Srpska istorija u raljama kulturne “duboke države”

Može se reći da ,,duboka država” u Srbiji nigde nije jaka kao u kulturi i na državnoj televiziji. To se dobro videlo u 2018. godini

Početak 2018. godine obeležio je žestok sudar pokretnih slika sa istorijskim činjenicama u dvema televizijskim serijama najvećih ambicija i planiranih dometa, obema u produkciji Javnog servisa Srbije. Gotovo u istom času gledali smo iskrivljenu sliku života Beograda u periodu između dva rata u seriji Senke nad Balkanom kad i niz nasrtaja na srednjevekovne tekovine srpske države u seriji Nemanjići – rađanje kraljevine, tako da je postalo jasno da obe serije – bez obzira na razlike u tematici i ikonografiji – potiču iz iste kuhinje i da su obe snimljene sa ciljem da degradiraju srpsku prošlost. Ova kuhinja je drugosrbijanska ili “samoponištavajuća” i sastoji se od konzistentnog negiranja srpske istorijske vertikale ili ismevanja njenih istočnika. Ti nasrtaji deo su hibridnog rata protiv Srbije, koji je započet devedesetih godina i još traje, naročito unutar granica države, u dejstvu pete i naročito “šeste kolone” samoproglašenih srpskih “elita”, usmerenih protiv svega što je srpsko i narodno. Televizija i film su glavna oružja u rukama ovih kolona, duboko usađenih u upravljačke mehanizme još u doba žute vlasti i dodatno utvrđenih u novijem vremenu. Može se slobodno reći da dan-danas ova duboka država nigde nije tako jaka kao u kulturi i na državnoj televiziji.

ISTORIJA NAM UOPŠTE NIJE POTREBNA
Budući da je srpsko stanovište, na drugoj strani, ukorenjeno u nacionalnoj istoriji, jasno je zašto su se i novija i starija srpska prošlost našle prve na udaru medija duboke države bez ostatka podređenih neoliberalnom modelu i njemu saobraznoj političkoj korektnosti. Srpska prošlost je dozvoljena samo ako je zločinačka, remetilačka, primitivna i time osuđena na nestajanje.

Srpska prestonica u Senkama nad Balkanom je pijana balkanska krčma, palanka ne filosofije, nego pandurske palije kojom vladaju srbijanski generali-pederi, horde ubica, razbojnika, zločinaca, secikesa, narkomana i kurava. Gledali smo strašnu kućerinu strave na čijem je krovu sedeo kralj Aleksandar Karađorđević sa svojom kajmakčalanskom bratijom, pervertitima, satanistima i žandarčinama. Ovako nešto nije moglo biti snmljeno ni u najcrnje doba titoizma, ne zbog ideoloških razloga – opisana slika propale Srbije bila bi tada jedva dočekana – nego zbog javne sablazni i nesnosne količine psovki, prostakluka i ogavnih prizora koje sadrži.

Brozova nomenklatura imala je ipak nekakve mere i javnih obzira. Današnji ideološki sponzor i naručilac ovakvih horora nema ikakvog zazora kada je u pitanju srpska tradicija. Sve što je srpsko mora biti brutalno zgaženo. Srbi nemaju nikakve tradicije osim krvavih košmara koje su izazivali svojom zverskom prirodom. I zato su uvek krivi i zaslužuju svaku osudu. I zato se projekti kao Senke nad Balkanom ne alimentarijaju samo iz stranih fondova – njih ima i vrlo su darežljivi  – nego najviše od onih koji upravljaju parama srpskih poreskih obveznika.

Naročita figura ove neoliberalne groteske bila je otvorena i besramna rusofobija, takođe predviđena soroševskom agendom, a ovaj ceh platila je časna i ugledna zajednica ruskih beloemigranata predvođena legendarnim baronom Vrangelom, voždom pravoslavne Rusije, koja je između dva rata živela u Beogradu i dala mu sve što je imala. Serija je od ruskih intelektualaca, naučnika i umetnika napravila odvratnu narko-mafiju nalik na one senke koje danas vladaju Balkanom. Sve je to bila infamna, rusofobna laž, lišena svakog osnova u istoriji.

