Milo Lompar: Nema razlike u politici vlasti i opozicije

I u vlasti i u opoziciji vidljivo je prisustvo američkog činioca. Stoga cilj tekućih protesta nije promena politike, već promena vlasti

Prof. dr Milo Lompar je istaknuti srpski intelektualac, istoričar književnosti, filozof i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog. Na Filološkom fakultetu u Beogradu predaje predmete Srpska književnost XVIII i XIX veka i Kulturna istorija Srba. Bio je generalni direktor Politike a.d. u periodu 2005-2006. godine i autor je brojnih knjiga o kulturi i istoriji srpskog naroda, među kojima je i kultno delo Duh samoporicanja. Neposredni povod za ovaj pisani intervju bila je aktuelna politička situacija u zemlji, ali u njemu su obrađene i druge važne nacionalne teme.

Prošle godine smo obeležili stogodišnjicu osnivanja Kraljevstva SHS. Danas u Srbiji polako preovlađuje stav da je formiranje zajedničke države Južnih Slovena bila fatalna greška. Kako tumačite to da gotovo nijedan intelektualac iz ere koja se često naziva „zlatnim dobom“ moderne srpske države nije video kuda sve to vodi? Postoje li zabeležena protivljenja ili makar dvoumljenja kod bilo kojeg pripadnika tadašnje srpske intelektualne i političke elite, ili je prvi koji je pomenuo srpsko stanovište bio Miloš Crnjanski tek 1934. godine?
Bilo je – i u vremenu pre Prvog svetskog rata – nedoumica i zebnji pred mogućnošću srpskog ujedinjenja: Slobodan Jovanović je u Srpskom književnom glasniku – 1901. godine – veoma precizno imenovao probleme i nerešivosti koji se postavljaju pred ostvarenjem takve zamisli. Pavle Popović je – tokom rata – u svoj dnevnik beležio znatne primedbe samom konceptu jugoslovenskog ujedinjenja. U posleratnom periodu, Jaša Tomić je 1919. godine upozoravao da nova država nastaje na austrougarskim osnovama. Ljubomir Stojanović je – u polemici sa Novom Evropom – 1924. godine predlagao odvajanje srpskih krajeva, jer je država – zbog političkog ponašanja Hrvatske seljačke stranke – postala nemoguća tvorevina. No, to su bili trenutni prosevi uznemirenih svesti: čim bi se okolnosti malo popravile, oni su stavljani u zasenak.

Srpski intelektualci su bili – i sve do danas ostali – hipnotisani zapadnim (američkim) pogledima: oni se nikad nisu emancipovali do tačke da intelektualno osporavaju sprovođenje zapadnih (američkih) interesa. To pokazuje koliko su zauvek ostali provincijalno određeni, jer je upravo takva emancipacija – u duhu univerzalizma i vrednosti – eminentno evropsko ponašanje. Umesto toga, zapadna strana sveta je za njih bezuslovno ostala najbolja strana sveta: bez obzira na cenu koja je plaćana zbog takvih shvatanja. Usled takvog predrazumevanja, oni su spremno intelektualno pustili da zapadne (američke) sile uređuju položaj srpskog naroda u XX veku. Oni, dakle, nisu ni pomislili da identifikaciono ponašanje prema Jugoslaviji treba zameniti ugovornim: između dva svetska rata bila je najbolja politička i istorijska prilika za to. Tek je stvaranje Banovine Hrvatske – 1939. godine – pokazalo stepen zapostavljenosti srpskih interesa.

U titoističkoj Jugoslaviji je, pak, obrazovan ugovorni odnos (samoopredeljenje republika) na krajnje antisrpskoj platformi: preko dva miliona Srba je desuverenizovano u času raspada države. No, srpski intelektualci nikad se nisu osetili odgovornim zbog svojih previda i predubeđenja: kao emigrant, Slobodan Jovanović je oprezno naznačio kako je njegovo pokolenje bilo osetljivije na lepe nego na ružne strane zapadnog sveta. To je bilo sve. U poređenju sa Solženjicinovim samoposmatranjem, ili drugih ruskih emigranata i disidenata, u čija razmišljanja ulaze osećanje greha, krivice i patnje, ovako zakriti iskazi deluju kao ništa. Srpski komunisti, i intelektualci levičarske orijentacije, otišli su korak dalje: oni odbijaju da su za bilo šta odgovorni, iako su sprovodili bezupitnu vlast pet decenija. To pokazuje da srpska kultura ne tematizuje osećaj odgovornosti zbog javnog delovanja. Rezultat je – intelektualci i političari bez savesti.

