Шапић и питање историјских аршина

Шапић само тражи исте аршине за партизански и равногорски покрет. И да се поштује истина да су оба покрета била антифашистичка

Равногорски покрет је антифашистички – отприлике тако звучи реченица после које је Александар Шапић у делу наше јавности постао – четник. Оно што јавност не зна, а Шапић – као спортиста који није навикао да се пренемаже и кука пред судијама зато што му неко „под водом“ наноси ударце испод појаса – зна јесте гомила увредљивих порука и писама које свакодневно добија од разних „субнора“ и других криптотитоистичких удруга. Њихов садржај отпилике гласи: ти оправдаваш четничке кољаче јер си и сам такав кољач, и то су твоје вредности...

Да не постоји никаква лична фрустрација у томе што Шапић сматра да је потребно исправити историјску неправду према Равногорском покрету и његовом команданту генералу Дражи Михаиловићу, говори и чињеница да су сви његови преци, и из Лике и из Васојевића били – партизани.

ИСТИНА ОБАВЕЗУЈЕ
Зашто онда, поставља се питање, наш успешни ватерполиста, успешни председник београдске општине Нови Београд и перспективни политичар на државном нивоу
 себи и свом политичком рејтингу прави проблем? Зашто брани Равногорски покрет и, бар у делу наше јавности (врло острашћеном и врло присутном), прави непријатеље? Поготово је то несхватљиво са нивоа политичког маркетинга ако се узме у обзир структура његових гласача са Новог Београда који већином, као и он и његова породица, потичу од партизанских бораца.

Разлог зашто овако поступа је једноставан и сам Шапић га је неколико пута понављао – због потребе за националним помирењем. Ниједном својом изјавом која захтева исправљање неправде према равногорцима није вређао партизански покрет већ је, напротив, величао њихов антифашизам и борбу. Али је и јасно правио разлику између комунистичке идеологије (која је у то време прво била стаљинистичка а онда и титоистичка) и партизанског покрета.

Питање је, међутим, зашто је потребно инсистирати на исправљању неправде према Равногорском покрету у Србији у 21. веку, када је формалноправно то учињено преко судских пресуда о рехабилитацији Равногорског покрета још пре више од 10 година, да би накнадно био рехабилитован и сам генерал Драгољуб Дража Михаиловић. Међутим, хистерија дела јавности против сваког текста или предлога да се равногорска борба поштује – говори о томе да тај део јавности не поштује ни судске пресуде ни историјске истине. И зато је потребно да јавне личности, које желе да се по том питању постигне национална сагласност, стално и изнова подсећају на важност чињенице да је српски народ у Другом светском рату имао два антифашистичка покрета и да је наша несрећа што су они, поред борбе против фашизма и окупатора, међусобно водили и братоубилачки грађански рат. А у грађанском рату нема правих и погрешних страна; све су погрешне.

Грађани испред Вишег суда у Београду чекају пресуду о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића, Београд, 14. мај 2015.

Да би ту клицу грађанског рата и братоубилаштва у српском народу отклонио, Шапић, као партизански потомак и као јавна личност са одсуством негативне перцепције у јавности, потеже то наизглед небитно питање исправљања неправде према равногорцима. Истина нас обавезује, а истина ће онда олакшати и помирење. То национално помирење ће залечити једно од жаришта нашег непрекидног грађанског рата. А сви добро знамо да смо друштво и народ које раздиру многа жаришта притајеног грађанског рата.

На исти начин на који захтева пристојност у јавном простору и опхођењу са политичким противницима данас, Шапић и његов Српски патриотски савез траже да се преко истине о два антифашистичка покрета успостави национално помирење и врати достојанство српском народу, како никоме више не би пало на памет да наш општенародни антифашизам оспорава. Оспоравање равногорског антифашизма јесте оспоравање изузетне улоге српског народа у антифашистичкој борби, јер је познато да је велики део нашег народа подржавао тај покрет. 

РЕВИЗИОНИСТИЧКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ
Ако се четници изједначе са усташама, балистима и осталим балканским фашистим
а (омиљен пропагандни трик криптотитоиста), доводи се у питање изузетна улогу Срба у Другом светском рату.  На тај начин, оспоравајући антифашизам равногораца, многи ревизионисти историје, из нама не баш пријатељских народа у окружењу, желе да релативизују очигледан српски антифашизам. Спуштајући Србе у баруштину  тзв. сарадње са Трећим рајхом, покушавају да умање очигледност историјске срамоте својих народа који су масовно и општенародно били сарадници фашизма. Треба, ипак, нагласити поштовање према малобројним припадницима тих народа који су били искрени антифашисти, а њихов значај је утолико већи што су били изузеци и ретки примери у својим народима.

Шапић, међутим, поред захтева за исправљање неправде према Равногорском покрету и утврђивање историјских истина у колективној свести и памћењу нашег народа, а све у сврху националног помирења и прављења друштвеног консензуса који нам је насушно потребан у времену пред нама, не одступа од истине. Јасно је да помирење не можемо градити на неистинама. У том смислу, он не идеализује равногорце, као што не идеализује ни партизане.

