Србија и регион: анализа безбедносног окружења

Изјава Енвера Хоџаја о прављењу пакта земаља бивше СФРЈ против Србије сасвим сигурно није случајно дата

Без обзира на чињеницу да Балкан, бар за сада, није ,,топ тема“ у агендама великих сила, он је свакако увек присутан као тачка где се ломе бројни интереси. Отуда, бар што се тиче земаља насталих после распада СФРЈ, потенцијалне тензије, па чак и оружани сукоби, нису нешто што је немогуће. Веома често, баш као и данас, чини нам се да су они на прагу, што нам указује да се народи који живе у тим земљама морају навићи да ће док су живи бити суочени са константним опасностима од могуће ескалације сукоба. Сурово, али је тако.

Србија, као и свака друга земља на кугли земаљској, мора најпре да сагледа своје интересе. Од врхунске важности за Србију је очување мира и то није само пука фраза. Основни проблем за Србију јесте чињеница да њено окружење, углавном осокољено логистиком највећих НАТО држава, тај мир прихвата уколико је Србија што слабија, по могућству бачена скроз на колена. Западним земљама, посебно САД и Великој Британији, таква политика земаља бивше СФРЈ против Србије је више него добродошла, јер тиме у највећем делу сузбијају руски интерес на овим просторима. Уосталом, више је него јасно да су Срби на дочеку Владимира Путина исказали на чијој су страни, без обзира на чињеницу што се званична политика Србије чврсто држи курса војне неутралности. Ипак, толико изражена наклоност народа према Русији – која је веома битан фактор у проценама оних који се на озбиљан начин баве геополитиком – за САД и Велику Британију сигнализира паљење црвеног аларма који указује да Србија мора бити „самлевена“, јер се тиме заправо „меље“ и руски утицај на Балкану.

ХОЏАЈЕВА НАЈАВА ОФАНЗИВЕ
Тренутно се притисак према Србији углавном своди на то да по сваку цену призна независност Косова, чему званични Београд засада веома успешно одолева и чак успева да у свету преокрене ставове одређених земаља које поништавају своје одлуке о признању те тзв. државе. Међутим, што Србија буде више одолевала, тако ће се притисак на њу појачавати, а по проценама неких аналитичара тај притисак би могао ставити у изглед и покретање оружаног сукоба против Србије.

Недавна изјава вицепремијера владе тзв. Косова Енвера Хоџаја о прављењу пакта између земаља бивше СФРЈ против Србије сасвим сигурно није случајно дата. Хоџају је речено да тако нешто наговести. Уосталом, то се и у пракси остварује. Од те Хоџајеве најаве, која је нешто касније веома благо демантована, имамо константне провокације према Србији са простора Косова и Метохије. Све је кренуло са увођењем такси на робу која долази из централне Србије, а наставило се са озваничењем формирања тзв. војске Косова и давањем крајње несувислих изјава приштинских званичника о томе да ће таксе укинути када Србија призна независност Косова, уз додатне најаве увођења још неких невероватних мера, попут прекида платног промета, забране уласка возила са таблицама из централне Србије и сл. Такође, застрашујућа је и најава брисања границе између Албаније и тзв. Косова, чиме се насилно мењају границе, а да на ту провокацију апсолутно нико не реагује из редова западних земаља.

Да тзв. Косово не буде усамљено у том деловању против Србије свакодневно се брине Црна Гора, односно, да будемо прецизнији, њено руководство. Невероватне најаве укидања готово комплетног историјског наслеђа Црне Горе, које је апсолутно српско, као и стварање нових тековина те државе базираних на крајњем антисрпству, такође су притисак на Србију да попусти. Црногорско руководство је дубоко свесно да би решавањем проблема Косова и Метохије Србија могла да се окрене заштити свог народа у Црној Гори, што Милу Ђукановићу не одговара ни по коју цену.