Ističete da je 1945. godina jednako istorijski ključna kao i 1918. jer je tada propuštena prilika da se iskustvo genocida rasvetli i učini integralnim delom nacionalne svesti. Umesto toga, ono je jednostavno preslojeno titoističkim sadržajima, pri čemu je sam Josip Broz 12. maja 1945. na osnivačkom kongresu KP Srbije povukao lažnu simetriju između ustaša i četnika koja se zloupotrebljava sve do danas. Mislite li da bi naša savremena istorija bila bitno drugačija da smo – poput Jevreja i Jermena – iskustvo genocida učinili jednim od važnih stubova svoje nacionalne svesti, i da li je danas kasno da se pristupi jednom tako zahtevnom procesu?
Imali bismo jasnu svest o teškoćama vlastitog nacionalnog (kolektivnog) položaja: otud proističe promena u ponašanju. Ako i danas zatomljujemo tu svest zbog regionalne politike, što je eufemizam za zapadne (američke) naloge koji od nas traže prikrivanje iskustava koja bi trebalo da nas otrežnjuju, onda ne želimo ništa drugo nego da ugrabimo vreme predaha pred novu pogibiju koju bismo dočekali potpuno nesvesni onoga što je uslovljava. Ne želimo – kao kultura – da učimo iz svojih nesreća: favorizujemo intelektualni ketman, stavljanje na stranu jačeg, ne razlikujemo vlast od države, niti režim od naroda, kao ni moć od istine. Ne razlikujemo oblike otpora niti njihove trajne i trenutne mogućnosti.

U Duhu samoporicanja u više navrata tvrdite da „srpska kulturna politika jednostavno ne postoji“, dok naširoko pišete o nijansama i glavnom toku hrvatske kulturne politike. Šta je razlog tome? Da li je u pitanju samo drugačiji doživljaj Jugoslavije, koji je na hrvatski nacionalni duh uticao stimulativno, dok su Srbi izvršili „nacionalnu demobilizaciju“, ili je pak razlog ono što Momo Kapor naziva „talogom vekova“, odnosno drugačiji kulturno-istorijski profil dva naroda?
Srpska kulturna politika ne postoji usled snažnog zapadnog (američkog) pritiska na javnu svest, kao i zbog neosvešćenog odnosa srpskih intelektualaca prema zapadnom svetu. Šta bi činili autentični zapadnjaci danas? Bili bi kao Dositej: on je najveći autentični zapadnjak u nas. Na savetovanju u Vraćevšnici 1810. godine opredelio se za Rusiju a ne Austriju. Zašto? Zato što je sa srpskog stanovišta procenjivao odakle dolazi pomoć. Oni bi, dakle, preispitivali zapadne naloge i pritiske sa stanovišta univerzalnosti, osporavali ih kao propagandne matrice, umesto što oponašanje uzimaju kao obrazac javnog ponašanja.

Spomenik Dositeju Obradoviću u Univerzitetskom parku u Beogradu (foto: Wikimedia/Mickey Mystique)

Oni bi razlikovali intelektualno od političko-pragmatičkog javnog delovanja. Jer, treba javno osporavati nametnute naloge iz intelektualnih razloga i uprkos tome što su sami nalozi u političkom registru nekad neizbežni i nezaustavljivi. Nacionalni intelektualci bi stvorili kulturu otpora u njenim različitim registrima. Hrvatska kulturna politika je sasvim podređena zapadnim (nemačkim) nalozima i njena snaga proističe iz srpske predatosti zapadnim (američkim) interesima. Jer, u arbitraži između srpskih i hrvatskih prava ili interesa, zapadni svet je – čak i u situacijama kada je samo srpska strana saveznička – svagda kulturološki opredeljen u korist hrvatske strane. Utoliko ju je lako razotkriti u njenim sadržajima i teško zaustaviti u njenom protejskom (jugoslovenstvo, evropske integracije, privredni odnosi) prostiranju.