Ruski glumac Aleksandar Galibin koji u seriji “Senke nad Balkanom” igra Petra Vrangela (foto: Promo)

Kada smo to dokazali, duboka država uzvratila je: ,,Šta istorija? Istorija nam uopšte nije potrebna”. Glavni urednik jednog neoliberalnog nedeljnika, koji je bez ikakvog zazora lobirao za Senke, napisao je tada: ,,Uopšte nisam shvatio šta je tema oko istorijskih činjenica… Mi smo seriju gurali maksimalno, što zbog Bjele, što zbog toga što je i za nas korisno (podvukao BZ). Priče o negativnom prikazivanju Rusa (?!) i izvrtanju istorijskih činjenica (?!) nisam ni pratio. Mene je bunilo kad neko uopšte pokreće tu temu”. Neviđena bahatost: zašto su istorijske činjenice uopšte tema? Ako mi odlučimo da nam te činjenice ne trebaju, neće ih ni biti! Takav je sada stav ideološkog sponzora ispod Fukujaminog šešira, koji nosi glavni glumac i autor Senki nad Balkanom, a koji poslednjom parom plaćaju građani Srbije.

IZVITOPERENI NEMANjIĆI
Još se buka oko Senki nije stišala, a preduzet je novi atak na srpsku istoriju: u novogodišnjoj noći 2018. emitovana je prva epizoda tv serije Nemanjići – rađanje kraljevine,  što je izazvalo lavinu narodnog protesta upravo zbog izvrtanja slike o Nemanjićima i celoj srednjevekovnoj srpskoj istoriji. ,,Pilot epizoda nas je posramila. Promašen je duh vremena” sažeo je ovaj utisak istoričar dr Predrag Marković. On se zatim založio za odgovornu i stručnu recenziju ,,red po red” ovakvih projekata, koja je u oba slučaja izostala, a koju bi ponovo trebalo uvesti kao obaveznu  u nacionalnim produkcije ove vrste.

Puna dva meseca trajala je svenarodna polemika oko Nemanjića, koji nisu skinuti sa programa, kako je sugerisao Programski savet samog Javnog servisa, nego su nastavili da iritiraju najširi auditorijum sve težim promašajima. A kako je sve počelo? Dva ideološka komesara druge Srbije odabrala su, na navodnom javnom televizijskom konkursu, baš ovaj projekat, jer je još u početku bilo jasno da on predstavlja desakralizaciju i profanizaciju srpske srednjevekovne države, čime se ista izmešta iz svog istorijskog konteksta i omalovažava.

Pokušaj da se u prvim epizodama Nemanjići prikažu kao poludivlji glavari lokalnog značaja i karaktera, koji žive u bednim brvnarama u nekoj dubokoj balkanskoj šumi i odande uznemiravaju evropske zemlje, u potpunosti je odgovarao inžinjeringu srpske prošlosti koji je želela da stvori duboka država. Ta slika bila je u potpunosti neistorična, iskrivljavala je duh vremena i u krajnjoj liniji delovala kao parodija nemanjićke tekovine. ,,Nemanjin dvor nije bio šumska vikendica već ozbiljna državna instutucija” odmah je reagovao prof. dr Siniša Mišić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i koautor studije Srbija 1217, objavljene povodom osam vekova otkako je Stefan Nemaljić postao srpski “prvovenčani” kralj. Među prvima i najpozvanijima u struci, prof. Mišić alarmirao je srpsku javnost:

,,Istorijski filmovi ne mogu umetničkom slobodom da pravdaju izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije, a glavni nedostatak serije Nemanjići – rađanje kraljevine jeste nepoznavanje ili namerno izvrtanje važnijih istorijskih činjenica” istakao je profesor Mišić. Pošto je Javni servis pripremao igranu seriju nacionalnih razmera posvećenu obeležavanju ovog događaja, bilo je logično da se za stručnu pomoć obrati upravo naučnicima-specijalistima za ovu oblast. Ne, Javni servis imao je svoje pisce srpske istorije, od kojih glavni scenarist nikada u svojoj karijeri nije zavirio u prošlost srpskog naroda. U pripremi Nemanjića Javni servis nikada nije tražio stručnu pomoć nijedne nacionalne instutucije. ,,Nacionalna televizija, odnosno kreatori serije, odabrali su naučne saradnike sami, po nekim privatnim vezama, ali izgleda da ni njih nisu slušali. Umetnička sloboda nije uopšte sporna, upravo pomoću nje igrani film ili serija moraju da dočaraju duh vremena, što je u ovom slučaju potpuno promašeno. Veoma je opasan uticaj ovakve popularizacije istorije. Zato je velika šteta ovako netačno interpretiranje Nemanje i njegovog doba” istakao je Mišić.

Detalj sa snimanja serije “Nemanjići – rađanje kraljevine” (foto: Mondo)

U suštini, Javni servis je samo ponovio isti tip predprodukcije ranije primenjen u Senkama nad Balkanom: ,,autorski tim” bira i imenuje svoje ,,eksperte”, koji zatvaraju narativ serije prema unapred zadatom modelu.  Taj model je prevashodno ideološki i politički korektan koliko to utvrde komesari duboke države (koje nije teško prepoznati i imenovati) i krajnji mu je cilj degradiranje svakog srpskog stanovišta. U seriji autorskih tekstova u Pečatu i drugde izneo sam i analizovao konkretne primere ne samo ovog degradiranja na filmu i televiziji, nego diskvalifikovanja istorije uopšte.