Када би криптотитоисти мало боље слушали оно што он говори, чули би да он не оспорава погрешне поступке у које је лудило грађанског рата вукло и равногорце и партизане, а то је сарадња са окупатором. И ње је било. Било је тактичке сарадње (да би се сачувао народ према коме су четници били одговорнији јер нису спроводили револуционарну акцију у условима ослободилачког рата), а на самом крају рата, у последњих неколико месеци, остаци Равногорског покрета и четничких одреда (пошто су многи прешли под команду НОВ и ПОЈ на основу позива краља и избегличке владе у Лондону) и отворено су ступили у сарадњу са Вермахтом како би водили грађански рат против стаљинистичке окупације Србије (како су они доживљавали будућност Србије под стаљинистичком КПЈ на челу са Брозом).

КЛОНИТИ СЕ ЦРНО-БЕЛОГ ПРИСТУПА
Међутим, оно што онемогућава објективан, на историјским чињеницама заснован сусрет са ствараношћу
Другог светског рата у српским земљама (где се антифашистичка и ослободилачка борба преплитала са ужасима грађанског рата) јесте острашћеност оних који наводно бране позиције партизанског антифашизма. Њихов моралистички, црно-бели и бљутаво романтични приказ партизанске борбе је проблем који онемогућава да се објективно сагледају све стране равногорског деловања. Због своје острашћености и необјективности не виде историјске чињенице о партизанској сарадњи и спремности на сарадњу са Трећим рајхом и њиховим савезницима.

Она је, наравно, била тактичка (ради извлачења својих јединица из окружења када су Немци и усташе били расположени да партизане пребаце на терен Италијана, размене привилегованих заробљеника попут Херте Хас и сличних не баш моралних потеза), али је могла бити и стратешка. Могла, подвлачимо, јер она није била стратешка само услед историјских околности, а не зато што није било намере у врху партизанског покрета да се та сарадња оствари. Потврда о спремности НОВ и ПОЈ да стратешки сарађују са Немцима су тзв. Мартовски преговори 1943. године у Загребу.

Партизански борци прелазе реку Мрежницу у лето 1943.

Том приликом, по сведочању учесника тих преговора Милована Ђиласа, човека од највећег Брозовог поверења, делегација НОВ и ПОЈ је Немцима доказивала да њима Немци нису прави противник, већ да су то четници Драже Михаиловића, и да ће партизани у случају искрцавања савезника на Балкан (у Далмацију) обуставити борбу против Немаца и њихових савезника и почети борбу против савезника и четника који су требали да буду логистика за искрцавање савезничких снага. Дакле, партизане су од стратешке сарадње са окупатором и завршавања рата на страни Трећег рајха сачувале само историјске околности и одлука савезника да се не искрцају на Балкан, већ у Нормандију!

Такође, историјска истина, која додуше не пада на душу партизанског покрета (јер тада није ни постојао), већ је брљотина Комунистичке партије Југославије и оних који ће касније бити руководство партизанског покрета, јесте сарадња комуниста (тада стаљиниста) са усташким покретом и другим фашистичким покретима несрпских народа у борби проти српског народа и његове државе пре Другог светског рата.

ОНДА КАО И САД
Историјска истина је и сарадња ком
униста са обавештајним структурама Трећаг рајха и субверзивно деловања против наше војске у Априлском рату 1941. године. Та сарадња се настављала и у првим месецима окупације Србије јер је на то КПЈ била обавезна на основу споразума Рибентроп-Молотов, тзв.споразума о пријатељству између Трећег рајха и СССР-а (а КПЈ је преко Коминтерне била само испостава интереса СССР-а у Југославији). Тај споразум је трајао све до напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. године. Значи, тај споразум је обавезивао Броза и његове комунисте на сарадњу са нацистима, фашистима и другима у априлу, мају и већем делу јуна 1941. године. То је било време када су равногорци већ увелико отпочели борбу против окупатора и његових слуга.

Ово су историјске истине о комунистичкој и партизанској сарадњи са окупатором. Иако су му ове истине познате, Шапић ниједног тренутка није оспоравао антифашистички и ослободилачки карактер највећег дела партизанског покрета и његове појаве. Јасно је да већина партизана није учествовала нити би подржала мартовске преговоре 1943. године у Загребу, и јасно је да они нису исто што и Броз и комунистичко руководство. које је истовремено водило ослободилачки рат и политички калкулисало о отимању власти.

Јосип Броз Тито са члановима Врховног штаба НОВЈ у пећини на Вису, август 1944.

Дакле, Шапић само тражи да се истим аршином којим се мери партизански покрет мери и равногорски. И да се испоштује историјска истина да су оба покрета била антифашистичкаИ то не тражи због неког историчарског хира, већ зато што је свестан да је то питање достојанства српског народа. И зато што нам је потребно национално помирење и друштвени консензус. Онда као и сад.

 

*Владан Глишић је адвокат и члан странке Српски патриотски савез

 

Извор Нови Стандард