U zbirci eseja Pohvala nesavremenosti ističete da je nesavremenost „subverzivna“, dok u Duhu samoporicanja navodite da je reći nekom da je konzervativan u ,,današnjem preovlađujućem – i vladajućem – intelektualno-političkom govoru kao da su mu rekli da ima lepru“. Da li iz ovoga možemo zaključiti da je konzervativizam subverzivan, budući da je nesavremen, i da li biste se složili sa tezom da konzervativci u Srbiji nikada nisu dobili pravu šansu, za razliku od liberala i narodnjaka?
Budući da nije javno podsticana, nesavremenost – kao zajedničko utočište za mnogu političku orijentaciju, poput konzervativizma ili nacionalnih liberala – nužno je autentična. Utoliko je subverzivna u odnosu na neautentičnu (lažnu) reč sadašnjih levih-liberala čija je vlast gotovo bez ograničenja u zapadnom (američkom) svetu. Konzervativci i nacionalni liberali (Garašanin, Miletić, Ristić, Novaković) su stvorili osnove srpske države u XIX veku i temelje srpskog ujedinjenja. Oni (Bogdan Popović) nisu uspeli da ostvare neminovni modernistički preobražaj kao novi stadijum javne svesti: razišli su se sa idejama i umetničkim i ideološkim težnjama pokolenja koje je došlo posle Prvog svetskog rata.

Njihova granica pokazala se kao granica srpske kulture. I kada je srušen građanski svet i stvoren socijalistički svet, ostala je podela na arhaično-tradicionalne (Ćosić, Ćopić, Lalić) i progresističko-hilijastičke (Davičo, Konstantinović) svetove, ideologije i intelektualce. Nesavremena egzistencija (Crnjanski, Rastko Petrović, Šumanović), kao modernistički iskorak na novu istorijsku stepenicu, kao vera u snagu ličnosti i talenta, kao udes takve vere i kao veliko delo, bez razaranja društva, ali sa njegovim menjanjem, nije nikada bila javno održiva i usvojena za standard kulture, jer srpska kultura nema registar koji bi je učinio prihvatljivom.

U knjizi Sloboda i istina na dva mesta evocirate polemiku između čehoslovačkog državnika i filozofa Tomaša Garika Masarika koji je autor parole „prosvetom do slobode“ i mladobosanaca – predvođenih Perom Slijepčevićem – koji su mu u polemičkom tekstu odgovorili parolom „revolucijom do slobode“. Šta je po vama glavni uzrok srpske sklonosti ka revolucionarnim rešenjima u odnosu na metod dugotrajne i uporne borbe i da li je preduslov za promenu tog pristupa formiranje jasne kulturne politike, tim pre što danas živimo u eri takozvanih mekih okupacija?
„Sitan rad” (Masarik) je – po mom mišljenju – jedini delotvorni otpor narastajućem zapadnom (američkom) pritisku. Možda spor i trom, možda na suviše dugu stazu, ali jedini. On bi možda mogao da stvori podlogu za neutralisanje i ublažavanje političkih nametanja. Drugi način, promena režima, bez ovakve podloge, ne daje učinke: sadašnji režim, koji je došao na vlast kao totalna negacija prethodnog režima, uveo je u administraciju, upravu i javnost još više predstavnika one ideologije koju je prethodna vlast oličavala. Otud je on njen produžetak i ubrzanje, čak i ako njegov vrh to ne bi hteo. Pogledajte Programski savet RTS, pogledajte ministarstva, pogledajte medije, sve do predsednika vlade: gotovo sami predstavnici nevladine inteligencije.

Kako se tome suprotstaviti? „Sitnim radom”: obrazovanjem manjih intelektualnih zajednica, njihovim javnim delovanjem, njihovim povezivanjem i međusobnom solidarnošću, stvaranjem mreže grupa za pritisak, natapanjem javne svesti onim sadržajima koji podrivaju vladajući poredak misli i činova, utvrđivanjem sržnih tačaka nacionalne agende kao ostvarivih, održivih i proverivih ciljeva, funkcionalnom podelom na fundamentaliste i oportuniste u nacionalnoj inteligenciji, vežbanjem „nacionalne discipline”, za koju je još Slobodan Jovanović ustvrdio da nedostaje u našoj kolektivnoj svesti. Stvaranjem nacionalne javnosti stiže se do borbe unutar ustanova kao oblika borbe za ustanove. Tako se stvara podloga za političku stranku koja bi neke od ideja mogla pretvoriti u dejstvo, kao što se tako oblikuju ljudi koji bi mogli postati učesnici u javnim poslovima.