Мило Ђукановић

Заправо, заједнички интерес са западним светом, посебно САД и Великом Британијом, пронашао је у томе што баш тим земљама на неки начин одговара тензична ситуација, без решења проблема, јер тиме увек имају конфликтну зону унутар Европе преко које могу да слабе саму Европску унију. Недавна изјава Мила Ђукановића да Црној Гори више и није толики приоритет ЕУ, јер је своје интересе пронашла уласком у НАТО, управо нам указује на ову врсту заједничког интереса. Више је него јасно да Ђукановић поступа по налозима САД и Велике Британије тако што кроз притиске и омаловажавање Срба у Црној Гори заправо провоцира Србију, свестан да она, бар у овом моменту, не може адекватно да му одговори.

Србија ће се у наредном периоду суочавати са све јачим провокацијама и из правца Македоније. Јавна је тајна да је Скопље одавно постало логистичка база за обавештајно деловање против Србије и да је Зоран Заев, примивши у своје редове као саветнике некадашње сараднике српског председника Александра Вучића, увелико отпочео рад на подривању Србије. Свакако да ће Заеву у томе обилато помагати албански фактор, а оно што би Србија морала да узме у обзир у вези Македоније је и огромно незадовољство македонског народа због скандалозног начина промене имена државе, али и због све веће нетрпељивости између Македонаца и Албанаца. Ипак, за сада Албанци ћуте и мудро гледају како се одвија сукоб унутар македонског корпуса. Иначе, по многим проценама чак и новорођенче какво ће бити Република Северна Македонија тешко да ће имати било какву перспективу, јер су прохтеви бугарског и албанског фактора све израженији, а у тој ситуацији сигурно је да ни Грчка ни Србија неће седети скрштених руку, те је ова држава потенцијално запаљиво жариште.

ХРВАТСКИ ФАКТОР
Хрватска ће у овом пакту против Србије највише послужити на међународном нивоу, што иначе њено руководство и само најављује. Конкретно, Хрватска ће имати задатак да стално отежава Србији приступ ка отварању поглавља у процесу европских интеграција. Хрватска то може, јер ће константно измишљати наводно нерешене случајеве из ратног периода, претиће захтевима за накнаду ратне штете, итд. Заправо, све ће то радити до границе до које јој западне државе кажу да то чини. Хрватска ће се озбиљно наоружавати и то крајње офанзивним наоружањем, што је суштинска претња Србији, јер је нереално да Хрватска тим наоружањем покуша да нападне неку НАТО земљу у окружењу, с обзиром да је и сама чланица НАТО-а. То по Србију јесте потенцијални безбедносни изазов, јер Хрватска оружје може да употреби само против Републике Србије или Републике Српске. Било какав конфликт са Хрватском аутоматски значи да би Србија ушла у конфликт са НАТО-ом и то ће Хрватска свакако обилато користити као своју предност.

Највећи проблем по Хрвате је исељавање становништва, посебно на подручју Босне и Херцеговине где живи хрватски живаљ. Због тих околности реално је да хрватски фактор у Босни и Херцеговини буде у великој дефанзиви, што су наговестили и недавни избори у БиХ на којима су Хрвати због муслиманског прегласавања изгубили свог члана Председништва. Ово је већ моменат где би са Србима морали да траже заједнички језик како би у БиХ опстали као фактор, и ово је карта на коју би Србија могла играти како би неутралисала њихову предност због чланства у НАТО. Отуда је реално да ће у будућности између Србије и Хрватске постојати константна надмудривања, чак и озбиљни обавештајни и контраобавештајни сукоби, али није реално да дође до озбиљног оружаног сукоба.

Кључна држава где би могло доћи до озбиљног оружаног сукоба је Босна и Херцеговина. Од краја рата и потписивања Дејтонског споразума па све до данас, ниједно отворено питање између три народа не да није решено, већ су сва додатно продубљена, а отворена су и додатна. Суживот постоји само на папиру, док у пракси све три стране искључиво раде у сопственом интересу, гледајући да комшији цркне крава. Изражена жеља муслиманског становништва за централизацијом Босне и Херцеговине, за шта иначе имају логистику кључних западних држава – али и Турске чији је председник Реџеп Тајип Ердоган недавно нагласио неопходност промене Дејтонског споразума – наилази на оштар отпор пре свега другог ентитета, Републике Српске, али и унутар саме Федерације БиХ, јер Хрвати не желе да се повинују одлукама власти у Сарајеву.

