О адском мосту и Топчидеру

Да ли ће се Шумадија променити кротећи грмаља улеглог у мекоте Београда? Да ли ће се српство тамо где се згусло и обновити?

Захваљујући дугој историји и великим догађајима које је претурио преко леђа, Београд је постао место где се роје наше легенде, надања и снови. У њему се народ сеобара скрасио, почео да опада и мења предање за историју. Трговина, предузетништво и изгледно благостање било је магнет којим је Београд привлачио све који би у својим варошима и раштрканим селима остали одсечени и непримећени. У њему се родио варошки дух српства помешан с југословенством. Свакоме ко се ту нашао пружио је прилику да се покаже у правом светлу, промени, усаврши, али и да се лако приклони, превари и превери.

У сутерене и затурене мансарде Београда смештени су номади из Његуша, Лијеве Ријеке, Старе Србије, Неретве, Роваца, книнског Косова Поља, Уне. Да би оживела једна мала песковита мочвара на крају Саве проредила се Херцеговина. У Београд дође и онај што ће радије постати бизнисмен него што ће се бавити ливадом у Зети. Ту негдашњи српски крајишници научише да мисле новцем а пасторални живот Травуније, Кистања и Цуцку јеку заменише орнаментиком града. Дошљак жељан успеха, гоњен силовитим среброљубљем и частољубљем, гомилао је милионе, одликовања и успехе не би ли прескочио да испече проју и укува качамак. И на сваком путовању до завичаја, у брда, или на море подно стене, успешни свет са собом носио је и носи гранит Кнез Михаилове, стакло и бетон Новог Београда.

СПОНА СРЕМА И ШУМАДИЈЕ
Један од најупечатљивијих примерака новобеоградског урбанистичког духа јесте адски мост подигнут подно Сењака где се Шумадија благо пропела да би уживала у ушћу Саве у Дунав. Баш ту, у видокругу Топчидерског парка, из новобеоградских блокова избија гломазан и тром мост ослоњен на пространо корито Саве и на окрајак Аде Циганлије. Бетонска ћуприја доскочила је на Топчидер – старо београдско излетиште и одмориште, шеталиште српских владара, артиљеријски логор. Оку посматрача не измиче да градитељи нису размишљали о широким раменима и висини моста, добродошлим у неком осамљеном месту банатске или бачванске равнице која чезне за мишицама.

Мост је кренуо из урбанистичког језгра Револуције, посађеног на сремски песак, намеран да се умили живописном топчидерском ансамблу. Одлучно је поништио природну границу и учврстио везу између између Срема и Шумадије, новобеоградских трстика и топчидерских травњака. Копче и челична ужад моста гарантују да ће нераздвојни остати расути тмули лес и шумадијска питомина, Бели двор и Бежанија, апсолутних 100 и Ковница новца, новобеоградско грађанство Револуције и осиромашени потомци првих српских буржуја са Сењака и Топчидера. Упечатљив пилон моста, налик великој кули негдашњег панонског мора, посматра Аду Циганлију, игралиште Графичара и Архив Југославије и теши носталгичне југословенске светионичаре с Јадрана. Изградивши овај голем мост, Европа је отворила још једну капију према Балкану и показала стремљења према Шумадији.

Црква Светог Марка и Мост на Ади у позадини

Пред очима посматрача адског моста искрсава необичан сусрет бетона и растиња, достигнуће напредне грађевинске технике кадре да мален простор избетонира и премрежи арматуром и упусти се у надметање с бреговима и вртовима. Вредело би што пре изградити тунел којим би путници адског моста, испод Топчидера, путовали према Неимару и Шумицама да би оставили на миру славује, сенице и скулптуре распоређене по парку.

ВЛАДАРСКИ ПАРК И АБЕРИ МОДЕРНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ
Док клизи преко Саве, мост је само мешавина смелости и људске умешности, узлет новобеоградског песка, али чим замакне према Топчидерском парку он постаје идеја, срасла с надреалном телевизијом „Пинк“. Ова сивкаста метално-стаклена медијска конструкција, оживљена хиљадама светиљки оваплоћење је великог механизма који већ две деценије предано и упорно разноси белосветске абере по Србији. Али она је и белег, крајња тачка до које је стигао Нови Београд на путовању у Шумадију. Бетонски грмаљ, тек пошто је закорачио на обалу Топчидерске реке, схватио је зашто је Милош Обреновић баш ту подигао свој двор. Не могав, јер га Турци не пушташе, да узме Београд за престоницу, где је најлакше скупити знатну војску или отиснути се у трговину, Милош се одлучио за двор у Топчидеру, надомак Београда.

Тако је господар Србије начинио одлучан корак ка Београду, основао владарски летњиковац, мали рај, увеселително место и салон у коме су се сусретали владар и поданици. Подигнут је конак, војни магацин и касарна, механа, коњушница, прва Земљоделска школа, фабрика чоје, воденице, ергела… У овом шумском миру постављена је пруга за први електрични трамвај, основан Завод за израду новчаница. Први баштован у Топчидеру беше Словак Конрад Никола приспео из Шенбруна. Сакрализацији простора посебно је допринела топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла саграђена у четвртој деценији ХIХ столећа од камена вађеног у Жаркову, Раковици и Сењаку.

Од бајковитог живота у српском Шенбруну, не могу се одвојити слике у собама топчидерског конака, где је много воћа, цвећа и винове лозе, сличних онима које срећемо на иконостасима. Таваница диванхане не само да је допадљива већ и поучна будући да казује о значају неба, части, храбрости, чулном доживљају лепоте природе. На једноставан начин спојени су врлина и лепота. Дворски комплекс временом је од симбола Милошеве власти прерастао у историјску и сакралну одредницу савремене Србије. Aлександар Обреновић је 1902. опредељујући се између европског Монте Карла и Шенбруна одабрао друго. Одбио је понуду белгијског друштва да изгради коцкарницу и више велелепних зграда у Топчидеру, мада је понуда обећавала поравнавање државног губитка.

Топчидерски парк видео је многа чудеса и сведочио велике догађаје. Одатле је Карађорђе мотрио на Турке а Народна скупштина у Топчидеру прогласила је за кнеза Србије Александра Карађорђевића. На рубовима парковских поветараца још увек струји језа након убиства племенитиог владара Михаила Обреновића. Фотографије кнеза Михаила, насликане апаратом Анастаса Јовановића, сведоче о аристократској вертикали коју је породила Стара Србија, а прихватила Шумадија. Михаило је својим држањем, достојанствено носећи одсјај српских средњовековних владара и блиске нам лозе Романова, подгревао наду да би Србија могла да изгради европске институције и обнови славу знаменитих вођа и племића.

Конак кнеза Милоша на Топчидеру

И док путници намерници посматрају прилику адског моста остају збуњени његовом величином и варљивошћу оног што називамо напредак. После владавине непоколебљивих и самоуверених језуита Револуције заветованих прогресу, искрсавају им свакојака питања. Да ли ће се Шумадија променити кротећи грмаља улеглог у мекоте Београда? Да ли ће се српство тамо где се згусло и обновити? Да ли ће оживети свела саборност, Лазар и Обилић, а у раслабљеним верницима и монасима, као некада, зазвонити Манасија, Жича, Михољска Превлака и Дечани? Можда слуте да живот, највећи педагог, војник и пацифиста, може начинити од неприлагођеног адског делије приврженог и оданог члана друштва. И док слушају пој птица присећају се да су једном већ гореле иконе у Србији и у Русији.

 

Извор: Српски књижевни лист, децембар 2018.