„Sitan rad” je uvek moguć i potreban, ne smeta što je „sitan” (malen, u mikrostrukturi) pod uslovom da je „rad” (neprestano i istrajno ponavljanje pojedinih reči i činova), dok su revolucije i prevrati povremene činjenice istorijskog iskustva. Oni međusobno ne protivreče: Masarik je 1914. godine – kao čovek u godinama – napustio Austro-Ugarsku i agitovao za njen raspad i stvaranje Čehoslovačke: čak je u Rusiji tražio dobrovoljce – među zarobljenim austrijskim vojnicima – za rat protiv Centralnih sila. Ali, „sitan rad” traži kulturu koja razume prolaženje vremena, koja uči individualca da se podređuje nacionalnoj disciplini.

Tomaš Garik Masarik izlazi iz voza nakon trijumfalnog povratka iz egzila, Prag, 21. decembar 1918.

Zar je to ovde ikad bilo poželjno među intelektualcima? Da neko ulaže svoj talenat i znanje u neko vreme kada njega možda neće biti umesto da ugrabi mesto direktora Instituta i ambasadorsku stolicu? Gde ste to videli u nas? Da neko pristane na lični poraz u ime nesigurnog obećanja o opštoj pobedi? Kako nema takvih, uživamo u tome što su oko nas sve sami pobednici u ambijentu opšteg poraza.

U Duhu samoporicanja ističete da ,,državna vlast ima najuži manevarski prostor za sprovođenje kulturne politike, da kulturne institucije imaju znatno razuđenije polje delovanja, dok pojedinci imaju najširi dijapazon upotrebe kulturnih sredstava i svrha“. Razlog tome vidite u činjenici da u malim državama često vladaju okupaciono-kolonijalni uslovi, pa breme održavanja kulturne politike često pada na pojedince. S tim u vezi, da li ste veliki uspeh Duha samoporicanja (koji je do sada imao osam izdanja) doživeli kao potvrdu ove vaše teze o pojedincu koji može delovati mimo sistema?
Ta knjiga je – stavljajući pomalo u senku neke druge moje knjige a nekima opet krčeći put do čitalaca – predložila dijagnozu (bilans komunističke vladavine i prelazak titoističkog načina mišljenja u sadržaje nevladine inteligencije) i terapiju (povratak srpskom stanovištu kao istorijsku i političku reaktuelizaciju naše prekomunističke tradicije). Ona je ostavljala van sumnje demokratski poredak, podelu vlasti, postojanje drugih i drukčijih političkih i kulturnih orijentacija. Okolnost da je bila tako dugo i istrajno napadana, da je služila kao opravdanje za razvijenu političku i intelektualnu diskriminaciju njenog pisca, proisticala je iz dve činjenice: stvari koje je ona vraćala u javni prostor bile su decenijski tabu i – vođena analizom naših okolnosti – anticipirala je evropski povratak nacionalnom stanovištu.

Sve što se kao novo pojavilo u Evropi i Americi u vremenu posle njenog pojavljivanja 2011. godine – od intelektualnih činova, poput pariske izjave evropskih intelektualaca iz 2017. godine, do političkih pokreta poslednjih godina – bilo je u većoj ili manjoj vezi sa njenom osnovnom dimenzijom. To je bilo prirodno, jer je ona obnavljala u nas zapretanu stazu evropske politike koju oličavaju nacionalni liberali. Ona oličava moje intelektualno nastojanje, sasvim pojedinačno i bez veza sa bilo kakvom političkom i kulturnom formacijom. Najbliža su mi shvatanja nacionalnih liberala: koja su danas na indeksu progresivnih mesijanista u celoj Evropi. No, u nas i nema takvih formacija. Tek kada bi ih bilo, mogli bismo razložno razgovarati o mogućim odnosima između državnih, institucionalnih i individualnih postupaka u području nacionalne politike.