To je ono što najviše zabrinjava: u cilju poništenja činjenica i prihvatanja neoliberalnih i antisrpskih stavova, proklamuje se teza o fikciji koja je nadređena istoriji. “Politika ide ispred istorije” kaže nedavno u Pečatu Aleksis Trud. ,,Istorija može u potpunosti da se izbriše”. A to znači: kad hoću da plasiram svoje današnje političke stavove o prošlosti, isključujem istoriju i pozivam se na umetničku slobodu da činjenice koje su fait accompli po svom nahođenju poništavam, menjam, preinačujem ili – izmišljam!  Tako mogu da spinujem živote ljudi koji su zaista postojali i događaje koji su se stvarno desili, usađujući u njih ono što ja danas nalazim za shodno ili što neko od mene traži. To je najšira definicija silovanja istorije koja se nikada nije ispoljila tako otvoreno i drsko kao u Srbiji leta 2018. U odsustvu svakog skrupula vrši se nasilje nad svešću o srpskoj prošlosti. Na to upozoravaju istoričari, a alarm prof. Mišića važi za sve, a naročito za državu koja finansira i podržava ovakvu ,,umetnost”: umetničkom slobodom ne može se pravdati izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije.

Tačka. Zatvoren navod.

PLIMA LAŽI
Dvadeset i više vekova stvaranja evropske civilizacije obeležili su izvesni obziri pred istorijom, poštovanje nespornih izvornika prošlosti i povesnih tekovina naroda i država. Sramno je da danas na to moram da podsećam odgovorne u zemlji Srbiji koji bi da sve to zbrišu jednim potezom i uvedu nasilje nad svešću kao vladajući princip. Sramno je što srpski intelektualci i umetnici ćute pred ovim silovanjem. Mnogi će reći: pred plimom laži, koja nam se svakodnevno servira kao stvarnost, ko će još da vodi računa o iskrivljavanju istorije? To je, nažalost, tačno. Ali ne treba zaboraviti da ako se oćuti prošlost, obmane brže postaju sadašnjost. U to smo se uverili nedavno, na kraju teške i lažljive 2018. godine i o tome pisali u više navrata: silovanje prošlosti preobratilo se u silovanje sadašnje Srbije.

Uveče 24. novembra 2018 – a taj datum vredi zapamtiti – na Festivalu autorskog filma konačno je održana beogradska premijera filma Teret Ognjena Glavonjića, koju je šest meseci spremala duboka država i postarala se da ništa ne prepusti slučaju. Sala Kombank arene je do poslednjeg mesta bila ispunjena masom obožavalaca ovog filma i svim mogućim perjanicama Druge Srbije, koji su svaki čas priređivali ovacije na zadatim mestima zapaljivog govora predsednika festivala, koji je Teret izdvojio od svih drugih filmova i obećao mu glavnu nagradu (koju mu je, na kraju, i uručio).

Tom prilikom predsednik FAF-a je, između ostalog, izjavio: ,,Ognjen Glavonjić je hrabro ispričao priču koja prati jedan od najmračnijih događaja u novojoj istorji Srbije”. Uzima, naime, kao svršenu stvar da je Srbija počinila neke ratne zločine na Kosovu i da ih je posle prikrivala, razvozeći leševe kamionima kakav je onaj koji se vidi u filmu. Nataša Kandić, čiji je fond finansirao ovaj film, ovo nije uspela da dokaže u Hagu, ali je nastavila da finansira mitove o srpskim ratnim zverstvima i zahteva (zajedno sa Glavonjićem i kompanijom, koja se pretvorila u međunarodno preduzeće za politički marketing) da se Srbija suoči sa masakrima koje nije počinila, koje niko nikada nije dokazao niti se u samom Teretu od toga išta može videti. Svejedno, Srbi se i dalje optužuju za te nepostojeće zločine, a film po svetu raznosi istu kužnu neistinu.

Ognjen Glavonić sa nagradom ,,Zlatna zvezda” za režiju filma ,,Teret” koju je dobio na 17. Međunarodnom filmskom festivalu u Marakešu, 8. decembar 2018. (foto Five Star Films/Promo)

Na delu je ponovo ista kuhinja, samo što sada stvar eskalira do neslućenih razmera. Duboka država pripremila je sada mnogo bolji inžinjering laži i podelila uloge širem krugu izvođača virtuelne ,,novije istorije Srbije”. U poređenju sa ovim Senke i Nemanjići izgledaju nam sada kao novogodišnje radosti pred nova vunena vremena.

