З. Метер: Како је Помпео у Будимпешти добио „одбијеницу“

Могло би се без проблема и без бојазни од грешке констатовати да су САД изгубиле енергетски рат с Русијом за европско тржиште

У вести коју смо објавили 8. фебруара, наведено је како амерички државни секретар Мајк Помпео 11. фебруара почиње своју четвородневну мини-турнеју по европским земљама – Мађарској, Словачкој, Пољској, Белгији и Исланду.

Том приликом ће Помпео Будимпешту позвати на одбацивање сарадње по руско-турском гасоводу „Турски ток“, на активније мађарско учешће у завршетку ЛНГ пројекта на острву Крку за увоз кондензованог гаса и изградњу гасовода, на „супротстављање руској агресији“ и престанак мађарске блокаде сарадње НАТО савеза с Украјином, објавили смо у горе поменутој вести кроз пренешене наводе америчког Стејт Департмента.

Та америчка владина институција такође је том приликом објавила како ће Помпео активирати напоре Вашингтона за супростављање утицају Русије и Кине у Средњој Европи из које су се САД биле повукле, да би уместо њих, у тамошњи вакуум „с радошћу“ ускочиле Русија и Кина.

Дакле, јуче је амерички државни секретар боравио у Будимпешти, задавши себи, очито, прилично амбициозан задатак с обзиром на чврстину којом актуелна влада на челу с Виктором Орбаном већ годинама спроводи спољну политику те земље, али ништа блаже нити ону унутрашњу, кроз коју су из Мађарске протерани амерички „филантроп“ Џорџ Сорош и његове образовне институције и невладине организације, а оним преосталим НВО Будимпешта је пооштрила начине деловања и финансирања из државних јасли. Али Сорош се Помпеа и садашње америчке администрације не тиче и они ће га „лако преболети“.

Њима је у првом интересу, и то уопште не скривају, учинити од Мађарске и читаве Вишеградске групе држава нови „санитарни коридор“ према Русији. Међутим, проблем по Вашингтон је тај што „санитарни коридор“ Мађари баш и не желе бити, али и не само они.

Помпео је примарно желео „ускладити сатове“ између САД-а и Европске уније, барем њеног источног дела на који се из објективних разлога пуно лакше утиче, када је у питању политика према Кини и Русији – државама, које, како је рекао једва ступивши на мађарско тло, „не деле идеале, који су тако вредни Американцима“ и због чега прекоатлантски савезници морају збити своје редове.

„Ми не можемо дозволити Путину сејање раздора између пријатеља унутар НАТО-а“, казао је амерички државни секретар на заједничкој конференцији за медије с мађарским шефом дипломатије Петером Сијартом.

Међутим, од мађарског колеге добио је неочекивано оштар одговор: „Када је реч о Русији, у европској политичкој арени постоји огромно лицемерје. Нама је досадило када ви говорите како ми имамо блиске односе с Русијом.“ Наиме, сматра мађарски министар, западне земље јачају своју трговину с Русијом и нико их за то не кажњава.

Мађарска је последњих година, у најмању руку речено сумњичаво гледала на читав низ уведених протуруских санкција и све време настојала одржати донекле нормалан развој својих односа с том земљом, колико је у таквим условима уопште било могуће.

Тако, сада, Американце највише брине што се Мађарска одмах сагласила учествовати у пројекту гасовода „Турски ток“ тј. куповати руски гас и кроз тај нови набавни смер, при чему је неформално одбила куповати скупљи амерички кондензовани гас не дајући позитиван одговор на тендер хрватске владе о закупу гаса из ЛНГ терминала који ће се градити у Омишљу, при том јасно казавши како ће одлуке о томе доносити на темељу тржишних критеријума тј. цене гаса – краће речено, куповаће онај јефтинији, а то је руски.

И други велики проблем који брине Вашингтон када је у питању мађарска спољна политика је онај, о њеној блокади сарадње НАТО-Украјина због кршења права мађарске националне мањине на западу Украјине, којој Кијев брани образовање на мађарском језику и стицање двојног држављанства тј. мађарских пасоша.

Па иако у Мађарској постоје релативно озбиљне прозападне политичке снаге, које би сасвим радо кокетирале с Трамповом администрацијом, пре свега у главном граду Будимпешти, а ради се о бившим владајућим социјалистима, лево-либералној странци „Политика може бити другачија“, социјалним либералима на челу с бившим премијером Ференцом Ђурчањом, али и крајње националистичкој странци Јобик, снага актуелне владе и Виктора Орбана још увек је по све њих недодирљива, што се потврдило и на прошлогодишњим парламентарним изборима у тој земљи.

Осим тога, Мађарска у том погледу није усамљена (у таквом случају можда би се Орбановим падом у Вашингтону већ раније позабавили): сличне ставове Мађарској, за разлику од Пољске која ће истог трена позитивно реаговати на све америчке захтеве, има још и Словачка, а Чешка је непознаница с обзиром на проруског председника Милоша Земана и већинског расположења јавности за увођење противруских санкција, чему се опрезно приближава и премијер Андреј Бабиш). Иначе, чешка делегација ускоро путује у САД па Мајк Помпео из тог разлога у овој турнеји прескаче Праг.

Дакле, већ би се сада могло прогнозирати следеће: Помпео ће, у најбољем случају, од Вишеградске групе земаља остварити половичан (не)успех. Међутим, јасно је како је због стратешких разлога, пре свега оних енергетских, њему ипак био приоритет „сламање“ Виктора Орбана и тиме спречавање уласка нових количина руског гаса у простор Средње Европе кроз гасовод „Турски ток“, чији се други крак планира градити кроз Бугарску и Србију до границе с Мађарском.

Осим тога, Мађарска би, према америчким плановима, требала бити најважнија карика у ланцу снабдевања Средње Европе америчким кондензованим гасом из ЛНГ терминала на Крку, који, без њеног активног учествовања и нема неку перспективу.

Наиме, њихов ЛНГ гас у Пољску стиже с тамошњег ЛНГ терминала, а исто тако и у Литванију преко њеног. Аустрија и Словенија за амерички гас ионако немају интереса – оне су већ прошле године потписале нове дугогодишње уговоре о снабдевању руским гасом с „Газпромом“. Евентуалним мађарским уласком у игру с америчким ЛНГ-ом, у обзир би могла доћи и снабдевање тим гасом Украјине, која је, такође, попут Пољске, беспоговорно кооперативна у односу на све захтјеве Вашингтона.

Дакле, након америчког неуспеха „минирања“ руско-немачког гасоводног пројекта „Северни ток 2“ (та „игра“ формално још није завршена али је пројект у пракси више немогуће зауставити политичким путем), Вашингтону остаје и велика главобоља с „Турским током“.

Уколико оба пројекта („Турски ток“ у смислу изградње друге цеви која би требала ићи у ЕУ, јер је прва цев за Турску већ изграђена и више није упитна), могло би се без проблема и без бојазни од грешке констатовати, да су Сједињене Државе изгубиле енергетски рат с Русијом за европско тржиште. Утеха за Вашингтон може бити једино та, да ће он извоз свог кондензованог гаса у Европу ипак знатно повећати у односу на претходне количине.

 

Аутор Зоран Метер

 

Извор geopolitika.news, 12. фебруар 2019.