Potrebno je odgovoriti na jednostavno pitanje: ako su u Srbiji i Crnoj Gori – po američkim anketama – najprisutnije simpatije naroda prema Rusiji, kako su najbrojniji intelektualci koji su antiruski opredeljeni? Gde je nastupio prekid između njih i naroda u kojem su školovani i postali intelektualci? Kako se to dogodilo? Duguju li oni nešto bilo kome ili sve postoji da bi oni bili – novčano i statusno – namireni? Intelektualci i političke klase koje oni servisiraju pokazuju način kako se preinačavaju osnovna politička raspoloženja u nas. To znači dve stvari: ne može se bez njih, ne pomaže nikakav antiintelektualizam i antipolitičko ponašanje, i treba nastojati da javni pritisak postane takav da moraju korigovati svoje ponašanje. Dug put.

Nadovezujući se na tezu o neophodnosti pojedinačnog delovanja, ne čini li vam se da drugosrbijanski kulturni poslenici pokazuju veću svest o značaju kulutre u odnosu na nacionalnu inteligenciju i širu javnost? Kako objašnjavate to što je prilikom obrazlaganja Predloga strategije razvoja kulture 2017-2027 u Narodnoj biblioteci atmosfera bila na ivici konflikta jer je nekoliko Danasovih i Peščanikovih kolumnista odlučilo da vrlo agresivno problematizuje sadržaje strategije koji im se ne sviđaju, poput favorizovanja ćirilice, i zašto ti ljudi nisu naišli na bilo kakav organizovan verbalni otpor druge strane? Isto tako, jedina stranka koja je svoje učešće u vladi uslovila dobijanjem ministarstva kulture bio je LDP. Da li ,,Druga Srbija“ima veći stepen svesti o tome da je, kako vi tvrdite, politika „samo spoljašnji i najvidljiviji momenat kulture“?
To proističe iz nekoliko okolnosti. Strani činilac – u čijoj interesnoj orbiti se kreće nevladina inteligencija – neprestano stvara podlogu (mediji, kulturna politika, strukturiranje javnih vrednosti, oduzimanje banaka, prirodnih resursa) koja je odlučujući činilac u prihvatanju političkih odluka. Oni razumeju da je to najsigurniji način da nametnute odluke vremenom postanu stalne. Tom njihovom nastojanju ide na ruku predsednik Srbije sa svojim zahtevima za „promenom svesti”, zaklinjanjem u delo Radomira Konstantinovića, odlaskom na zasedanje Nacionalnog konventa u toku razgovora o Kosovu i Metohiji. To su sve unutrašnjepolitički potezi: oni, dakle, nisu ni u kakvoj vezi sa spoljnopolitičkim iznudicama. Oni odslikavaju duboko osećanje inferiornosti koje se iz individualne pretvara u društvenu patologiju.

To pokazuje da je ova vlast prividno nacionalna, suštinski nesigurna, bez ikakve platforme, pa su njene mere u duhu nacionalne politike sporadične, nesistematske, dekorativne i nedosledne. Kako – u tim okolnostima – podržati mere koje ona predlaže i od kojih sama i lako odustaje? Ona je – osim toga – osvetoljubiva i naročito rđavo usmerena prema nacionalnoj inteligenciji koja ne odobrava njene političke odluke.

Časlav Koprivica, Miloš Ković i Milo Lompar, konferencija za medije o Apelu za odbranu Kosova i Metohije, 5. januar 2018. (foto: Medija centar Beograd)

Osim toga, ne postoji politička i kulturna formacija (mediji, ljudi, stranke) koja bi vršila sistematski pritisak na svaku vlast u pravcu nacionalne kulturne politike: koja bi neprestano i programski osporavala propagandne i ideološke sadržaje nevladine inteligencije. Za razliku od XIX veka, kada su srpski trgovci u Bosni i Hercegovini, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, Sremu, Bačkoj i Banatu, i pogotovo samoj Srbiji, novčano podupirali nacionalni pokret, danas niko ne želi da stvori materijalnu podlogu za takvu aktivnost.

Ove godine proslavljamo značajan jubilej, 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve. Kako vidite ulogu SPC u današnjoj Srbiji? Pre izvesnog vremena ste bili među nekoliko intelektulaca koje je patrijarh primio na razgovor u Patrijaršiji. Kako tumačite njegove izjave protivljenja podeli Kosova i Metohije i istovremene pozive na narodno jedinstvo pred spoljnim pritiscima?
Tako kako su izrečene. Priklanjam se doslovnom tumačenju.