Ubrzo, sa obeležavanjem stogodišnjice pobede u Velikom ratu, ispostvailo se da ova vremena već nastupaju i uzimaju svoj danak.

IZMIŠLjENI RAT
Trnovit put Srbije u Velikom ratu i njen trijumf, zapečaćen veličanstvenom žrtvom celog naroda, novi je izvor naših nesporazuma sa istorijom. Neke srpske filmadžije kao da ne zanimaju temeljni radovi domaćih i stranih istoričara, koji su uporednom analizom i ukrštanjem različitih izvora konstituisali celovit pogled na ovo nasleđe. Ne. Naknadna pamet današnjih scenarista i reditelja kao da tera inat naučnim saznanjima, što sve potiče od neke postmodernističke mode da se istorija, koja se dogodila, izvrće u fikciju, koja se nikada nije dogodila niti se mogla dogoditi. Najveći deo ovog izvrtanja događa se iz neznanja i neodgovornosti, ali neretko i u cilju ispunjenja određenih, uglavnom političkih ili ideoloških zadataka, koji su očito vanfilmske i vanistorijske prirode.

Srpski polihistor dr Đorđije Vuković, koautor studije Kulturna uporišta politike koja je nedavno izašla iz štampe, ovako opisuje ovu pojavu: ,,Danas smo okruženi zahtevima da se revidira naše sećanje na slavne dane kolektivne prošlosti. Naše sećanje na velike događaje, ličnosti, običaje i sve ono što čini političku kulturu jednog društva je pod stalnim pritiskom ka reinterpretiranju zarad legitimacije kratkoročnih političkih ciljeva, dok istovremeno u istom tom okruženju falsifikuju prošlost, izmišljaju istoriju, a nacionalne identitete temelje na neistinama”. (Televizijskom slikom rečeno: dok Nemanjići umanjuju i omalovažavaju ono što je bilo, Hrvatski kraljevi glorifikuju ono što nikada nije bilo. Profili ovih televizijskih narativa u potpunosti otkrivaju smisao Vukovićevog upozorenja. Kao da se ništa nije dogodilo, iz Takovske teraju neki inat: najavljuju novu sezonu Nemanjića, sa istim autorima!).

Golgota Srbije 1914-1918 u ogledalu savremene srpske kinematografije dugo je – nepodnošljivo dugo! – izbegavana u duhu one Titove beleške na margini sinopsisa za Kolubarsku bitku koji mu je jednom podnesen. ,,Ovo je opasno!”, nažvrljao je tada Broz svojim čuvenim penkalom. ,,Ne snimati!”. Na stranu što su svi znali da je on, kao domobranski dočasnik, učestvovao u ovoj bici na drugoj, neprijateljskoj strani. Opasnost je bila u samom otvaranju Pandorine kutije, a Titovog zaveta držali su se i dugo posle njegove smrti. Tako se dogodilo da je Marš na Drinu (1964) Žike Mitrovića više od pola stoleća bio jedini srpski film o Prvom svetskom ratu (ako se izuzme Sveti Georgije ubiva aždahu, koji bolje da i nije snimljen) i vremenom postao nacionalni klasik. Dan-danas, o svakoj godišnjici, vrtimo ovaj pošteni, istiniti i usamljeni film, koji generacije Srba znaju napamet.

Neki su se setili da 2018. pada stogodišnjica pobede i vaskrsa Srbije i požurili da ne propuste priliku. Reditelj Predrag Antonijević trudio se da snimi uverljivo i verodostojno svedočanstvo u filmu Zaspanka za vojnike. Ovoj nameri trebalo je da posluže okviri radnje i likovi stvoreni po motivima jedne od najčitanijih srpskih knjiga svih vremena, Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića, uz koju su rasli naraštaji. I zaista, Jakovljevićevo moćno svedočanstvo o sudbini celog jednog naroda u Velikom ratu prosto se nudilo kinematografskom oku, jer je nekako filmski pisano, u seriji prizora, koji plene umetničkom istinom.