Чланови Председништва БиХ Жељко Комшић, Милорад Додик и Шефик Џаферовић (фото: Синиша Пашалић/РАС Србија)

Формално конституисано Председништво готово и да не функционише, а не влада претерани оптимизам да ће и остали органи БиХ моћи да профункционишу у пуном капацитету. Очи Срба уперене су ка Београду, али и ка Москви, јер Владимир Путин има фантастичну сарадњу са Милорадом Додиком, док су очи Хрвата окренуте ка Загребу. Нереално је очекивати функционисање државе у којој у једном граду какав је Мостар већ више од деценију не могу да се одрже локални избори, с обзиром да завађене стране, хрватска и муслиманска, не могу да се договоре око поделе власти.

Србија као гарант Дејтонског споразума свакако има обавезу да штити свој народ и да са Републиком Српском одржава блиске везе, што властима у Сарајеву посебно смета. Отуда, своју активност усмеравају ка подривању постојећег Дејтонског споразума, односно ка његовој ревизији, али и ка подстицању сепаратизма унутар Србије код муслимана у Рашкој области. Посебан проблем по безбедност су вехабије или салафисти, који су суштински спавачи и који ће се активирати по потреби уколико се процени да је неопходно да се изазове сукоб. Тешко је поверовати да на територији коју иначе америчке снаге у потпуности контролишу могу без проблема да се развијају читави центри за обуку џихад ратника. Пре ће бити да су они заправо добро контролисани како би се у случају потребе за изазивањем сукоба активирали тако што ће негде извршити одређени терористички напад.

Уколико се процени да би сукоб у Босни и Херцеговини могао да подрије Републику Србију и да је економски ослаби, посебно уколико Србија буде имала тврд став по питању Косова и Метохије, за очекивати је да се, поред сукоба са албанским фактором, Срби сукобе и у Босни и Херцеговини са муслиманским фактором. Тиме заправо САД и Велика Британија суштински желе да ослабе српски фактор, за кога оцењују да је проруски, али и муслимански фактор који има доста јаке везе са Турском и арапским земљама. Суштински, слаби се и Европска унија, јер има сукоб у свом дворишту.

СЛАБЉЕЊЕ СРПСКОГ ФАКТОРА ИЗНУТРА
Више је него јасно да ће се Србија, заједно са Републиком Српском, поред спољног константно дестабилизовати и на унутрашњем плану. Република Српска је, бар за сада, издржала жестоки атак пред изборе, када је њено слабљење покушано преко покрета „Правда за Давида“. Једна тешка трагедија, мистериозна смрт младића Давида Драгичевића, искоришћена је за фронтални обавештајни напад на Републику Српску како би се извршила смена актуелне власти која због својих веза са Русијом није по вољи западних центара моћи. У све је било укључено и званично Сарајево као логистика, а занимљиво је да је највећи број демонстраната током читаве године на Тргу Крајине у Бањој Луци углавном био из Федерације.

Са друге стране, унутар саме Републике Србије већ недељама се одвијају протести по старој добро опробаној матрици обојених револуција. Сви постојећи подаци апсолутно указују на дубоко мешање амбасада САД и Велике Британије у давање логистике тим протестима. Оно што се може приметити је апсолутна усаглашеност у ставовима по питању криминализовања севера Косова и Метохије која долази од стране људи на протестима и приштинских власти. Стиче се утисак да те нападе пише један-исти центар. Протести у Београду долазе у моментима када се на Србију врше најтежи могући притисци, управо са Косова и Метохије. Намерно се захтевају немогући услови како их власт не би испунила, јер то је онда одличан повод за њихово продубљивање.