Reklo bi se da jedna druga značajna srpska institucija ima u velikoj meri suprotne stavove u odnosu na SPC kada je reč o Kosovu. Govorimo o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Kako vidite društvenu ulogu SANU danas?
Kao negativnu. Tu ima više činilaca, jer je ona postala problematična i sa naučnih, i sa umetničkih, i sa javnih, i sa političkih razloga. Njen sastav u odeljenjima društvenih nauka obeležava strmoglavljivanje vrednosti. Tamo gde je – u Odeljenju jezika i književnosti – sedeo Nikola Milošević, čiji je opus reprezentativan za drugu polovinu XX veka u nas, sada sedi Slobodan Grubačić, koji nije napisao ništa a da nije bilo ili sasvim beznačajno ili osenčeno sumnjom za plagijat. Kakav autoritet mogu imati takvi pojedinci? A Akademija nisu zgrada i akademski dodatak nego ljudi.

Predsednik SANU – kao čovek koji je izneo ideju o elegantnom povlačenju sa Kosova i Metohije – obavlja ulogu ideološkog skretničara koji treba da obezbedi poželjan (politički korektan) sastav članova za naredne decenije. Tako je za dopisnog člana predložena Milena Dragićević-Šešić koja je nedavno u izveštaju za jednu inostranu asocijaciju u Regensburgu popisala nepodobne intelektualce. Tu je moja knjiga Duh samoporicanja dobila čelno mesto.  Bolje bi bilo da su je predložili za dostavljačkog člana. Jer, uloga dostavljačke inteligencije je da onemogući ljude određene političke orijentacije u intelektualnom smislu, da bi ih neutralisala na svaki način. To je duga tradicija komunističkog načina ponašanja: u njoj vidno mesto zauzima Latinka Perović. Sada takvi pojedinci postaju kandidati za članove SANU zajedno sa naučno neubedljivim životnim i političkim oportunistima. Šta tako obrazovana ustanova može biti nego puki dekor različitih moći?

Kako tumačite fenomen sve većeg uticaja glumačkih krugova na politički život u Srbiji? Smatrate li da je to samo odjek jednog globalnog fenomena, budući da su i u SAD glumci na prvoj liniji fronta u političkoj borbi sa tamošnjim predsednikom, ili ipak kod nas postoji neka lokalna specifičnost, posebno jer su glumci imali veliku ulogu i u protestima protiv Miloševića i čak nakon njegovog pada dobijali ministarske funkcije?
To je posledica epohalnog premeštanja javnog fokusa sa reči na sliku: glumci, kao protagonisti slike, simpatije koje izazivaju prenose na političko mišljenje koje zastupaju. To se odnosi i na glumce koji vode političke proteste i na one koji podržavaju vlast. Treba – kao i kada je reč o drugim profesijama – razlikovati njihovu javnu upotrebu od njihovog zanata. U javnoj upotrebi, oni mogu biti prihvaćeni ili osporavani. U njihovom zanatu ima mnogo umetnika čiji život nije ni slavan ni imućan i koji su pravi poklonici i strasnici jedne teške veštine.  U političkom mišljenju ne bi trebalo da budu privilegovani. Čovek čije ime – odlukom vlasti – nosi jedan avion nacionalne kompanije, Miki Manojlović, izjavio je da ne bi bio ožalošćen ako Kosovo i Metohija budu i međunarodnopravno odvojeni od Srbije. On je, dakle, otpisao hiljade ljudi koji tamo žive i za koje takav ishod može značiti seobu sa sopstvenih poseda. On je sebi dao za pravo da se tako ponaša. To svakako pripada njegovoj slobodi. Ali, slobodi pripada i mnogo toga još na šta njegova mudrost i ne pomišlja.

Poznato je da ste oštar kritičar aktuelne vlasti. Međutim, većina nacionalnih intelektualaca koji dele vaš politički stav ipak nije pristala da potpiše profesorske peticije koje kruže poslednjih dana. Da li ste dobili poziv da potpišete neki od profesorskih proglasa i, ukoliko niste, kako biste postupili da se to dogodilo?Takođe, koje je vaše mišljenje o aktuelnim protestima? Mislite li da oni u krajnjoj konsekvenci stimulišu aktuelno rukovodstvo da vodi suverenističku politiku ili ga možda guraju ka politici ispunjavanja stranih naloga?
U toku je proces u kojem se kristalizuju sukobljene formacije i svako nepriklanjanje već stvorenim pravcima kretanja donosi rizik pogrešnog razumevanja. Kada sam – još 2012. godine – javno kritikovao ovu vlast, njeni današnji osporavatelji – poput Vesne Pešić – videli su u njenim nosiocima – Čerčila i De Gola. Ne kritikujem ovu vlast zato što od nje nešto očekujem ili zato što očekujem nešto od njenih naslednika nego zato što se ne slažem sa njihovom politikom: kao što se javno nisam slagao ni sa politikom njihovih prethodnika.