Zaspanka je ostala negde na pola puta uglavnim zahvaljujući lošem scenariju, koji je odlutao od Jakovljevićevog romana i stao da izmišlja neku svoju istoriju, neutemeljenu, često i sasvim pogrešnu. Ovom filmu nedostaje dramska i istorijska celovitost, sve je u njemu rasuto i gotovo nasumično. Vlada neka nerazumljiva zabuna i teško se motiviše velika epopeja jednog naroda. Kao da nema strategije ni više komande, vojska nasumice tumara, a poručnik, koji je i glavni lik ovog meteža, viče pred vojnicima, na sav glas: ,,Sve je pogrešno!”. Niti je vojska lutala, niti su takvi oficiri postojali u Srpskoj trilogiji. Njih sada dopisuje neka naknadna pamet, očigledno prilično kritična prema komandovanju Putnika i Stepe. Onaj ko ne zna istoriju mogao bi se na takvim mestima zapitati: ko je uopšte vodio ovaj Veliki rat i zašto?

Kadar iz filma ,,Zaspanka za vojnike” (foto: Promo)

Najviše tu smeta jeftini pacifizam, u smislu ,,bolje da nema rata nego da ima” ili ,,što se mi ubijamo kao životinje”? Ne kažem da toga nije bilo, ali je srpski vojnik u Velikom ratu dobro znao zašto se bori, a antiratna osećanja izražavao ukupnom svojom odbranom na život i smrt. Ovakav ,,pacifizam” ne pripada onom, nego ovom vremenu i potiče od današnjeg, neoliberalnog shvatanja da je svaki rat protiv Nemaca i njihovih satelita za osudu, pa i onaj odbrambeni, koji je vodila Srbija. Politička korektnost današnje EU nameće opisani službeni pacifizam svakom tumačenju istorije: stvari se nasilno nivelišu, pobeda se pretvara u primirje, Veliki rat kao da nije ni postojao, Nemačka i Austrougarska se amnestiraju od svake krivice. Eto na šta misli Vuković kad kaže ,,reinterpretacija u cilju kratkoročnih političkih ciljeva”, u ovom slučaju Makrona i njemu sličnih, koji su pokazali svoje pravo lice ispod Trijumfalne kapije, u novembru prošle godine. ,,Danas smo okruženi imperativima globalizacije, koja razvodnjava nacionalni identitet, kaže dr Nenad Kecmanović, drugi autor knjige ,Kulturna uporišta politike – “kako bi se liberalna demokratija nametnula tamo gde nema svojih korena”. Eto otud, a ne iz duše naroda, potiče pacifizam Zaspanke i njena naknadna pamet.

U Velikom ratu nismo videli srpskog vojnika koji ubija nenaoružanog zarobljenika. Otkud ovakva scena u Zaspanki? Čak i da se dogodio ovakav izuzetan slučaj na ubicu bi se spustila ruka ratne pravde i on bi bez daljeg bio odveden pred zid. Sećate li se scene iz Marša na Drinu, u kojoj major Kursula naređuje da se austrijskom zarobljeniku vrati oduzeta obuća te besan viče: ,,Nemoj da vešam po Ceru za jedne cokule!”. To je pravi srpski oficir koji sprovodi ratne zakone na prvoj liniji fronta. Human odnos Srba prema ratnim zarobljenicima navode svi strani posmatrači na čelu sa Arčibadom Rajsom i Džonom Ridom. Ne, srpski vojnik nije ubijao zarobljenike nego ih je vukao sa sobom na albanskoj golgoti i hranio kad sam nije imao šta da jede, da bi ih pod brojem predao saveznicima na morskoj obali, odakle su evakuisani – pre srpskih vojnika! Kome treba da danas spinuje sasvim drugačiju sliku? Da nije i ovo neka ,,reinterpretacija”?

Pravi Stevan Jakovljević nije napustio svoje drugove u odlučujućoj bici niti otišao sa prve linije fronta, kako se događa u filmu Zaspanka za vojnike, jer bi, naravno, bio proglašen za dezertera i streljan, kao onaj nesrećnik iz filma, koga hvataju u noći. Objašnjenje koje navode scenaristkinja i reditelj je tanko, u stvari potpuno nemoguće. Ovo je, međutim, ključni momenat filma u kome se potpuno ruši njegova umetnička suština. (U romanu, našeg junaka komandant pušta kući mnogo kasnije, u razdoblju ratnog zatišja posle srpske pobede 1915, kada su počela odsustva i kada su mnogi ratnici privremeno dobijali po nedelju dana da obave poljske radove, kao što se može pročitati u Srpskoj trilogiji). Ne, pravi Stevan Jakovljević nije se nikada udaljavao sa fronta, nije se micao sa “ježevih leđa” pet godina, plus još dve iz balkanskih ratova, znači sedam strašnih biblijskih godina, gledajući ne jedanput smrti u oči i gradeći ličnim primerom autoritet časnog ratnika i pisca. Taj autoritet je ovde hotimično doveden u pitanje. Ne smem ni da pomislim kako bi se Jakovljević danas osećao u ulozi koju su mu namenili njegovi potomci.

