Z. Meter: Kako je Pompeo u Budimpešti dobio “odbijenicu”

Moglo bi se bez problema i bez bojazni od greške konstatovati da su SAD izgubile energetski rat s Rusijom za evropsko tržište

U vesti koju smo objavili 8. februara, navedeno je kako američki državni sekretar Majk Pompeo 11. februara počinje svoju četvorodnevnu mini-turneju po evropskim zemljama – Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Belgiji i Islandu.

Tom prilikom će Pompeo Budimpeštu pozvati na odbacivanje saradnje po rusko-turskom gasovodu „Turski tok“, na aktivnije mađarsko učešće u završetku LNG projekta na ostrvu Krku za uvoz kondenzovanog gasa i izgradnju gasovoda, na „suprotstavljanje ruskoj agresiji“ i prestanak mađarske blokade saradnje NATO saveza s Ukrajinom, objavili smo u gore pomenutoj vesti kroz prenešene navode američkog Stejt Departmenta.

Ta američka vladina institucija takođe je tom prilikom objavila kako će Pompeo aktivirati napore Vašingtona za suprostavljanje uticaju Rusije i Kine u Srednjoj Evropi iz koje su se SAD bile povukle, da bi umesto njih, u tamošnji vakuum „s radošću“ uskočile Rusija i Kina.

Dakle, juče je američki državni sekretar boravio u Budimpešti, zadavši sebi, očito, prilično ambiciozan zadatak s obzirom na čvrstinu kojom aktuelna vlada na čelu s Viktorom Orbanom već godinama sprovodi spoljnu politiku te zemlje, ali ništa blaže niti onu unutrašnju, kroz koju su iz Mađarske proterani američki „filantrop“ Džordž Soroš i njegove obrazovne institucije i nevladine organizacije, a onim preostalim NVO Budimpešta je pooštrila načine delovanja i finansiranja iz državnih jasli. Ali Soroš se Pompea i sadašnje američke administracije ne tiče i oni će ga „lako preboleti“.

Njima je u prvom interesu, i to uopšte ne skrivaju, učiniti od Mađarske i čitave Višegradske grupe država novi „sanitarni koridor“ prema Rusiji. Međutim, problem po Vašington je taj što „sanitarni koridor“ Mađari baš i ne žele biti, ali i ne samo oni.

Pompeo je primarno želeo „uskladiti satove“ između SAD-a i Evropske unije, barem njenog istočnog dela na koji se iz objektivnih razloga puno lakše utiče, kada je u pitanju politika prema Kini i Rusiji – državama, koje, kako je rekao jedva stupivši na mađarsko tlo, „ne dele ideale, koji su tako vredni Amerikancima“ i zbog čega prekoatlantski saveznici moraju zbiti svoje redove.

„Mi ne možemo dozvoliti Putinu sejanje razdora između prijatelja unutar NATO-a“, kazao je američki državni sekretar na zajedničkoj konferenciji za medije s mađarskim šefom diplomatije Peterom Sijartom.

Međutim, od mađarskog kolege dobio je neočekivano oštar odgovor: „Kada je reč o Rusiji, u evropskoj političkoj areni postoji ogromno licemerje. Nama je dosadilo kada vi govorite kako mi imamo bliske odnose s Rusijom.“ Naime, smatra mađarski ministar, zapadne zemlje jačaju svoju trgovinu s Rusijom i niko ih za to ne kažnjava.

Mađarska je poslednjih godina, u najmanju ruku rečeno sumnjičavo gledala na čitav niz uvedenih proturuskih sankcija i sve vreme nastojala održati donekle normalan razvoj svojih odnosa s tom zemljom, koliko je u takvim uslovima uopšte bilo moguće.

Tako, sada, Amerikance najviše brine što se Mađarska odmah saglasila učestvovati u projektu gasovoda „Turski tok“ tj. kupovati ruski gas i kroz taj novi nabavni smer, pri čemu je neformalno odbila kupovati skuplji američki kondenzovani gas ne dajući pozitivan odgovor na tender hrvatske vlade o zakupu gasa iz LNG terminala koji će se graditi u Omišlju, pri tom jasno kazavši kako će odluke o tome donositi na temelju tržišnih kriterijuma tj. cene gasa – kraće rečeno, kupovaće onaj jeftiniji, a to je ruski.

I drugi veliki problem koji brine Vašington kada je u pitanju mađarska spoljna politika je onaj, o njenoj blokadi saradnje NATO-Ukrajina zbog kršenja prava mađarske nacionalne manjine na zapadu Ukrajine, kojoj Kijev brani obrazovanje na mađarskom jeziku i sticanje dvojnog državljanstva tj. mađarskih pasoša.

Pa iako u Mađarskoj postoje relativno ozbiljne prozapadne političke snage, koje bi sasvim rado koketirale s Trampovom administracijom, pre svega u glavnom gradu Budimpešti, a radi se o bivšim vladajućim socijalistima, levo-liberalnoj stranci „Politika može biti drugačija“, socijalnim liberalima na čelu s bivšim premijerom Ferencom Đurčanjom, ali i krajnje nacionalističkoj stranci Jobik, snaga aktuelne vlade i Viktora Orbana još uvek je po sve njih nedodirljiva, što se potvrdilo i na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima u toj zemlji.

Osim toga, Mađarska u tom pogledu nije usamljena (u takvom slučaju možda bi se Orbanovim padom u Vašingtonu već ranije pozabavili): slične stavove Mađarskoj, za razliku od Poljske koja će istog trena pozitivno reagovati na sve američke zahteve, ima još i Slovačka, a Češka je nepoznanica s obzirom na proruskog predsednika Miloša Zemana i većinskog raspoloženja javnosti za uvođenje protivruskih sankcija, čemu se oprezno približava i premijer Andrej Babiš). Inače, češka delegacija uskoro putuje u SAD pa Majk Pompeo iz tog razloga u ovoj turneji preskače Prag.

Dakle, već bi se sada moglo prognozirati sledeće: Pompeo će, u najboljem slučaju, od Višegradske grupe zemalja ostvariti polovičan (ne)uspeh. Međutim, jasno je kako je zbog strateških razloga, pre svega onih energetskih, njemu ipak bio prioritet „slamanje“ Viktora Orbana i time sprečavanje ulaska novih količina ruskog gasa u prostor Srednje Evrope kroz gasovod „Turski tok“, čiji se drugi krak planira graditi kroz Bugarsku i Srbiju do granice s Mađarskom.

Osim toga, Mađarska bi, prema američkim planovima, trebala biti najvažnija karika u lancu snabdevanja Srednje Evrope američkim kondenzovanim gasom iz LNG terminala na Krku, koji, bez njenog aktivnog učestvovanja i nema neku perspektivu.

Naime, njihov LNG gas u Poljsku stiže s tamošnjeg LNG terminala, a isto tako i u Litvaniju preko njenog. Austrija i Slovenija za američki gas ionako nemaju interesa – one su već prošle godine potpisale nove dugogodišnje ugovore o snabdevanju ruskim gasom s „Gazpromom“. Eventualnim mađarskim ulaskom u igru s američkim LNG-om, u obzir bi mogla doći i snabdevanje tim gasom Ukrajine, koja je, takođe, poput Poljske, bespogovorno kooperativna u odnosu na sve zahtjeve Vašingtona.

Dakle, nakon američkog neuspeha „miniranja“ rusko-nemačkog gasovodnog projekta „Severni tok 2“ (ta „igra“ formalno još nije završena ali je projekt u praksi više nemoguće zaustaviti političkim putem), Vašingtonu ostaje i velika glavobolja s „Turskim tokom“.

Ukoliko oba projekta („Turski tok“ u smislu izgradnje druge cevi koja bi trebala ići u EU, jer je prva cev za Tursku već izgrađena i više nije upitna), moglo bi se bez problema i bez bojazni od greške konstatovati, da su Sjedinjene Države izgubile energetski rat s Rusijom za evropsko tržište. Uteha za Vašington može biti jedino ta, da će on izvoz svog kondenzovanog gasa u Evropu ipak znatno povećati u odnosu na prethodne količine.

 

Autor Zoran Meter

 

Izvor geopolitika.news, 12. februar 2019.

Pratite nas na YouTube-u