Nisam dobio poziv da potpišem peticiju o kojoj je reč. Budući da sam jedini profesor Filološkog fakulteta koji se javno bunio zbog programirane i tajno organizovane posete generalnog sekretara NATO-a Filološkom fakultetu, koja je predstavljala propagandu u korist ove zločinačke organizacije, propagandu koju je vršio aktuelni režim a sproveo aktuelni dekanski kolegijum, spreman sam da budem i jedini profesor koji ne bi potpisao ovu peticiju.

Aktuelni protesti su demokratski i opravdani. Premda ne dotiču postojanje Sonje Liht i Aleksandra Soroša na barikadama vlasti: zar je moguće da je Sonja Liht protiv demokratije? Nedavno je Vesna Pešić one koji se protive odvajanju Kosova i Metohije nazvala gorim od predsednika Srbije i – moronima. Kako protestovati zajedno sa onima koji vas smatraju moronom, osim ako ne želite da potvrdite njihovo mišljenje da ste stvarno moron?

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Vlast se s pravom osporava sa civilizacijskog stanovišta, jer je ona unazadila mnoge vidove društva: medijski, kulturni, bezbednosni, zakonski. Ali, koaliciona vlast Vojislava Koštunice je zadovoljavala sve civilizacijske standarde, pa je u propagandi DS-a besomučno satanizovana 2008. godine, jer je njena politička agenda – protivljenje odvajanju Kosova i Metohije – bila neprihvatljiva za zapadne (američke) činioce. Zar sadašnji predsednički autoritarizam nije na apsolutni stepen podignuti predsednički autoritarizam Borisa Tadića koji je – sa balkona DS-a – pretio da se vlada ne sme formirati mimo njegove stranke, iako ona nema parlamentarnu većinu, i dražio raspomamljenu masu obećanjem da Koštunica neće biti premijer? Zar sadašnja skupštinska diktatura nije samo na apsolutni stepen podignuto ponašanje Gordane Čomić kao predsedavajućeg Skupštine Srbije između 2008. i 2012. godine? Itd.

Ima istine u marksističkom podsećanju da kvantitet daje novi kvalitet, pa je sadašnje stanje svakako gore od prethodnog, jer je proces veleizdaje poodmakao, pa se autoritarizam i ne-demokratsko ponašanje moraju pojačavati da bi on bio dovršen. Tu imamo paradoks: najveći protivnici „petooktobarske republike” istovremeno su najfanatičniji privrženici politike srpskog predsednika koji ostvaruje neke od najradikalnijih ideja petooktobarskog sveta: zar predsednik vlade – njegovom voljom a ne političkom nuždom – nije osoba manjinske i ne-tradicionalne seksualne orijentacije i dugogodišnji službenik nevladinog sektora? Koliko je takvih predsednika vlade u Evropi?

No, nisam opazio da je na protestima prisutna svest o odgovornosti onih koji su utirali put SNS-u. Umesto svesti o krivici i odgovornosti, pada ključna reč – moroni. Niko se nije javno suprotstavio našoj legendarnoj misionarki i stao na stranu ljudi koje ona diskriminiše. To znači da su civilizacijski standardi samo racionalizovanje dubljih i političkih razloga. Otud sledi da je cilj promena vlasti a ne promena politike, jer je u obe konfiguracije – i vladajuće i opozicione – vidljivo prisustvo zapadnog (američkog) činioca: čeličnu pesnicu vlasti, koju oličavaju javne uvrede, treba da sakrije plišana rukavica, koja će tajno onemogućavati nepoželjne učesnike i teme. Demokratija – kao i diktatura, komunizam, Moloh ili bogovi podzemlja – traži i pronalazi potrebne žrtve.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Autor Aleksandar Vujović

 

Izvor Novi Standard