POŽELjNO JE DA NISMO DOBRI
Istaknuti srpski izdavač, direktor novosadskog ,,Prometeja” Zoran Kolundžija ima o ovome zanimljivo mišljenje: ,,Favorizuje se fikcija, a zanemaruje se ili stavljaju u drugi plan činjenice, a upravo je problem našeg društva što smo živeli u dogovorenoj istoriji, dogovorenoj ekonomiji, dogovorenom bratstvu i jedinstvu i nismo znali prave činjenice. Kako je moguće da srpski vojnik u jednom od dva nova filma o Srbiji i Prvom svetskom ratu ubije zarobljenog protivnika? Ko je imalo pratio literaturu zna da je to nemoguće”, a zatim dodaje nešto od naročitog značaja za našu temu:

,,Zapazio sam da dosetljive filmadžije koriste frazu: naš je film izbalansiranog pristupa?! Valja ga prodati van Srbije, treba misliti na moguće konkurse kod stranaca… a onda je poželjno da nismo baš dobri… Ako smo ranije, zbog komprimisa sa Hrvatima, Slovencima, muslimanima, Mađarima, Bugarima i drugima koji su nečasno uništavali naš narod i napadali našu zemlju, potiskivali sliku srpskog vojnika od pre sto godina, ne moramo to da radimo i danas. Odužimo se tom malom čoveku koji je u očima celog sveta postao velik, nemojmo ga umanjivati!”.

Zoran Kolundžija (foto: Beogradski medija centar)

Kolundžija, na kraju, ukazuje na glavnu opasnost: ,,Očigledno se pojavila politička potreba da se u ime evropskog jedinstva raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjem ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve zemlje učesnice Velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji… Za nas postoji realna opasnost da prilagođavajući se standardima EU ne prilagodimo i našu istoriju potrebama EU, pa da sami sebe proglasimo krivim za Prvi svetski rat”.

Eto uzroka novog silovanja istorije. Kao što smo videli u svim navedenim slučajevima, ovakve neistine služe reviziji ili  razvodnjavanju istorijske svesti srpskog naroda u hibridnom ratu koji se protiv njega vodi. Naravno da su Cer i Kajmakčalan ona Pandorina kutija koja se nije smela dirati ni posle Tita, jer je spoljni neprijatelj samo promenio boju, a unutrašnja peta i šesta kolona vajnih naših elita ponovo nahuškane u korist štete srpskog naroda.

PRLjAVI RAT ZA OSLOBOĐENjE
U Pečatu broj. 549 detaljno sam analizirao film Kralj Petar Prvi Karađorđević Lazara, odnosno Petra Ristovskog, drugo veliko filmsko obraćanje Velikom ratu o njegovoj stogodišnjici i tome se ovde neću vraćati. Ne samo da nisam sporio duh ove epske sage, nego sam istakao sve njene inicijalne kvalitete. Pri tom, međutim, nisam propustio da ukažem na protivrečnosti preokreta u poslednjoj četvrtini filma, koje iznenada rastaču umetničku strukturu dela, a već izgrađen lik kralja Petra Prvog degradiraju na osnovu jedne potpuno neistorične insinuacije, novog vida silovanja istorije, u kome Petar na kraju propada u bezdan, proganjan teškom grižom savesti što je u ratovima vodio svoj narod.

Ta izmišljotina od početka govori sledeće: ,,Broj žrtava u prethodnim Balkanskim ratovima Petra primorava da preispita svoju fundamentalnu želju za slobodom. On postavlja pitanje da li je ogroman broj žrtava previsoka cena koju Srbija plaća za svoju slobodu. U njemu ovo prouzrokuje veliku krizu usled griže savesti koju oseća zbog svih koji su u ratovima poginuli. Ne želi više da živi. Petar bira nedelovanje i povlačenje u sebe, prepuštajući presto sinu Aleksandru. Ipak, sinovljeva nesposobnost i stradanja kojima narod biva izložen tokom napada austrougarske vojske dovode do njegovog preokreta u ratnog, iako ostarelog kralja i vođu. Svojim prisustvom kralj podiže moral posustaloj vojsci što dovodi do veličanstvenih pobeda na Ceru i Kolubari”, piše neki Zoran Janković na zvaničnom sajtu Filmskog centra Srbije.