Протест „1 од 5 милиона“, Београд, 22. децембар 2018. (фото: Истиномер/Зоран Дрекаловић)

По принципу, уџбенички, баш онако како је описао Срђа Поповић из „Канваса“ у свом приручнику за ненасилне револуције, демонстранти испоручују на сваком протесу гомилу крајње ирационалних захтева уз пратећи оркестар напада на све што власт ради, чак и када је добро, зато што је поента изазивати нетрпељивост и револт. Све се чешће од стране демонстраната може чути да се мора ићи на преузимање власти мимо избора, чак и револуцијом, без обзира што су и сами свесни да је то нереално. Међутим, на тај начин се друштво константно држи у тензији и дели се, што додатно потпирују медији под директном западном палицом. Тиме се одвлачи пажња јавности – а и саме власти – са битних тема, као што је Косово и Метохија, на праћење протеста и стално демантовање онога што се на њима може чути. Оно што демонстрантима дефинитивно није успело јесте да изазову сукоб са властима, јер на протестима нема полицији. То у уџбеницима о обојеним револуцијом није описано. У таквој ситуацији они који су имали намеру да спроведу тзв. ненасилни отпор сада немају против кога да га спроводе и тиме се тупи оштрица акције.

ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНИ РАТ
Ако пушке ћуте, службе не ћуте. На Балкану, посебно у земљама бивше СФРЈ, нема службе која не покушава да оствари неки свој интерес. Сукоби између служби држава бивше СФРЈ никада нису престајали, а сви остали, од америчке, британске, руске, немачке, француске, кинеске, турске и свих другиј служби земаља у окружењу бивше СФРЈ, у зависности од периода до периода, своје присуство и деловање готово увек наговесте преко неке исфабриковане кризе. Русија је свој обавештајни рат озбиљно изгубила у Црној Гори, а смеши јој се пораз и у Македонији. Међутим, ти порази нису дефинитивни, јер, без обзира на чињеницу да је Црна Гора ушла у НАТО, Русија има озбиљну мрежу сарадника у тој земљи, најпре због историјских веза и укорењености које Русија има у Црној Гори.

По питању Македоније стиче се утисак да је све готово, али очигледно је да ће битка још трајати, јер питање је да ли ће се Преспански споразум верификовати у самој Грчкој (текст писан непосредно пре тесног усвајања споразума у грчком парламенту; прим. НС). Уколико се то не догоди, све оно што је учињено до сада између Грчке и Македоније за решавањем вишедеценијског спора, пада у воду, што би Русији, али и Кини која има озбиљне пројекте на Балкану, веома одговорало. Кључни проблем Русије у овим земљама је недовољна финансијска компонента за ношење са озбиљним противником какав су САД, али и сам НАТО. Такође, руски утицај је сведен на сиромашнији слој становништва међу православним, претежно српским, живљем.

Са друге стране, амерички и британски утицај се своди на изузетно богате и утицајне људе преко којих се суштински управља земљама у бишој СФРЈ. Такође, Американци и Британци контролишу медијску сферу, док се Руси базирају на парирање путем друштвених мрежа и то класичним принципом дезавуисања онога што НАТО пропагира и убацивањем питких информација за шире слојеве становништва сведене неретко и на апсолутну демагогију.

Велика предност САД је чињеница да државе које су ушле у НАТО суштински морају да своје обавештајне службе подреде обавештајном раду НАТО, односно најјачим западним службама попут ЦИА, МИ6, БНД… Практично, путем хрватске, црногорске, македонске, албанске са косовском, румунске, бугарске, босанске и мађарске службе, НАТО, односно САД и Велика Британија, имају далеко веће капацитете за обавештајни и контраобавештајни рад на терену од руске стране. Све већи уплив због економсих интереса на овим просторима имаће и Кина, која на озбиљан начин приступа заштити својих привредних субјеката који су ушли на ове просторе.

У сваком случају, оволики број служби и сукобљавање њихових интереса јасно нам показује да је Балкан све више у жижи, да се на простору бивше СФРЈ поново крчка сукоб и да је сасвим извесно да ће у блиској будућности, како се буду увећавали сукоби између највећих сила, Балкан постати сасвим погодно тло за њихово ново разрачунавање. У светлу чињенице да је сукоб у Сирији завршен – на овај или онај начин – у руску корист и да су САД најавиле повлачење највећег дела своје војске, јасно је да би Балкан, односно бивша СФРЈ, могао да буде следеће станица у одмеравању снага љутих ривала. Нажалост, тај сукоб би пуцао преко наших леђа и зато, враћајући се на почетак текста, за Србију јесте најбитније да очува мир, јер то је њен једини начин да опстане и да се уздигне.

 

*Аутор је народни посланик и члан Председништва Српске напредне странке

 

Извор Одбрана и безбедност