Весна Пешић: Данас смо тамо где смо били пре 20 година

Политика српског уједињења и Косово нису затворена књига, а та су питања увек била смртоносна за демократију и модерну, европску Србију

Текст Аурелије Ђан објављен на Пешчанику говори о концепту менталних мапа, које према Робину Скинеру представљају мерило менталног здравља. Што су менталне мапе усклађеније са чињеницама и реалношћу, то боље за ментално здравље. И супротно, што су удаљеније од чињеница и суочавања са реалношћу, то је ментално здравље у лошијем стању. Какве су нам менталне мапе зависи од тога колико ћемо прихватати или искривљавати реалност. Моја је теза да у Србији доминира анти-реална ментална мапа. Ако би се по томе мерило наше ментално здравље, могло би се устврдити да у Србији влада контрафактуално лудило.

Гажење чињеница је намерно, јер је оно главно оружје апсолутне доминације Вучићеве власти. То се сада, у ситуацији грађанских протеста, види ко на длану. Власт се брани искривљавањем реалности опсесивним футуризмом којим се повољније стање друштва помера у неодређену будућност. Вучићева ментална мапа од почетка је отворена за fake news, фабриковање лажи о опозицији или било коме другом, измишљање и режирање догађаја и претње њему лично (фамозна fake вешала су намењена њему), за ботове, скупове под притиском и фантазмагорије о спољним пријатељима и непријатељима Србије.

Не постоји стварност, сем оне коју он конструише. Сада је конструише ради одбране од грађанских протеста који су га натерали да им парира контра-кампањом којом се још више изместио из реалности. Ја сам тако разумела назив његове кампање: „Будућност Србије“. Их, где је чак одлетео. Чињенице садашњости су прилично непријатне, али зато је будућност много комотнија за измишљотине. Притом се рачуна да је сиротиња лаковерна и склона лажним обећањима. Она просто не може да не поверује у њих, јер нема ништа друго.

Добро, а како стоји ствар са реалношћу менталних мапа грађанских протеста који траже смену аутократске власти Вучића и слободу да оловком смењују било коју сличну власт која би дошла уместо њега. Без обзира на идеолошку оријентацију појединаца и странака који у протестима учествују, њихов заједнички став је да Србија мора бити демократска земља, да власт треба да буде у служби народа, а залажу се и за неопходност владавине права и још неке лепе ствари (прилично нереалне). Захтеви су потекли из реалног стања и зато су по Скинеру „ментално здрави“.

Чињеница је да Вучић уништава све институције, гази права и слободе грађана и медија, да дискриминише грађане по партијској припадности, подржава некомпетентност, плагијаторство и покорност њему лично, да склапа нетранспарентне уговоре и провизије, док корупција цвета и ствара богату врхушку иза паравана лажи. За то време земља је постала трећи свет, а грађани су драстично осиромашили и излаз траже у одласку у друге земље. Колико год да захтеви опозиције произлазе из реалног стања, они би висили у ваздуху да нема непрекидних протеста који им дају тежину и утемељење.

Досадашње ментално мапирање власти и опозиције није потпуно ако се прескочи једно важно питање без којег слика менталних мапа коју смо описали није комплетна. Обе стране у сукобу – и власт и протестанти – имају једно затамњено заједничко поље на коме њихов сукоб постаје нејасан. Разрешење на том пољу је услов свих услова да се демократске вредности, које су по свом пореклу и пракси европске, икада сусретну са српским националним питањем. Ти сусрети се досад нису добро завршавали. То објашњава зашто смо се опет нашли на истом месту на којем смо већ били пре скоро двадесет година: на месту судара демократског и аутократског.

Петог октобра 2000. победила је демократија и отеран је Милошевићев режим. У нашем случају то се показало недовољним да демократија, просперитет и европско опредељење постпетооктобарске Србије постану њени главни циљеви и главни друм којим она иде. Политичка елита која је тада преузела власт, сем што није успела да под владавином права спроведе транзицију, избегла је и суочавање са реалношћу деведесетих које нису биле најпознатије по борби за демократију, већ по распаду земље, екстремном национализму, мржњи, ратовима и најстрашнијим ратним злочинима.

После убиства Зорана Ђинђића изгледало је да се стабилизовала танка национална демократија по рецепту Коштунице и његовог Митровданског (октроисаног) Устава зарад фиктивног спасавања Косова. Политика српског уједињења и Косово нису затворена књига, а та су питања увек била смртоносна за демократију и модерну, европску Србију.

Тај токсични заплет прожима и ове протесте. И већ сутра ће се отворити тај куфер са прљавим вешом. Колико ту има различитих менталних мапа тек ћемо видети. То потврђују речи једног ентузијастичног и угледног протестанта, говорника са протестанског камиона, иначе професора права и бившег судије Врховног суда Србије Зорана Ивошевића. Овај учесник Петог октобра је у разговору за Време признао да ни тада нисмо успели да успоставимо владавину права. А нисмо успели, јер нас је у томе омела ЕУ зато што ни сама не држи до владавине права и није поштовала наш Устав у коме пише да је Косово део Србије. Он сматра да по Уставу Србија има сва права на Косову и критикује Вучићеве речи да на Косову немамо ништа и да тек компромисом можемо нешто добити.

По Уставу имамо сва права, али немамо државину тих права (подвлачење моје). Кад немамо државину тих права, она су фикција, што и сам професор каже кад тврди да је „државина права посед права“. Али, устав је устав и тачка. Гледајући из перспективе нашег Устава, у Србији постоји НАТО војна база, јер је Урошевац у Србији и ми ту имамо америчку базу. Ако већ имамо америчку базу на нашој територији, а Србија је неутрална земља, онда би било боље да имамо и руску базу, мада је професор лично против обе базе, али је то мање зло од само америчке базе. Када већ толико не воли војне базе, како професору на памет није пала идеја да у складу са Уставом Србија укине америчку базу на нашој територији у Урошевцу. Самим тим отпала би и руска база. Или да и Русији у складу са нашим Уставом дозволимо да и она на Косову постави своју базу.

Како вам се ове могућности чине кад једном победимо Вучића и кад опозиционе странке и многи други проговоре? Блесаво, нереално, демократски или глупо? Онај Робин Скинер био је у праву када је измислио менталне мапе од чије прилагођености реалности зависи да ли смо ментално здрави или ћакнути у сопственој искривљеној стварности. Да ли ћемо опет дати примат нашој менталној мапи упркос целом свету, или ће нас ови протести стално подсећати да је свима који би да искривљавају стварност на нашу штету време истекло?

 

Извор Пешчаник, 11. фебруар 2019.