду распоређени у Пољској наредне године –  од стране НАТО-а представља кршење INF споразума.

Ово је паметно резоновање – посебно узевши у обзир Путинове гаранције да ће Русија распоредити ракете средњег домета само као вид одговора на америчко распоређивање. Очигледно да Москва и даље није дигла руке од наде да ће избити снажно европско противљење америчком антиракетном штиту – иако је Трампова администрација до сада била прилично успешна у окупљању својих савезника да стану иза њене одлуке да напусти INF споразум.

СТРАТЕШКА ДИЛЕМА ЗА ЕВРОПУ
Месеци који су пред нама ће показати да ли су наде Москве биле оправдане или не. Вероватно је да ће руска одлука да повеже НАТО размештање антиракетног система са INF споразумом ипак представљати стратешку дилему за европске државе. Пољска ће, на пример, сада морати добро да размисли о предложеном распоређивању америчких лансера наредне године. С друге стране, да би остварила равнотежу са НАТО-ом, Москва ће сада имати одрешене руке да одговори на пројекцију снаге Алијансе у Централној Европи и на Балтику.

Треће, на основу свега горе наведеног, остаје велико питање где Сједињене Америчке Државе намеравају да распореде своје новостворене ракете средњег домета – у Европи или у Азији? Руски експерти изгледа сматрају да ће се распоређивање америчких ракета највероватније одвијати у Јапану или Јужној Кореји. Заиста, Трамп је више пута напоменуо да Кина има ракетни капацитет да угрози САД и савезнике. Вероватно је америчка одлука о напуштању INF споразума била значајно мотивисана перципираном потребом да се Кина доведе у сферу режима контроле наоружања.

С обзиром на то, постоји и интригантна тачка гледишта да ће САД и Русија имати заједнички интерес да се Кина укључи у преговоре о контроли наоружања. Шеф берлинског одсека Дојче велеа Макс Хофман написао је прошле недеље: „Сједињене Америчке Државе и Русија…биле би срећне да виде Кину обавезану новим споразумом о наоружању – она није потписница таквих споразума, а јачала је своју војску претходних година. Русија се посебно осећа угрожено војним напретком свог суседа, због чега се ослања на копнене ракете средњег домета за пројектовање војне моћи према Средишњем краљевству… Али док Русија може кредибилно тврдити да се осећа угроженом од стране Кине, потпуно је нејасно зашто и она усмерава своје ракете средњег домета ка Европи.“

КИНА НЕЋЕ ПРИСТАТИ НА INF
Заиста, запањујућа ствар је да иза завесе великих речи и бусања у груди, и Вашингтон и Москва осећају олакшање што више нису везани рестрикцијама које је на њих ставио INF споразум. Иронично, INF споразум је наслеђе „биполарног“ светског поретка који више не постоји. Списак земаља са ракетним капацитетом стално расте. Кина, Индија и Иран су само најочигледнији примери. Трамп је био искрен када је питао зашто би САД себе стављале у неповољан положај кроз INF споразум.

Међутим, вероватноћа да ће се Кина сложити да буде обухваћена било чиме налик INF споразуму је врло мала. Поента је да се скоро 90 одсто кинеског ракетног арсенала састоји од ракета средњег домета и свако смањивање тог арсенала би значило да Пекинг прихвата да стави катанац на свој програм ракетног развоја, што је наравно превише за очекивати. Веома важно, таблоид Кинеске комунистичке партије Глобал тајмс (Global Times) је у свом уводном коментару прошле недеље истакао:

„Кинески нуклеарни фактор одвраћања агресије није упоредив са онима које поседују САД и Русија. Представљајући војни развој Кине као ‘трку у наоружању’, Сједињене Државе стварају изговор да сузбију легитимно јачање националне одбране Кине… Што се Кине тиче, САД намеравају да INF споразум прикажу као мултилатерални акт који би могао да постане изговор за Вашингтон у пројекцији притисака на Пекинг. Без кочница овог споразума, САД би могле да интензивирају развој својих офанзивних ракета и антиракетних система око Кине, додатно увећавајући стратешке безбедносне изазове Кине“.

Кинески војници стоје поред модела нуклеарне бојеве главе у војном музеју у Пекингу

„Пекинг никада неће прихватити да INF постане мултилатерални споразум. Он мора да одбија сваки захтев из Америке по овом питању. Уместо што се сувише ослања на копнене ракете за своју националну безбедност, Кина мора да диверзификује свој стратешки нуклеарни фактор одвраћања. То је ургентан задатак“.

Колумна упозорава да ће Кина бити приморана да ревидира своје безбедносне ризике, као и да редефинише концепт безбедности, што ће имати импликације по међународне односе у целини. Лист чак стидљиво упозорава да би такав сценарио могао да се покаже као „неповољним“ за решавање севернокорејског питања.

 

Аутор: М.К. Бадракумар

 

Превео Радомир Јовановић