Ma neće biti. Ova serija običnih izmišljotina ima dublje veze sa filmom i potiče iz iste neoliberalne kuhinje, kao i sve prethodno. Kada je to kralj Petar ispoljio sumnju u svoju viziju slobode? Gde je to postavio pitanje o previsokoj ceni koju Srbija plaća za svoju slobodu? Čime se dokumentuje izmišljena Petrova griža savesti što Srbi vode odbrambeni rat? Kako je to jedna oduševljena vojska iznenada ,,posustala” već u prvim bitkama rata, koje je, naprotiv, sve do jedne – dobila? Ništa od svega ovoga ne zna prava istorija (barem ne kod profesora Dragoljuba Živojinovića, koji je do tančina istražio kraljev život i delo).

Kakvo “nedelovanje” i “povlačenje u sebe”? Sve su to pitanja koja prosto naviru prilikom čitanja ove izmišljene prošlosti, natrunjene neokomunističkim mantrama, kao što je ona o ,,sinovljevoj nesposobnosti”, koje smo se naslušali pod Titom i docnije. Može li se regent Aleksandar Karađorđević, bez obzira šta o njemu mislili, nazvati nesposobnim kad je kao Vrhovni komandant srpske vojske dobio, jedan za drugim, tri velika rata, u kome su srušena tri evropska carstva? Može, ali samo u glavi tog Jankovića i sličnih, kojima se, na kraju, priklonio i reditelj filma.

Ovakva naknadna pamet odvela je Petra Ristovskog dalje, do uverenja da je  odbrambeni rat Srbije 1914 – 1918. bio – ,,neorganizovani haos u kome ne ginu oni koji su ga izazvali”! ,,Rat kao prljav, pokvaren i zao, prepun je kukavičluka, straha, bolesti, sreće i nesreće, a čak ni najveća hrabrost nije velika vrlina” smatra Ristovski. ,,Onaj koji se u takvom haosu snađe ili je istinski heroj ili je psihopata”.

Nazdravlje.

Lazar i Petar Ristovski na snimanju filma Kralj Petar Prvi Karađorđević

To li je onaj rat koji mi danas obeležavamo i pobeda koju je trebalo da proslavimo: neorganizovani haos, prljav, pokvaren i zao, u kome ni najveća hrabrost nije nikakva vrlina! Za šta je onda poginulo milion naših dedova i pradedova? Da li su Putnik, Stepa, Mišić, Bojović, pa i sam kralj Petar bili heroji – ili psihopate? Sramno. Do toga smo došli na samom kraju svih ovih podmetanja, koja su počela prilično naivno, kao pacifizam motivisan evropskim vrednostima i soroševskom filantropijom.

Naravno da znamo da umetnost nije lekcija iz istorije i da se film fikcije ne mora držati stvarnosnih činjenica ,,kao pijan plota” i na to ne treba da nas podsećaju priučeni branioci umetničkih sloboda. Stvar je u tome što  u svim opisanim slučajevima odstupanje od istorijske istine dovodi, gotovo na isti način, do razaranja umetničke suštine filma. Kao voda, istina nađe svoj put i film se odjednom nađe nemoćan pred gledaocem. Izmišljena istorija potvrđuje se tada kao podvala ili – običan politički pamflet.

Još jedna činjenica igra u ovoj farsi odlučnu ulogu: novac. Prisiljena da ispuni zahteve naroda i da za dostojno obeležavanje godišnjice Velikog rata odreši kesu, vlada Srbije je izdvojila i opredelila do sada najveća sredstva za filmove i televizijske sadržaje sa ovom tematikom. Naravno da se cela vojska parazita i grebatora smesta bacila na ovaj plen, a da su pravi autori ostali u bubnju. Nastao je lom: obmana je smenjivala prevaru, svi su odjednom imali genijalne zamisli iz zaboravljenih sećanja dedova-solunaca, izvukli su knjige starostavne i dali se u masovno razvlačenje para, obećavajući vidovdanske superspektakle i masovno ganuće srpskim žrtvama. Šta smo dobili, videli smo.

NEVIĐENI SKANDAL
Nešto najpoučnije, ali u suštini najstrašnije od svega, dogodilo se, međutim, nedavno, početkom ove godine, sa prikazivanjem, odnosno neprikazivanjem dokumetarno-igranog filma Srbija sto godina nakon Soluna, koga je direktno finansiralo Ministarstvo kulture Srbije sa 4,9 miliona dinara(!), na svom  internom konursu, a mimo konkursa Filmskog centra Srbije. Taj skandal nas je i ovom prilikom odveo tragom odgovornosti i za prethodne slučajeve, jer se ne može sakriti krivica za razbacivanje novca i hotimično izvrtanje srpske istorije, naročito povodom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, za koje je Ministarstvo bilo nadležno, kao najviše u lancu odgovornosti.

Dogodilo se, naime, da firma koja nikada ništa nije snimila (Esentis doo), nije imala nikakvu reputaciju u filmskoj produkciji, nema ni jednog zaposlenog i prema saznanjima Udruženja novinara Srbije (koje podnosi krivičnu prijavu), “uopšte ne proizvodi nikakve medijske sadržaje”, dobija na Konkursu ministarstva ,,najveći iznos u istoriji projektnog finansiranja medijskih sadržaja od 4,9 miliona” narodnih para, a na osnovu izvešaja komisije Ministarstva, koja je utvrdila da ,,predlagač (taj fantomski ‘Esentis doo’) poseduje visoke stručne i profesionalne reference koje odgovaraju predloženim ciljevima i aktivnostima projekta”(!).

Ali najzanimljivije tek dolazi. Prvo, iz projekta “nestaje” najavljeni reditelj filma Ivan Živković, zatim sama firma menja vlasnika, na kraju Javni servis Srbije odbija da emituje film koji mu je dobitnik sredstava predložio u četiri puta kraćoj verziji u odnosu na onu koja je prihvaćena, a ime novog reditelja ni danas nije poznato. Na pitanje UNS-a zašto film nije prikazan, u Javnom servisu su rekli da „pomenuti sadržaj nije, niti će biti emitovan, jer nisu ispoštovane interne procedure RTS-a“. Nezvanično se saznaje da je kvalitet filma ispao daleko ispod očekivanog i da je RTS emitovanje ustupio drugome, bez obzira što se u projektnoj dokumentaciji obavezao na prikazivanje ovog filma. Sadržaj pod ovim naslovom emitovala je Radio-televizija Vojvodine 28. decembra 2018. godine, odnosno 17. i 18. januara 2019. godine, a tada izbija – novi skandal!

,,Zanimljivo je”, pišu Večernje novosti, „da je u filmu saopšten podatak da je ‘u logoru Jasenovac ubijeno više od 88.000 ljudi`, što je devet puta manje od broja žrtava koji navode istoričari’, navodi se u saopštenju, uz pitanje ‘da li će makar tim povodom reagovati ministar Vladan Vukosavljević’ – koji je prošle godine tvrdio da je pomenuti konkurs Ministarstva sproveden zakonito iako su ga druga novinarska i medijska udruženja javno osporavala’. ‘Na konkursu Ministarstva kulture komisija koja je odlučivala nije imala uvid u potpuni scenario pomenutog filma, već samo u opis projekta, što je standardni model’ – rekao je za Novosti ministar kulture i informisanja Vukosavljević. ‘Ministarstvo kulture, naglašava Vukosavljević, protivi se ‘svemu što se ne oslanja na metodološki ispravne i naučno utemeljene podatke o broju žrtava genocida nad srpskim narodom u takozvanoj NDH. Nedopustivo je svako pojednostavljivanje i manipulisanje brojem žrtava bez navođenja izvora i rezervi, i to predstavlja grubo kršenje moralnog kodeksa’ – kazao je Vukosavljević.

Onolike pare je, naravno, pojela maca. Ili mace.

Ministar kulture Vladan Vukosavljević (foto: Nenad Mihajlović/Ras Srbija)

Ko je sačinjavao „Komisiju”? Zastupnici jedne jedine, žute političke opcije, koja već dve decenije vedri i oblači srpskim filmom, ili poslušni anonimusi, ili činovnici Ministarstva čija imena se kriju zbog, navodno, bezbednosti istih. Šta je sa našom bezbednošću? Koliko puta još treba da se ponovi isti scenario?

Kako će se završiti najnovija afera ostaje da se vidi, ali je već iz dosadašnjeg jasno da ponavlja tri puta ista pesma. Prvo, obeležavanje godišnjice velikog rata i tragedije Srbije 1914-1918. koristi se često, naočigled države, za manipulisanje velikim novcem, pri čemu se ne preza ni od prevara ni od lažnih obećanja, niti od korupcije, dok je efekat obrnuto srazmeran uloženim sredstvima. Drugo, izmišljanje istorije, izvrtanje ili navođenje netačnih i pogrešnih podataka i tumačenja služi u mnogim slučajevima ciljevima sasvim suprotnim onim koje je utvrdila istoriografija. Treće, neshvatljiva je indolencija sa kojom državni organi gledaju na ovakve zloupotrebe, kao i ,,standardni” pokušaji zataškavanja i marginalizacije uočenih propusta (“interne procedure”).

Jedno je sigurno: ako smo tako hteli obeležimo stoleće naših patnji i pobeda, bolje da nismo činili ništa.

 

Delovi ovog teksta su preuzeti iz autorovih kolumni za list Pečat

 

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard